Miroslav Sopka Mirče, profesor književnosti: Učio sam đake da misle svojom glavom što danas baš i nije poželjno

"Čovek sa praznim umom je kao prazan list papira".  "Život je lep kad znaš kako da ga živiš". 

Ove rečenice ruskih mislilaca možda najbolje opisuju našeg ovonedeljnog sagovornika. Ne samo zato što je profesor književnosti, što voli ruske pisce, što mu je Oblomov jedan od omiljenih literarnih likova, što je pre četvrt veka otvorio sad već kultno mesto imena Gončarevog junaka, što mu prezime ima rusko poreklo, što ima potrebu da ispoljava kreativnost, što je i sam pisac…

Već on jednostavno živi u miru Banstola, daleko od gradske vreve i ljudskih spodoba, okružen muškatlama i šarenim voćkama a, pored ptica, društvo mu pravi četvornožna lepotica Beka dok mu je prvi komšija kauboj iz Teksasa. Razgovoramo sa Miroslavom Sopkom, svima znanim kao Mirče.

− Do četrnaeste godine živeo sam na Satelitu, tada prigradskom, novosadskom radničkom naselju primerenom uzrastu zbog prirode i prostranstva koji su ga okruživali. Pohađao sam OŠ "Boris Kidrič" (danas "Miloš Crnjanski") u kojoj je mama predavala srpski i ruski jezik. Kada sam upisao Jovinu gimnaziju, u pravo vreme smo se preselili na Liman što se ponovo pokazalo kao primereno uzrastu – rekao je Mirče na početku razgovora.

Kako je izgledalo odrastanje u novosadskoj močvari?

− Bilo je i suvih delova, Petrovaradinska tvrđava nicala je iz stene na desnoj obali Dunava… Šalim se. Mada, na mestu današnjeg Novog naselja, odmah iza naših zgrada, zaista su se prostirale močvare koje smo istraživali, razvijali maštu, jačali izdržljivost tela i duha. Po čitav dan bili smo napolju, a uveče su nas roditelji vijali da uđemo unutra. Bezbrižno i slobodno se živelo.

Na mestu današnjeg Novog naselja, prostirale su se močvare koje smo istraživali, razvijali maštu, jačali izdržljivost tela i duha...

Potpuno drugačije u odnosu na današnju decu?

− Uvek je sve mnogo drugačije od generacije do generacije. Samo što su se promene odvijale matematičkom, a sada geometrijskom progresijom. Iako mi mama nije predavala, bio sam nastavnicin sin. Slobodno sam vrludao po svim delovima naselja, što nisu svi smeli. Ako je neko ko me ne bi prepoznao hteo da me mlati jer sam ušao na njegovu teritoriju, uvek bi se od negde začulo: "Nemoj njega. On je nastavnicin sin". Mama je bila blage naravi, đaci su je voleli. Da je na njenom mestu bio otac, koji je bio strog profesor i koji je između ostalog i zbog toga kasnije pobegao iz prosvete, verovatno bih se nadobijao batina na svakom ćošku čak i svoje teritorije. Ta privilegija da sam nastavnicin sin bila je jedina u mom životu, ali dovoljno velika i značajna da kasnije nisam čeznuo za karijerom, bilo kakvim političkim angažovanjem, članstvom u nekoj partiji, shvatajući da je to crno klupko koje se mrsi čim se iole odmrsi. Živeći daleko od toga nisam se uzaludno trošio, napuštao i gubio svoju suštinu, pa sam uspeo da prođem kroz život i sačuvam da se ne oštetim i ostanem onakav kakav sam u suštini bio. Sumorna sudbina oca koji je bio politički disident umnogome je doprinela da naučim da se ne petljam u takve stvari i uzaludno trošim.

Čije je poreklo prezimena Sopka? 

− Na slovenskim jezicima Sopka označava brdo, planinu iz koje izbija vulkan. Na ukrajinskom i ruskom jeziku predstavlja vrh vulkana, kupolu iz koje se izliva lava. Jedan od najaktivnijih vulkana na svetu nalazi se na krajnjem severoistoku Rusije, na poluostrvu Kamčatka i zove se Ključevskaja Sopka. Visok je 4.754 metara i izbacuje dim i desetak kilometara u visinu. Imam eruptivno prezime, ali miran sam čovek (smeh). Ako te nešto kopka, a nije klopka, to je… (smeh).

Može se reći da ste rođeni u vreme blagostanja? 

− Najbolje vreme je ono kada si dete, mladić ili mlad čovek. Bez obzira na okolnosti, mada su one važne. U poređenju sa ovim, ono vreme jeste bilo vreme blagostanja. I još nas je čekala "Svetla budućnost" u šta se verovalo jer je napredak bio brz i obećavajući. To verovanje i optimizam, značajno su uticali na odnose u društvu, od izmaglice do oblaka. Ljudi su bili raspoloženiji, mirniji, strpljiviji i sa mnogo više empatije. Manje je bilo sumnjičavosti, nervoze i nepoverenja. Ne samo bogati ljudi, već i najširi društveni slojevi bili su u mogućnosti da putuju, posebno po velikoj bivšoj zemlji, a najviše na naše more gde su odsedali po jeftinim radničkim odmaralištima i kampovima. Sa roditeljima, a kasnije sa društvom, obišao sam čitavu jadransku obalu. Putovali smo i u Čehoslovačku, Francusku, Mađarsku, Rumuniju, Austriju, a u Trst smo često odlazili po garderobu.

Tada je još uvek postojao čuveni korzo?

− Osnovci su šetali korzom i jedva čekali da postanu srednjoškolci pa da "steknu pravo" da se okupljaju ispred "Kafea" gde je uvek bila velika gužva. Odatle se svake večeri išlo u noćne izlaske. Tu smo se upoznavali, a i svi znali, bar iz viđenja. Nije bilo kafića. Išlo se po novosadskim i prigradskim kafanama ili u diskoteke "Đava" i "Točak". Nikada nisam čuo da je neko pričao o politici ili da je znao nekog političara osim Tita.

To je i vreme progresivnog Novog Sada, Tribine mladih…

− Mnogo vremena sam proveo na Tribini mladih. Stalno se nešto interesantno dešavalo. Najviše u tamošnjem bioskopu gde su se prikazivali najnoviji filmovi iz sveta koji se nisu nalazili na repertoarima drugih bioskopa u zemlji. Tada sam izlazio sa svojim prijateljima, vršnjacima sa kojima se i danas družim. A sa nekim od kreativaca sa Tribine (Andrla, Kopicl, Despotov, Vujica…) upoznao sam se kasnije kada sam počeo da radim sa njima. Ipak su oni stariji, čak i od mene (smeh). 

Zanimala vas je i muzika? 

− Svuda se slušao i svirao rok. Sve najnovije ploče koje su se snimale u svetu, naručivali smo preko kataloga iz Londona i stizale bi sa zakašnjenjem od mesec dana dok poštar ne zakuca na vrata i preda paket. Na taj način sam dobro poznavao rok. Ali kod kuće sam slušao džez i kupovao ploče samo sa tim ritmom. Još kao dete, dok nisam ni znao kako se zove ta vrsta muzike stalno sam je tražio na radiju. Kasnije kada sam saznao, rodila se velika ljubav. Moja mama je svirala klavir. Kupio joj je moj deda kad je bila mala. Stajao je u našem stanu i kada su bili rođendani ili neke proslave ona je svirala sa njenim rođenim sestrama koje su muzicirale violinu i harmoniku. Uglavnom su to bile starogradske pesme. I sestra i ja smo išli u nižu muzičku školu. Već tada sam počeo da "skidam stvari".   

Našli ste se u bendu XX vek sa vrsnim muzičarima?

− Kada sam počeo da sviram sa Atilom Šotijem koji je osnovao grupu XX vek, roditelji su mi kupili nov elektični klavir "Rhodes". Skakao sam od sreće. Atila je genijalan muzičar, ali veoma strog. Vežbali smo svakog dana po pet-šest sati. Tada, 1979. godine pojavio se na Tribini mladih konkurs za takmičenje vojvođanskih džez sastava koji je trajao tri dana. Prva nagrada bila je učestvovanje u Studiju M na prvom festivalu "Dani džeza u Novom Sadu". Pobedili smo.

Brzo ste iz muzičkih voda prešli na pisanu reč?

− To sa muzikom mi je bilo dovoljno. Sve dalje zahtevalo bi posvećenost i odricanja, a mladost i znatiželja prostirali su preda mnom šarenilo novih interesovanja koja sam jedva čekao da okusim. Uz negodovanje roditelja, prosvetnih radnika, upisao sam književnost. Tata je rekao: "Ako hoćeš da nemaš para, budi profesor". Ipak radovao se kada sam ostao dosledan i upisao se na Filozofski fakultet. Video je koliko to volim i želim. Od malena sam puno čitao. Stan je bio pun knjiga i stalno su se kupovale. Svi u porodici smo čitali. Tata bi na moj pisaći sto ostavio neku knjigu za koju je mislio da bi bilo dobro da je pročitam. Pročitanu bih je stavio na isto mesto. Ubrzo bih zatekao novu. Kada je osetio da sam počeo da pušim, tata ništa nije rekao, ali na stolu me je čekala knjiga "Pušenje, navika i odvikavanje". Dakle, još tada sam formirao svoj književni ukus što mi je pomoglo da ne čitam bilo kakve knjige i pisce. Jedan učenik mi je rekao: "Roditelji me teraju da čitam i pričaju kako je to dobro i korisno, a nikada ih sa knjigom u ruci nisam video". Potpuno je u pravu. Dobro sam pisao pismene zadatke. Otac me je mnogo čemu naučio. I sam je bio jako dobar pisac. Nikada nisam išao na literarnu sekciju, a na književnoj večeri sam bio samo jednom. To mi je bilo dovoljno da više nikada ne odem.

Sa studijama krenuo je i rad na Radio Novom Sadu?

− Studije su protekle dobro. Uživao sam. Poznavao sam književnika Pavla Jankovića Šoleta koji je pročitao i pohvalio nekoliko mojih kratkih priča. Brzo smo se sprijateljili. On je bio direktor i urednik Dramskog programa Radio Novog Sada. Tada je osnivao i gradio dečje pozorište "Vesela kornjača". Jednom sam mu pomogao da prenese neka vrata sa Novog naselja u pozorištance. Sutradan me je pozvao da dođem u Radio. Ne znajući da li mu opet treba pomoć pitao sam: "Kako da se obučem"? Rekao je: "Obuci se kao dramaturg".

Prijala vam je atmosfera na radiju?

− Tamo je vladala fantastična, nestvarna atmosfera. Svi su svoj posao radili s ljubavlju i posvećenošću. Sa lakoćom i zadovoljstvom. Šole nas nije gnjavio, već podsticao. Bio je odličan kapiten tima. Verovali smo mu. I nikada nismo pogrešili.

Na Radio Novom Sadu je vladala fantastična, nestvarna atmosfera. Svi su svoj posao radili s ljubavlju i posvećenošću...

− On je bio u svojoj kancelariji sa pomoćnikom Marinkom Tadićem. Pored, u većoj, bila je nekolicina nas, dramaturga. Među njima, Voja Despotov, Vojislav Karanović i Vujica Rešin Tucić. Svi su oni pisali. Naravno da me je podsticalo takvo okruženje. Na zanimljiv način sam ušao u taj krug. Jedan naš kolega je slupao auto jer je žurio i okretao se za nekom ženom. Rekao je da se nije ni uplašio. Vujica je predložio: da vidimo ko će o tome napisati najkraću priču. Pobedile su moje četiri rečenice:"Drugar sa posla je slupao auto. Zanesen kao u prvoj mladosti nije osetio strah. Žurba i požudan pogled sa strane. Rezultat je odneo majstoru".

Odlučili ste da pišete i za decu?

− Šole je rekao: "Radio drama se gleda ušima". Za pisanje radio drama sam se opredelio kada sam, po prirodi posla, slušao radio drame. Većim delom bile su preobimne i nezanimljive (problemi na poslu, lične frustracije i nepravde). Znao sam da mogu bolje i kraće. Više sam pisao za klince jer sam tada imao troje male dece. Pisci radio drama za decu pisali su često o nestvarnim, nemogućim pojavama. Tipa, breza i reka su rekle devojčici… Deca znaju da je to nemoguće i gube interesovanje. Zato sam pisao jednostavno o običnim stvarima na zanimljiv i njima razumljiv način.

Mališani su publika za poštovanje?

− Ne možeš ih prevariti. Zato ih ne treba obmanjivati jer u tom slučaju je teško, a i beskorisno i pisati. Jedino zbog sebe, ako baš ne možeš da izdržiš da ne pišeš. Da bi pisanje bilo verodostojno i interesantno, pisac mora da progleda dečijim očima, da se vrati u period kada je život i svet doživljavao kao fascinaciju, a ne kao kasnije – dosadnu svakodnevnicu. Tada je upečatljiv, iskren, maštovit i sve ono najlepše što dečiji život može da vidi, pisac oseti i doživi. Onda je lako pisati za decu. Ali i za odrasle, jer ih podsetiš da ne treba baš skroz da odrastu.

Oprobali ste se i u srednjoj školi?

− Vaspitavala su me i formirala dva odlična, voljena pedagoga. Odmalena sam znao da ću biti profesor, pa sam za 16 godina školovanja imao prilike da pažljivo posmatram profesore, uzimam dobro, a odbacujem loše i na taj način sam dolazio do sopstvenih pedagoških saznanja koja sam primenjivao i u školi, i sa svojom decom. Recimo, nastavnik (roditelj) mora da čuje šta mu dete govori, i tu veliki procenat već otpadne, nastavnik (roditelj) mora da razume šta mu dete govori i nastavnik (roditelj) mora da razmisli o tome šta mu je dete reklo. Deca su me volela. Bilo je obostrano. Voleo sam da provodim vreme sa tim pametnim čistim mladim glavama. I vaspitavao sam ih, a ne samo obrazovao. Učio ih da misle svojom glavom što za današnji sistem obrazovanja i nije baš poželjno. O današnjem sistemu školstva ne mogu ništa dobro da kažem. Što bi rekli Kinezi: "Čim-čim dalje, tim-tim gore".

Otkud ideja za kratki roman "Dijagnoza"?

− Napisao sam kratki roman jer ljude ne zanima kako junak izgleda, šta je po zanimanju, kakve probleme ima na poslu… to su univerzalne stvari. Možda neko misli da skraćujem roman jer se bojim reči, ali ja sam stava da sujetni i subjektivni pisci obično padaju u te dosade i druge gnjave svojim problemima. Dosta mi je taj jedan roman. Neću više da pišem. Imam troje unučadi i sad imam vremena za ono što nisam stizao sa svojom decom, a želeo sam. Volim da razgovaram sa njima, više nego leba da jedem. Mnogo je zanimljivije nego sa većinom odraslih. Ako budem pisao, samo ću za njih. 

Možda sugrađani ne znaju, ali Novom Sadu se podarili kafe "Oblomov"?

− Za vreme bombardovanja rasformirala se redakcija na Radiju, pa sam morao da se snađem da prehranim porodicu. Nemam nikakav zanat, pa sam se uhvatio za jedino što sam znao da radim. Početkom osamdesetih vodio sam "Limanski Pab" i tu stekao potrebno iskustvo. A i početkom devedesetih sam otvorio dva kafića. Zamisao mi je bila da preživim. Nikada se nisam poistovećivao sa junacima romana, ali Oblomov mi je jedan od najomiljenijih likova u literaturi. Pretpostavljao sam da će lokal biti poseban. Na odličnoj je lokaciji, u mirnom dvorištu stare vile, u centru grada. Drago mi je što sam gradu ostavio takvo jedno lepo mesto. Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi u "Oblomovu". Ta druženja, a i ljudi koji su dolazili, a više ih nema ostali su mi u najdražoj uspomeni. 

Stigli ste do penzije, a radite kao portir?

− Ja sam službenik obezbeđenja bez nošenja oružja i jedino mi je ovo bolji posao od onog na Radiju. Primeren uzrastu, nikakvih obaveza nemam, sedim i samo čitam kao kad sam spremao svetsku književnost na fakultetu (smeh). Tu je i televizor koji ugasim kad je moja smena, pa me je jedan radnik u čudo pitao da li se pokvario jer nije upaljen. Kad sam mu rekao da nije, već čitam u miru, on je dodao: "E, da si čitao kad si bio mlad i završio fakultet, sad ne bi bio portir" (smeh). Kad sam bio profesor nisam imao para i vozio sam fiću, a sad, kao portir, vozim opela (smeh).

Kad sam bio profesor nisam imao para i vozio sam "fiću", a sad, kao portir, vozim "opela"...

Koliko je današnji čovek, zapravo, slobodan?

− Sve manje je slobodnih ljudi. Čovek je sve više rob a, ako ima para, onda je srećan rob. Porodice su retko na okupu zbog preobimnih poslova u trci za većom zaradom. Vikendom se zajednički odlazi u tržne centre, ali se vreme provodi odvojeno. Bar ja tako vidim. Ritam života je izuzetno brz. Nema vremena za najvažnije stvari.

Vi ste sklonili od svega toga?

− Srećan sam zbog toga što sam se provukao kroz život, a da nisam morao da koristim kompjuter ili da uključujem internet. Na mobilnom telefonu mi je najvažnije da ima dobru baterijsku lampu. Ne mogu ni da zamislim sebe da dragoceno vreme gubim gledajući u mobilni. U pogledu tehnoloških inovacija nimalo nisam znatiželjan. U životu ne treba ni od koga i ni od čega zavisiti. Jako dugo već živim u prirodi, bar 15 godina. Priroda je najuzvišeniji oblik života u kojem sve savršeno funkcioniše. Povratak prirodi znači i povratak prirodnosti. Sentimentalisti i predromantičari su imali dobru parolu – "Bog je stvorio prirodu, a čovek grad". Ne bih mogao jedan dan u gradu da provedem, mada sam rođen u Novom Sadu, ali to je bio neki drugi Novi Sad. 

Ne koristite kompjuter i internet?

− Dok sam radio u školi morao sam da kupim idiotski laptop. Sad mi stoji među drvima, plaćam internet godinama unazad, a ne potrošim ni sekund. Sad ću ga ukinuti, a laptop bih bacio sa mosta u reku, tako da pljusne. Ništa me ne zanima. Đaci su se čudili što ništa ne guglam. Kad su me pitali šta me zanima, da mi nađu na internetu, prvi put u životu nisam znao šta da im odgovorim. Sam orezujem voćke. Sedim, gledam, razmišljam o njima i vidim šta treba uraditi. Kad mi zazvoni telefon ili stigne poruka, stresiram se. Srećom, ljudi su me zaboravili (smeh). Ni muziku ne slušam. Nervoza me uhvati kad čujem poznatu melodiju, a pre sam bio fanatik i gnjavio ljude da čuju svaku deonicu pesme koja mi se sviđa. 

U prirodi ste pronašli sopstveni mir?

− Može se tako reći. Suživot s prirodom je toliko sadržajan i interesantan da mi je dovoljan. Oduvek sam imao potrebu da ispoljavam svoju kreativnost, pa sam svirao, slikao, pisao… Ništa mi se od toga više ne radi. Dovoljno je bilo. Muziku ne slušam petnaestak godina, a potrebu za ispoljavanjem kreativnosti našao sam u oblikovanju ruža, muškatli, kupina, aronija i drugog cveća i voća. Osećam prostor, vetar, sunce, nebo… Nevreme ne može da me iznenadi, pratim kretanje oblaka i šta mi priroda poručuje. 

Dejan Ignjić