Novosadska četvorka koja dominira svetom: Najbolji basket se igra na Đačkom!

Svoje prve sportske korake još kao dečaci su pravili na tradicionalnim košarkaškim terenima, ali ispostavilo se da duh uzbudljivog uličnog basketa nije mogao tek tako da ih ostavi na miru. U svojim dvadesetim su se u potpunosti okrenuli ka street basketu i oformili tim danas poznat po imenu Novi Sad Al Wahda. Nedugo potom se to pokazalo kao mudra odluka, pa danas ova četvorka basket 3x3 smatra svojim jedinim pravim poslom. Oni su Dušan Domović Bulut, Dejan Majstorović, Marko Savić i Marko Ždero, a upravo ovim redom su poređani na samom vrhu FIBA liste najboljih igrača street basketa na svetu. Trebalo bi da je dovoljno za Gradske face, zar ne?

Kako ističe Savić, za njih se u Srbiji prvi put čulo kada su 2012. godine osvojili zlato na Svetskom prvenstvu u Atini, i od tada sve više ljudi počinje da ceni sport kojim se bave. Ipak, momci priznaju da bi voleli kada bi, u skladu sa njihovim silnim uspesima, dobijali i veću podršku od sponzora i medija.  

Budući da dokazano funkcionišu kao skladan tim, taman pred njihov odlazak na FIBA 3x3 All Stars takmičenje u Kataru, za portal mojnovisad.com razgovarali smo smo sa svom četvoricom ovih košarkaških mahera.

Sada se spremate za FIBA 3x3 All Stars turnir koji će 11. decembra biti održan u Dohi u Kataru. Šta očekujete od ovog takmičenja i koje vam je do sada omiljeno?

Ždero: U pitanju je poslednji turnir ove sezone, na koji gledamo kao na krunu svega onoga što smo radili tokom cele sezone. Ipak, baš kao i na svaki turnir, u Dohu idemo maksimalno motivisani i razmišljamo samo o jednom, a to je osvajenje istog.

Majstorović: Što se tiče starih takmičenja, kod mene je situacija malo drugačija jer sam ovom timu godinu i po dana i pored toga se bavim i košarkom 5x5. Ipak, ubedljivo mi je  najdraža pobeda u polufinalu „World Tour“ takmičenja u Abu Dabiju protiv ekipe Trbovlje.

Sada ste zvanično All Stars ekipa. Pa, recite nam koliko se vi sada zapravo osećate kao zvezde? Koliko se situacija promenila na samom terenu, posmatraju li vas suparnici malo drugačije? Dejan je upravo spomenuo ekipu iz Trbovlja sa kojima se, kako sami kažete, "stvarno ne volite". Kako uopšte dolazi do takvih situacija među timovima?

Ždero: Ovo je treća godina zaredom kako igramo na All Stars turniru u Dohi. Prve godine smo išli kao najbolje plasirana ekipa iz Evrope, a poslednje dve godine kao osvajači “World Tour“ turnira. To nikako nije uticalo na nas da se promenimo u bilo kom smislu. Osećamo istu tremu prema svim ekipama, i dobro je što je tako.

Majstorović: Kod suparničkih timova stvari su se ipak dosta promenile. Svaki protivnik sada igra sa 200 posto protiv nas, i ako već ne mogu da nas pobede, pokušavaju da nas isprovociraju tako što nas udaraju nesportski. Između Trbovlja i nas vlada veliki rivalitet, pre svega zato što svaku utakmicu rešava jedna lopta. Uvek je neizvesno, što znači da na takvim utakmicama često bude grubljih faulova.

Koliko obično trenirate pred turnire, a kako to izgleda u "mirnom" delu godine? Pati li vaš privatni život u vreme kada se ozbiljno spremate za utakmice?

Ždero: Treniramo dva puta dnevno. Prvo kombinujemo treninge sa loptom i kondicione treninge sa Feđom Kamasijem, i to uglavnom u prepodnevnim satima. Posle podne se okupljamo da igramo basket po pravilima kakvim se igraju turniri. S obzirom na to da je kalendar turnira dugačak, nema puno prostora za "miran period". Što se privatnog života tiče, za sada sve postižemo i dobijamo puno razumevanja i podrške od strane naših porodica.

Na kakav odjek ste naišli u sportskom svetu kod nas?  Da li vam Ministarstvo sporta ikako pomaže? Znamo da podršku dobijate od privatnih sponzora što je vrlo često u, uslovno rečeno, „marginalizovanim“ sportovima poput vašeg. Recite nam da li ste zadovoljni tom opcijom ili biste voleli da se tu nešto promeni?

Savić: Što se tiče finansijskih sredstava koja su nam potrebna kako bismo mogli da se takmičimo na turnirima širom sveta, i pored svih naših uspeha, do sada nismo naišli na pozitivne reakcije potencijalnih sponzora u Srbiji. Red Bull je do sada jedini prepoznao naš kvalitet i pružio nam saradnju koja traje već dve godine. Što se tiče pomoći od strane države, odnosno Ministarstva za sport, mi posle svake osvojene medalje na zvaničnim FIBA takmičenjima imamo pravo da apliciramo za sportske stipendije, ali ne mogu reći da to smatramo nekom vrstom pomoći, jer je to nešto što smo mi svojim trudom i osvajanjem medalje zaslužili. Dosad smo, uz sve naše uspehe, zakucali na mnoga vrata, ali osim Red Bulla niko nije bio konkretan što se tiče saradnje. Sve drugo je ostalo samo na tapšanju po ramenu i praznim obećanjima.

Kakva je uopšte situacija na domaćoj sceni u street basketu? Prilaze li ovom sportu neki novi klinci, ima li ih više nego kad ste vi počeli?

Domović Bulut: Sigurno ima više dece sada kada smo mi ušli u taj neki „mejnstrim“. Mislim da smo uradili nešto pozitivno, pa makar se tu radilo o samo dvoje novih klinaca na terenu. Raduje me to što sam pre neki dan u sred novembra video decu koja po noći igraju basket u dvorištu. Tu se sigurno nešto "kuva"- da li novi šampioni, novo rivalstvo ili samo novo najbolje drugarstvo, videćemo u bliskoj budućnosti. Situaciju u Novom Sadu ćemo, kao i svake godine, pokušati još više da unapredimo. Turnir „Zero 21“ je najbolji u regiji, a održaće se i sledeće godine. Imamo tu ambiciju da odemo korak dalje i preko ovog turnira pokažemo drugima da mi ovde „te stvari“ radimo malo bolje.

Kad si se već dotakao teme našeg grada, trebalo bi spomenuti da ste skoro svi Novosađani. Zato nas zanima gde sada vežbate, a gde ste najviše voleli da vežbate na samom početku? Postoje li neki tereni po gradu koji kod vas bude neke uspomene na sam početak?

Domović Bulut: Trenutno smo svi po nekim svojim klubovima zbog nedostatka uslova preko zime. Doduše, ponekad se okupimo u sali „Duga“ na Telepu, pa „opičimo“ basket. Inače, leti se zbog specifičnih pravila zavlačimo po svakakvim terenima, i to zato da ne bismo smetali drugim ljudima i nametali svoje uslove. U suštini, nemamo kuću, ali sa sigurnošću tvrdim da se običan basket igra najbolje na „Đačkom“ gde smo svi „pekli“ nase veštine. Pored terena na Limanu u blokovima gde sam se prvi put susreo sa basketom, za taj teren me vezuje najviše uspomena.

Razgovarala: Branka Malenica