Olga Krstić Šešelja, profesorka u penziji: Permanentno obrazovanje je jedini način da opstanemo

Omiljena profesorka uz koju je fizika uvek bila zabavna, direktorka koja je stalno unapređivala školstvo, joga instruktorka koja sa svoje 72 godine još uvek podučava – to je naša današnja sagovornica.

Olga Krstić Šešelja je ceo radni vek provela u školstvu, predavajući fiziku u jednoj osnovnoj i nekoliko srednjih škola. Samo u je u Elektrotehničkoj školi "Mihajlo Pupin" ispratila 15 generacija, a penziju je dočekala u gimnaziji "Svetozar Marković", u istoj zgradi u kojoj je i sama učila od svoje sedme godine. Među đacima i kolegama je poznata kao blaga i pristupačna, otvorena za nove ideje i radikalne metode obrazovanja. Svoj život je posvetila težnji da učenicima omogući usvajanje praktičnih znanja, preko potrebnih za život. Ona, za njih, nije bila samo profesorka već i mentorka, intelektualka, osoba koja im je otvarala nova vrata u svet, učila ih muzici, filmu, književnosti i umetnosti.

I sama ja volela da otkriva nove stvari pa je tako znatiželja uvela u svet joge u kojem je preko pedeset godina. Uz nju su ovu drevnu metodu samorazvoja zavoleli mnogi, od najmlađih učenika do penzionera. Ona je dokaz da rad na sebi uvek daje rezultate, da se znanje deljenjem umnožava i da topla reč i želja da se pomogne menjaju svet na bolje.

Gde ste rođeni i kada ste se došli u Novi Sad?

– Moj otac je dobio premeštaj iz Beograda u Han Pijesak, tako da sam ja sticajem okolnosti rođena na 1.500 metara nadmorske visine, na Romaniji. Živeli smo tamo manje od godinu dana i onda smo se selili na više mesta da bismo se na kraju našeg kružnog putovanja doselili u Novi Sad. Prvo smo bili smešteni u Ribnjaku, u vinogradima kod moje bake, ona je tamo imala kuću na obali Dunava. Posle godinu dana smo se doselili u centar grada, tako da sam odrastala u Katoličkoj porti, u onoj kružnoj zgradi na ćošku, u zajedničkom stanu. Bilo je tu puno dece, fantastični podrumi i tavani koji su nam bili odličan prostor za igru i uvek je bilo zabavno. Bilo je to srećno detinjstvo, ništa mi nije falilo.

Učitelji su nas lepo tretirali, a i mi smo njih maksimalno uvažavali, bili su apsolutni autoritet

Išli ste u osnovnu školu koja je bila na mestu današnje gimnazije "Svetozar Marković", tako da ste vi u toj zgradi proveli maltene ceo život?

– Tamo sam bila đak, profesorka i direktorka, u zgradu sam ušla ’55 godine i još uvek sam tamo (smeh). To je uvek bila škola, od kada je zgrada napravljena 1895. godine nikada nije menjala namenu. Ona ista lipa koja je sada u dvorištu je u vreme kada sam ja išla u školu bila mlada (smeh). U socijalizmu pedesetih godina se sve to solidno održavalo. Sećam se da su se ložile kaljeve peći u učionicama i da je bila neka tetkica, zvali smo je strina (smeh), koja je prodavala pecivo. Jeli smo mekike, krofne, dobijali smo mleko i neke žute sireve koje smo prezirali. Imali smo hor, recitovali smo, stalno smo učestvovali na priredbama. Naravno, svuda su bile Titove slike, pevali smo partizanske pesme i bila je dobra atmosfera u školi. Učitelji su nas lepo tretirali a i mi smo njih uvažavali maksimalno, bili su apsolutni autoriteti. Škola je bila bitna i nastavnici su uživali veliko poverenje od strane roditelja. Nikada se nije dešavalo da se neko buni, za razliku od današnjeg vremena, u kojem uz svu neophodnu i potrebnu zaštitu, ima puno roditelja, koji ne razumeju autoritet nastavnika i skoro da ih ništa ne zanima sem ocene.

Kada su krenula vaša prva interesovanja za kulturu i umetnost, koja su dalje opredelila vaš pravac u životu?

– Kada sam bila u sedmom razredu osnovne škole, preselili smo se na Grbavicu, pošto smo dobili stan, pa sam tako krenula u osnovnu školu "Sonja Marinković". Tamo sam bila predsednik pionira na nivou škole, osećala sam se strašno važno (smeh). Sadili smo drveće, sve ono što je i sada oko škole smo mi posadili. Nakon toga sam 1963. godine upisala gimnaziju "Svetozar Marković", koje je tada bila kod pošte. Ja sam prva generacija te gimnazije, a ostala odeljenja su iz drugih gimnazija prešla kod nas. Već tada me je sve interesovalo: prirodne nauke, filozofija, muzika, film, književnost, umetnost... Razmišljala sam šta bih mogla da studiram, da li da idem na medicinu, na fiziku ili matematiku, a onda je izbor pao na fiziku. Presudilo je to što kao odličan đak nisam morala da polažem prijemni (smeh).

Preispitivali smo sopstvene rezone, dovodili sve pod znak pitanja i kao mladi intelektualci uvek bili na terenu praćenja dešavanja u svetu

– Na studijama su mi se vidici znatno proširili, saznala sam za francusku poeziju i za razne pravce u umetnosti, a ubrzo i krenula na Tribinu mladih. Tamo sam sretala mnoge ljude i družila se sa budućim arhitektama, muzičarima, umetnicima i piscima. Recimo, znala sam Slobodana Tišmu, jer je brat moje drugarice iz gimnazije, videlo se da je on dobar dečko ali, onako, malo neobičan. Posle je postao značajan i u muzici pa smo aktivno slušali njegov bend La Strada. Generalno smo pratili sva događanja, dolazili su nam gosti iz Beograda i imali smo jedan fantastičan parket salon. Tamo su jastuci bili po podu i mi smo na njima sedeli i ravnopravno vodili razgovore, svi zajedno, mlađi, stariji, studenti, profesori i poneki srednjoškolac, na sve teme koje su tada bile atraktivne. Pričali smo o konceptualnoj umetnosti i književnosti, tu su se stvarale muzičke grupe, imali smo projekcije filmova, književne večeri i kolektivna čitanja. Preispitivali smo sopstvene rezone, dovodili sve pod znak pitanja i kao mladi intelektualci uvek bili na terenu praćenja dešavanja u svetu, u svim sferama. Muzika nam je bili strašno važna, disali smo muziku i to sve pravce džeza, roka pa i klasike. Povezivali smo se po tom nekom kulturnom obrascu i po tome smo se i razlikovali na fakultetu.

Jeste li već tokom studija planirali da budete profesor?

– Nisam nameravala da predajem u školi ali smo na fakultetu imali predmet "Metodika nastave", u sklopu kojeg sam u "Zmajevoj" gimnaziji držala časove i to mi se mnogo dopalo. Bilo mi je interesantno, videla sam da su mladi ljudi fenomenalni i da je čas zapravo mesto na kojem može da se pruži izuzetno mnogo ako se predavač kreativno angažuje. Tada sam se definitivno opredelila za taj poziv. Postala sam trajno obeležena školskim sistemom i danas smatram da je to jedna od najbitnijih institucija društva. Još tada sam stalno iščitavala veliku količinu knjiga o razvojnoj pedagogiji, analizirala kako se transformiše škola u nešto što na primer sada imaju Finci – razrede sa 15 đaka, veoma motivisane i dobro pripremljene predavače koji školu čine aktraktivnom, ali ne i lakom. Na mene je to jako uticalo pa sam nastavu uvek pravila tako da meni bude interesantno sa željom da deca to prepoznaju.

Postala sam trajno obeležena školskim sistemom i danas smatram da je to jedna od najbitnijih institucija društva

– Krenula sam da predajem u Srednjoj drvoprerađivačkoj školi, tamo negde na kraj Novog Sada (smeh). To je trajalo kratko, jer se ubrzo pojavilo mesto u "Zmajevoj" gimnaziji, gde sam bila na zameni godinu dana. Ja sam sigurno štrčala u tom kolektivu, bila sam mlada i delovalo je da sam suviše blaga. Ja dođem u razred, ne znam šta sam radila da učenicima tako privučem pažnju i šta se toliko razlikovalo od pristupa drugih profesora, ali svi su me slušali i svi bi naučili već u školi. Ja ih pitam i oni svi znaju sve, pa onda nije bilo manjih ocena od četvorki i petica. Da sam ostala tamo duže verovatno bi to bila revolucija za tu školu, pošto su drugi bili jako strogi (smeh). Onda se pojavilo mesto u Elektrotehničkoj školi, gde sam radila 15 godina.

Iz Elektrotehničke škole ste otišli na poziv direktorke pedagoške škole "Svetozar Marković". Po čemu se rad u ovoj školi razlikovao od prethodne?

– Da, oni su već znali za moje radikalne metode rada, da uvek nešto smišljam, dodajem, činim da bude duhovito i pristupačno i da približim đacima fiziku, tako da nemaju strah od mene. Niko se od mene nije bojao ali sam imala autoritet. Dobar odnos smo gradili i tako što bismo pred kraj časa pričali o novostima u gradu, muzici i filmu. Moj suprug i ja smo slušali sve živo, recimo Dejvida Bouvija, Peti Smit, Velvet underground, Talking heads, Pink Floyd itd, išli smo na koncerte i kupovali ploče. Deca su znala da ja sve to pratim i nabavljam pa su počeli da dolaze kući kod mene i mog supruga, da pozajme knjige, da razgovaramo o muzici i slušamo ploče. Recimo, Zoran Lekić iz benda Atheist rap, u tom periodu pank muzike, se snimio sa još dvojicom dečaka kako viču i vrište u tunelu i onda su mi donosili snimak da poslušam (smeh). Neki od njih su, kada su izrasli, nastavili da dolaze i kao studenti, sa svojim društvom, i donosili svoju muziku da vide šta mi mislimo o tome.

Kvalitet škole ne zavisi od toga da li je siromašna ili bogata, presudni su ljudi koji u njima rade, ljudi koji shvataju šta je ključni zadatak škole

Bili ste direktorka škole u periodu od 2001. do 2006. godine. Za koje promene ste se borili i šta mislite da je najvažnije u vašem pozivu?

– Borila sam se za fundamentalnu promenu smisla škole. Problem je što škola ne priprema decu za život. Oni imaju sve svoje potrebe deteta i mi u najgorem smislu moramo da radimo kao savršen servis, a u najboljem smislu da im, kao intelektualci, ukazujemo na širinu u svemu. Tako da mogu da se spreme za život i da požele nekim stvarima da se bave. Permanentno obrazovanje je jedini način da opstanemo. Kvalitet škole ne zavisi od toga da li je siromašna ili bogata, presudni su ljudi koji u njima rade, ljudi koji shvataju šta je ključni zadatak škole. Škola treba deci da da šansu da učestvuju u kreiranju programa, da se pitaju, da imaju konkretne zadatke koji su u u životnom kontekstu, da prave smislene stvari, da imaju publiku i da im tokom školovanja omogući da dožive iskustvo uspeha, u bilo čemu. Iz takvih škola izlaze pravi ljudi.

– U periodu kada sam ja bila direktorka, ministar prosvete bio je Gaša Knežević, koji je uz sebe imao sjajnu ekipa psihologa i pedagoga. Njih tridesetak su tada napravili strategiju za kompletno školstvo, da bi to na kraju sve bilo uništeno. Moj doživljaj je bio da mi kopamo korito reke i menjamo pravac. Bio je to pionirski posao promene i mi smo uspeli da je sprovedemo. Stalno smo učili, dolazili su nam timovi psihologa i pedagoga, učili smo kako se pravilno komunicira, počeli smo ponovo da učimo strane jezike, menjali smo način rada i sve unapredili. Svi smo bili u situaciji da istražujemo i unapređujemo sopstveni rad i bili smo otvoreni za ideje bilo kog člana kolektiva, uključujući i đake. Baš smo se trudili da uredimo školu, da poboljšamo nastavu i organizujemo razne aktivnosti poput projekcije filmova (čak i noćnih), priredbi za đake pa i rok scene u dvorištu škole. Ja sam otišla u penziju 2007. godine ali stalno pratim rad gimnazije i mogu reći da sam veoma ponosna na njen celokupni napredak.

Svi smo bili u situaciji da istražujemo i unapređujemo sopstveni rad i bili smo otvoreni za ideje bilo kog člana kolektiva, uključujući i đake

Jedna ste od prvih instruktorki joge u Novom Sadu. Od koga ste vi učili?

– Ja sam u osnovnoj i u srednjoj školi vežbala gimnastiku u "Partizanu". Kada sam završila gimnaziju, sa 18 godina sam, u novinama, otkrila tektove o jogi kao fenomenu i nakon toga su se pojavile brošure Jasmine Puljo, koja je nama donela jogu. Tako sam počela samostalno da vežbam, naučila sam vežbe i malo nakon toga se pojavila joga u Novom Sadu, u "Partizanu". Došao je jedan par iz Subotice i kod njih su krenuli da vežbaju svi oni koji su kasnije ovde nešto uradili sa jogom. Tamo su se napravile dve osnovne grupe – jedna grupa je bila povezana sa gurom iz Indije, koju je vodio Slobodan Milićević Ćići, moj drug iz gimnazije, a drugu grupu su činili novosadski intelektualci koji su napravili Sportsko društvo Vojvodine. Pošto sam učila sama, dosta stvari sam radila gimnastičarski i tek kasnije sam ispravila mnoge stvari, u školi joge pri Sportskom društvu Vojvodine. Oni su išli na sastanke i konferencije na temu joge širom Jugoslavije. Ja sam dobro vežbala pa su me vrlo brzo prihvatili da budem demonstrator. Mi smo se, kao društvo, raspali 1993. godine a ja sam jogu uvela u našu gimnaziju i napredovala sam u instruktora. Naučila sam sistem – šta je u stvari joga, šta se dešava na mentalnom nivou, šta je sa emocijama, šta je svest i koja je uloga asane u svemu tome, tako da sam puno radila na sebi i u četrdeset i nekoj svojoj godini sam bila na vrhuncu. Jogu podučavam još uvek, držim se osnovnog sistema ali, kao i u školi, stalno razvijam program. Imam 72 godine i dalje dubim na glavi (smeh).

Posebnu pažnju obraćate i na ishranu. Koliko dugo ste vegetarijanka?

– Kada sam imala trideset godina, moj tadašnji suprug i ja smo se preispitivali i do tada nismo ni znali šta je vegetarijanstvo. Onda smo proučavali i saznali da vegetarijanstvo ima razne oblike. Ja sam se trudila da naučim što više o tome pa sam išla i na časove makrobiotike. Moj stav je etički ali nisam agresivan vegetarijanac i mislim da nikoga ne treba nagovarati. Ja sam komforni vegetarijanac, mlečne proizvode tolerišem i kada se nađem na moru ponekada pojedem ribu, ali, recimo, nikada je ne spremam kod svoje kuće. U svakom sistemu ishrane postoji optimalan pristup, bilo da je su u pitanju mesna ili mlečna ishrana, bilo da su žitarice... potrebno je da on bude dobro promišljen i zdrav.

Mi imamo pravo na naš život, da ga osmislimo i spasemo od pogrešnih poteza rukovodstva, pojedinaca, sistema

Celog života se trudite da svoju okolinu menjate na bolje, onoliko koliko je u vašoj moći. Da li je to odgovornost svih nas?

– Nema povlačenja dokle god postoje problemi, a postoje ogromni problemi i svi moramo da se angažujemo oko rešavanja. Moramo da se nađemo novinarima, moramo da budemo podrška lekarima, svima onima koji su mali ljudi u sistemu, a strašno važan posao rade. Ko god nešto pokrene ne sme da ostane sam. Mi imamo pravo na naš život, da ga osmislimo i spasemo od pogrešnih poteza rukovodstva, pojedinaca, sistema. Škole su još i fantastične jer nisu bitne nikome, pa su zaboravili na njih. Imam jako visoko mišljenje o našim školama, ako sklonimo pojedinačne slučajeve, jer promašaji postoje u svakom poslu. Ako je makar jedan sjajan čovek u celoj školi, to može da obeleži celu generaciju. Jedna osoba može da pomeri svest. Ako sam ja bar nekome nešto pomogla, na bilo koji način, meni je to jako bitno. Mi moramo da se bavimo ljudima, to je posao nas u školstvu, ali i svi ostali treba da se bave društvom jer svi snosimo odgovornost za ono što se dešava.

Razgovarala: Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Olge Krstić Šešelja