Marija Magdalena Idei Trifunović (M.M.I.T): Posao u kuhinji je kreativan kao i pisanje, samo što u novinarstvu nema para

Životni put naše ovonedeljne sagovornice Novosađanke Marije Magdalene Idei Trifunović teško se može opisati u nekoliko stubaca, jer o njenim dogodovštinama u životu, ali i na poslu, zapravo bi mogla da se napiše knjiga. Prijatelji je iz milošte zovu Magda, pojedine kolege novinari je oslovljavaju sa M.M.I.T, mada je i mnogi čitaoci upravo prepoznaju po ovim inicijalima. U gradu nema osobe koja je ne poznaje, jer i dalje se često može videti s fotoaparatom u rukama kako "vija" aktuelnu gradsku temu i uopšte se ne libi da je napiše, bez obzira na to što je danas, kako kaže, posao novinara sveden na nulu.

Za nju se slobodno može reći da je bogata žena, jer sem što je ima mnoštvo prijatelja, drugara, kolega i poznanika, ona je i super supruga jednom Saši, divna je majka Vanji i Dunji, a i veoma je popustljiva baka šestogodišnjem unuku Luki.

Naša 57-godišnja sugrađanka decenijama je poznata i na ljubavi prema Najlonu jer ne može da prođe vikend a da ona nije tamo, bez obzira na to da li prži sunce, pljušti kiša ili veje sneg. Magda sedne na svoj bajk s dve korpe i odzuji do Najdže da obnovi garderobu, nakit, a uvek ponešto nađe i za domaćinstvo i zato je tamo znaju svi prodavci.

Teško je u nekoliko rečenica opisati i predstaviti sva njena zanimanja, odnosno poslove kojima se bavila i kojima se i dalje bavi. Na prvom mestu je odlična novinarka, a zatim i košarkašica, košarkaški je komentator, ali ne libi se i da sprema i tuđe stanove, a kroz ovaj posao je upoznala i mnogo usamljenih penzionerki kojima je bila družbenica. Od pre godinu dana, a isključivo da bi mogla da prehrani porodicu, postala je vrsna kuvarica. Zanat peče kod Profe i Jelene "glavnih i odgovornih urednika za pripremanje obroka" u hotelskom restoranu "Kalem by Zak". Doduše, ni pored novog posla, ne odriče se prve ljubavi – novinarstva i zato, kad god joj se ukaže prilika, napiše po koji članak za jedan novosadski portal. Kroz priču o Magdi saznaćete i zašto je novinarsko pero zamenila varjačom, šta misli o današnjem novinarstvu i koliko joj je bilo teško da se prilagodi novom poslu. 

– Rođena sam i odrasla u Novom Sadu, a za svoje detinjstvo mogu da kažem da je bilo bezbrižno. Provela sam ga na Grbavici, a stanovala sam u kuli preko puta stadiona "Vojvodine". U vrtić sam išla kod škole "Sonja Marinković", a kada su ga srušili prebačena sam u drugi koji se nalazi kod škole "Branko Radičević", gde sam kasnije završila i osnovnu školu. Još kao sasvim mala bila sam svedok izgradnje Bulevara oslobođenja i za to vreme me vežu lepe uspomene. U tom periodu, mi klinci iz kvarta redovno smo se igrali na gomilama peska koji se nalazio tik uz rupe gde su se postavljale vodovodne i kanalizacione cevi. Pošto takvo mesto nije bilo bezbedno za igru, roditelji su nas lagali i plašili pričom da je to zapravo živi pesak, što je nama bilo još zanimljivije. Te sedamdesete godine prošlog veka zaista su mi ostale u lepom sećanju – priseća se Magda. 

U međuvremenu se sa porodicom seli na Novo naselje, upisuje 9. i 10. razred u Mošinoj gimnaziji, a školovanje nastavlja u Srednjoj tehničkoj školi "Jovan Vukanović", gde završava treći stepen i dobija zvanje tesara. Kasnije se u četvrtu godinu upisuje na smer tehničar visokogradnje. 

– Visokogradnja je u ono vreme bio fensi smer, a pošto sam želela da studiram arhitekturu u Beogradu, bila sam više nego uzbuđena kada sam se upisala. Nakon završene srednje škole, odlazim u Beograd da polažem prijemni ispit na arhitekturi. Na moju veliku žalost, u toj zamisli ne uspevam, jer sam bila druga ispod crte na listi. I dan-danas mi je žao što nisam saznala šta to nije valjalo u mojim crtežima, a krivo mi je što nikada nisam dobila nazad svoje radove. Međutim, nisam odustajala te upisujem Građevinski faks u rodnom gradu, ali u isto vreme dobijam i ponudu da odem u Bečej i da tamo nastavim svoju košarkašku karijeru. Tada sam imala dvadesetak godina. U Bečeju sam igrala za jedan ŽKK koji je u to vreme bio u opštinskoj ligi i ubrzo uspevamo da doguramo do II Savezne lige. Bila sam plejmejker, a igračice su me prozvale "Idei (idejni) vođa Homeini". Praktično smo tada ušli u ligu gde se nalazio i klub "Partizan" sa Telepa u kojem sam pre Bečeja igrala – kaže Magda. 

A da je još od ranoj mladosti bila vredna i radna kazuje i činjenica kako je uporedo sa napornim treninzima, uspevala i da zaradi koji dinar zaposlivši se u fabrici "Flora" Bečej gde je prvo radila u kancelariji, a kasnije i u pogonu fabrike. U tom periodu, priseća se Magda, radno vreme joj je bilo od šest sati, a treninge je imala do kasno u noć. Iako je imala lakši posao, u kancelariji joj se nije dopalo, jer je morala da sedi na jednom mestu po osam sati, a sve joj je to bilo dosadno i monotono. Zato je jedva čekala mart ili početak aprila, kao bi radila na terenu kao sezonac. Međutim, jedne zime sve se promenilo, Magda se priseća kako se tada u Bečeju krajem osamdesetih godina prošlog veka zabeležena rekordno niska temperatura koja je iznosila -29,4 stepena Celzijusa i zato je ona odlučila da ostane u krevetu umesto da ode na posao. 

– Bečejci su mi govorili da ću kod njih zauvek ostati ako budem pila žutu vodu, a mada sam je pila, to se nije dogodilo, jer sam rešila da se vratim kući nakon tri godine bitisanja u ovom gradu. Prvo sam pitala roditelje da li će me primiti da ponovo živim sa njima, a kada sam se vratila zamolila sam tatu, koji je takođe bio u košarci, da ne govori da sam se vratila. U tom periodu nisam imala nikakvu ambiciju da se vratim profesionalno u sport, bez obzira na to što sam igrala i u pokrajinskoj kadetskoj reprezentaciji u tadašnjoj SFRJ. To je zapravo period kada sam zvanično završila s košarkaškom karijerom, ali sam ipak sve do 48. godine života ostala vezana za basket koji sam uglavnom igrala s muškarcima, jer nisu grubi kao žene. Kada sam povredila koleno košarku sam napustila zauvek – priča u jednom dahu naša sagovornica.

Bečejci su mi govorili da ću kod njih zauvek ostati ako budem pila žutu vodu, a mada sam je pila, to se nije dogodilo

Nakon avanture u Bečeju, vraća se u Novi Sad i tada upisuje Filozofski fakultet, odsek jezik i književnost, ali s četiri godine mlađom generacijom.Pošto je oduvek volela da čita i da piše, uspešno čisti godinu za godinom, ali uz studiranje i sve vreme radi po kafanama kako bi imala svoj novac. U jednoj novosadskoj kafani upoznaje i svog supruga Sašu koji je za Magdu bio uvek rado viđen gost. I kako to obično biva, nakon poznanstva i zabavljanja, usledila je udaja, a kasnije i proširenje porodice kada naša sagovornica rađa prvo dete Vanju, a nakon pet godina i Dunju. 

– Bilo mi je 30 godina kad sam izgubila roditelje i to u veoma kratkom vremenskom periodu. Tata je umro, a mama je nastradala u saobraćajnoj nesreći… Pošto je Vanja bila jedinica primetila sam da sam previše brižna, čak sam postala ona majka koja guši svoje dete s tom preteranom brigom. Iz tog razloga odlučujem da rodim još jedno dete kako bih tu svoju brigu podelila na ravne časti. Uporedo sa tim periodom mog života, pojavio i oglas na "NS plusu" da su im potrebni novinari, a pošto sam studirala književnost, smatrala sam se idealnim kandidatom. Sećam se da se tada prijavilo oko 150 ljudi, a kada sam došla na razgovor, zamenik glavnog i odgovornog urednika "NS plusa" pokojni kolega Slobodan Žižović Žiža mi je otvoreno rekao da nisam za taj posao. Međutim, ipak me pozivaju da radim – kaže naša sagovornica. 

Ovaj period pamti kao vrlo lep u svojoj novinarskoj karijeri, jer je "NS plus" zaista bio najgledaniji kanal u to vreme. Radila je sve što je novinarima u opisu posla, ali u posebnom sećanju joj je ostao projekt o izgradji Novog Sada, te je zahvaljujući tome, prošpartala policijskim helikopterom parče neba nad gradom. Za Magdu je to bio poseban doživljaj, posebno zbog činjenice da su nakon snimanja odleteli za Beograd, kako bi vojska pregledala materijal u uverila se da se snimatelju nije potkralo neki gradski vojni objekat. Nažalost, ovaj serijal je ostao u "bunkeru", odnosno nikada nije objavljen. U međuvremenu kreće bombardovanje, a ovaj period je za Magdu bio vrlo stresan jer joj je u naletu bombi srušena kuća i tada se sa porodicom seli na Kamenjar. Ostaje i bez posla, a pošto je bila honorarac, ni lovu nije dobila, te presavija tabak i pušta tužbu. Dobija ih na sudu, ali bez problema ponovo konkuriše na Televiziji Novi Sad, ali ovoga puta u informativnom programu. 

– Uvek sam bila neko ko težio ka otkrivanju istine. Međutim, u Srbiji je to u ono vreme bilo veoma veoma teško, praktično kao i danas. Istina se u tom periodu mogla čuti samo na tadašnjoj B92. No, sve u svemu, pošto smo ostali bez ičega opet sam konkurisala, ovoga puta na TV NS, gde sam, naravno, kao honorarac, radila šest godina i gde sam u informativi zaista iskalila zanat. U tom periodu sam se zainteresovala za istraživačko novinarstvo. Naime, jednog dana me je pozvao komšija koji mi je rekao da je u blizini mosta kod Beške gde su se odvijali radovi, pronađeno Keltsko naselje pa me je zamolio da napravim reportažu, da bi se radovi obustavili. To sam i uradila, a zbog ovog priloga sam imala dosta problema. Pošto nisam politički ulizica, ostajem ponovo bez posla, a posle izvesnog vremena, zahvaljujući nekadašnjoj koleginici Olgici Agucić, saznajem da je tadašnjem "Građanskom listu" potrebna osoba za rad u marketingu. Odlazim kod vlasnika Miodraga Nikića i govorim mu da sam antitalenat za prodaju, te ga pitam da li ima mesta u redakciji. Primili su me zahvaljujući pokojnom glavnom i odgovornom uredniku Jovi Paripoviću. U "Građanskom" sam radila prakrično do njegovog zatvaranja, a i nastavila sam tamo da radim kada su ga preuzeli drugi vlasnici koji menjaju ime lista u "NS reporter" – priča Magda. 

Kaže da je tamo upoznala sjajne kolege sa kojima je i danas u kontaktu. U posebno lepom sećanju joj je ostala tadašnja urednica novosadske hronike pokojna Nada Dugošija Maksimović koja je sve mlađe kolege nesebično učila finesama u novinarstu. Nada zapravo i nije bila urednica, ona je u "Građanskom" svima bila druga mama, jer su joj se mlađe kolege poveravale i za neke lične probleme koje nemaju veze sa profesijom. Međutim, kao što je i naglasila, pošto od novinarsta ne može da se živi, Magda je pored rada u "NS reporteru", bila primorana da nađe još jedan honorarni posao, te se zapošljava na portalu "Istinomer" i to po preporuci koleginice Milene Jerkov Bibić. Kod njih je zapravo pisala ono što najviše i voli, a pune četiri godine je otkrivala razne malverzacije koje je kasnije pretakala u priče. U ovom periodu je predložena i za NUNS-ovu godišnju nagradu i to za seriju tekstova gde je raskrinkala malverzacije vezane za "Brod teatar". 

– Tada mi je urednik sajta Zvonko Ninkov rekao da sam odradila sjajan posao, s tim što moj peti tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Još uvek čuvam sve dokumente gde sve stoji, "crno na belo", na koji način se "prao" novac. To je razlog što nagrada nije došla u moje ruke. Radila sam i u dopisništvu "Kurira", ali kao poslovni sekretar, a kada su u Novom Sadu zatvarali dopisništvo, ponovo počinjem da radim za "NS Reporter", gde postajem glavni i odgovorni urednik. Međutim, ni tu nije bilo novca, a i ceo moj novinarski staž sam radila kao honorarac. Tada počinjem da spremam tuđe stanove, imala sam ih desetak, ali i završavam obuku za gerontodomaćicu i pratioca za decu sa smetnjama u razvoju. Možda će neko reći da te stvari nisu povezane, ali jesu, jer pošto sam rano ostala bez roditelja imam tu potrebu da pomažem starijima i generalno ljudima koji se, ni krivi ni dužni, nalaze na društvenoj margini. I danas ponekad napišem po koji tekst ali, generalno gledano, prvi put sam sa 57 godina života zaposlena, primam redovnu platu, a takođe uživam u kulinarskom zanatu u restoranu "Kalem by Zak" – ističe Magda čiji je kulinarski staž godinu i tri meseca. 

Pošto sam rano ostala bez roditelja imam tu potrebu da pomažem starijima i generalno ljudima koji se, ni krivi ni dužni, nalaze na društvenoj margini

Iako najviše od svega na svetu voli da piše kada je videla da od novinarstva "leba" nema, a pri tome su joj za dve godine ostali dužni plate, poziva kuvara Branislava Baneta Zakića s kojim je svojevremeno radila intervju. Tada ga je upitala da li su im u restoranu potrebni radnici. S obzirom na to da je njena mlađa ćerka po struci kuvar i da već radi u restoranu, Magdu primaju nakon nekoliko meseci, ali u hotelski deo restorana. Ona je praktično krenula od nule, znala je, naravno, da kuva, ali ne na način kako se to radi u restoranu. U "Kalem by Zak" je zadužena za pripremanje toplih obroka. Za nju je, kako ističe, ovaj posao jedno novo i divno iskustvo, a ujedno je i podjednako kreativno kao novinarstvo. 

– Posao kuvara je za mene potpuno novo iskustvo, a imam tu sreću da radim sa divnim mladim ljudima koji su uvek spremni da sa novajlijama podele svoje kulinarsko umeće. U našoj kuhinji vlada nova i mlada energija, a ja se polako, ali sigurno, sve bolje i bolje snalazim na svom radnom mestu. Kada sam počela da kuvam, praktično nisam pojma imala kako se koji sud zove i za šta služi. Takođe, sva sam bila u pečatima i ispečena od rerni i ringli. Ali, s obzirom na to da sam ceo život voljna da učim, brzo sam se snašla u novoj ulozi. Velika podrška su mi moji šefovi Profa i Jelena, koji me uče svim tajnama zanata. Tamo sam došla kao autsajder, a za godinu dana se osećam kao pravi profesionalac. Ono što mi se mnogo dopada jeste dinamika, a srce mi prosto zaigra kada začujem "porudžbina", jer tada se svi rastrčimo. Posao u kuhinji je vrlo sličan novinarstvu jer možeš da iskažeš svoju kreativnost. Razlika je u tome što u novinarstvu nema para, a o tome niko ne priča. Novinari praktično žive na rubu egzistencije, honorari su bedni, a često se ni ta beda ne dobija – ističe Magda. 

Ono što mi se mnogo dopada jeste dinamika, a srce mi prosto zaigra kada začujem "porudžbina", jer tada se svi rastrčimo

Jedino joj je žao što je zapostavila svoj socijalni i društveni život pošto radi od četiri ujutru, a da bi bila odmorna i da se ne bi povredila na poslu, leže u 19 sati. Međutim, isplati joj se jer je i prijavljena i plata joj preko bankovnog računa leže tačno kao švajcarski sat. Na sebe je posebno ponosna jer je savladala sve i jednu tehniku kuvanja, a postala je prava majstorica u pripremi kuvanih jela, špageta i pica za koje kaže da su joj najviše muke zadale. Od kada radi u kuhinji, Magda i ne ulazi u svoju kuhinju jer je varjaču svečano predala suprugu koji u kućnoj izvedbi priprema sjajne i ukusne obroke. Stoga ova vredna Novosađanka planira da jednog dana otvori mali porodični restoran ali smatra da još nije vreme za to. Kada bude sve isplanirala, njene kolege novinari, ali i kuvari će biti blagovremeno obavešteni. Do tada M.M.I.T. ponosno "vitla" s varjačom i nada se da će se u njenoj novinarskoj struci jednog dana ipak vratiti dostojanstvo. 

Zabeležila: Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva sagovornice