Slavko Obadov, džudista olimpijac: Voleo bih kad bi u Novom Sadu običan čovek mogao lepo da živi

U istoriji Novog Sada prvi je sportista individualac, a u Jugoslaviji prvi džudista koji je doneo medalju sa Olimpijskih igara. Jedini je u jugoistočnom delu Evrope koji je dobio najveće zvanje u džudou – 10. Dan stepen. Bio je cenjeni univerzitetski profesor, poštovani policijski inspektor, uspešan ugostitelj, a ostao je veliki zaljubljenik u svoj Novi Sad.

Slavko Obadov rođen je 1948. godine, igrom slučaja – u Zemunu, ali je od prvih dana života Novosađanin. Završio je zanat za automehaničara, ali čim je postigao prve sportske rezultate, poželeo je dalje da se školuje. Vanredno je završio gimnaziju, potom Višu pedagošku školu (odsek fizičkog vaspitanja), a kasnije i DIF, čim se otvorio u našem gradu. Posle je završio i magistarske, a potom i doktorske studije. U 21. godini uzeo je prvu evropsku medalju, a potom i titulu prvaka Evrope. Olimpijsku medalju, prvu u istoriji jugoslovenskog džudoa, osvojio je 1976. godine u Montrealu. Više od 20 puta bio je prvak države, a iza sebe ima preko 80 osvojenih odličja na međunarodnim i domaćim takmičenjima Dobitnik je više nagrada i priznanja. Nosilac je nacionalnog priznanja Republike Srbije. Kao profesor izveo je preko 150 diplomaca na osnovnim studijama, 11 magistara i dva doktoranta. Objavio je preko 120 naučnih radova, tri univerzitetska udžbenika i četiri monografije. Već 52 godine u braku je sa svojom suprugom, sa kojom se nikad nije posvađao, a imaju dvoje dece: ćerku Ženju i sina Igora, koji su im podarili četvoro unučadi, na koje je izuzetno ponosan.

Dok uživa u penzionerskim danima (iako je poslednjih godina imao čak 10 operacija), sagovornik portala Moj Novi Sad i dalje razmišlja kako bi mogao da se ulepša i oplemeni naš grad. Izrazito pozitivnog, živahnog duha i prepun humora, sa nama je podelio mnoga svoja sećanja i razmišljanja. Razgovarali smo o njegovom detinjstvu, prvim sportskim uspesima, Novom Sadu nekad i sad, ali i o druženju sa jednim od najinspirativnijih pesnika – Miroslavom Antićem.

Koja su Vaša prva sećanja na detinjstvo?

– Ja sam iz veoma skromne porodice. Moj otac je radio u policiji, bio je konjički podoficir. Pamtim ga kao zdravog, snažnog, naočitog brku. Majka je radila na Železnici. Imam brata koji je stariji 11 meseci od mene. Stanovali smo u Rumenačkoj ulici, zatim u Jovana Hranilovića i, na kraju, na Telepu. Uvek sam bio nemirnog duha i kao dete vrlo živahne naravi i to je trebalo na neki način smiriti. Probao sam trčanje, ali mi je to bilo monotono, pa sam išao na gimnastiku u "Partizan 2" i tu sam bio jako dobar. Pohađao sam u osnovnu školu "Ivo Lola Ribar", gde su počeli da se održavaju časovi džudoa, koji je do tada nama bio nepoznat sport. Roditelji mi nisu odmah dozvolili da treniram, a kad su mi na kraju dali, bio sam presrećan. Tad sam imao 13 godina.

Kakav je bio Novi Sad u to vreme?

– Jako volim ovaj naš grad. Ceo život mi se vrti oko Banatića i Detelinare, a evo sad sam u Ćirpanovoj ulici. Sećam se kako smo se kao deca igrali u pesku koji je bio svuda kod stare železničke stanice, pa je tamo izgledalo kao u Sahari. Tada su na Limanima bile bare i trske. Pamtim i sliku kada se zimi zalede barice, pa se mi klizamo. Išli smo i na Đačko igralište. U komšiluku nam je bio Sajam i za mene je to bio san snova, svih 15 dana bih odlazio, sa ciljem da dobijem što više prospekata, to mi je bilo zanimljivo. Novi Sad je tada bio do Bulevara Evrope. Kad smo se preselili na Telep, dopadalo mi se što svaka kuća ima svoju baštu i dvorište. Kad sam bio mladić, nisam bio u finansijskoj mogućnosti da izlazim, tako da nisam išao na igranke. Ali jesam na korzo, to sam voleo. Posebno sam voleo da u poslastičarnici "Carigrad" naručim sutlijaš i odgore baklavu, a uz to tzv. špricer: bozu sa limunadom.

Reklo bi se da ste našli pravi sport za Vaš temperament. Čim ste počeli da se bavite džudoom, vrlo brzo ste se istakli po rezultatima. Šta biste istakli kao sećanja iz svoje sportske karijere?

– Počeo sam da treniram u klubu "Slavija", trener mi je bio Svetozar Mihajlović Draža. Velika motivacija da pravim dobre rezultate bila mi je i ta što su nam treneri rekli da će najbolji ići na Kup Jadrana u Split. Ja do tada more nisam video ni na razglednici. Jako sam mnogo trenirao, ali sam održavao kondiciju i van treninga. Redovno sam biciklom ranom zorom odlazio do Brodogradilišta, bicikl zaključam lancem za neki stub i trčim do Futoga i nazad. Već nakon tri godine bio sam kadetski, pa juniorski, pa seniorski prvak države. Čak su me iz vojske pustili da odem na Prventvo Evrope u London. Zahvaljujući džudou, obišao sam ceo svet. Imao sam priliku da budem za stolovima državnika, pa i kraljevskim. Bio sam primljen i kod Tita, pamtim da je bio iznenađujuće mali i pegav, uvek sa tompusom. Malo sam zabavljao i publiku, kad pobedim, pa napravim salto unazad. Ovaj sport je doneo mi je i mnogobrojne povrede, imam i veštačko koleno i kuk. Od prestanka bavljenja vrhunskim sportom, odmah sam pokrenuo džudo klub "Mladost", gde sam obučavao jako dobre džudiste. Veoma sam ponosan na njih, to su moja deca. I dan-danas me poštuju i vole, pogotovo sam to osetio otkako sam se razboleo, stalno me zovu i hoće da pomognu. Među priznanjima koja sam dobio su: dva puta Spartakova nagrada, Majska republička nagrada za životno delo, Oktobarska nagrada, Povelja grada Novog Sada, tri zlatne značke SOFK Jugoslavije, srebrna značkom FILA... Četiri puta proglašavan sam sportistom grada Novog Sada, a 1973. godine za sportistu Vojvodine. Džudo savez Jugoslavije me je više puta proglašavao za najboljeg džudistu u državi.

Imao sam priliku da budem za stolovima državnika, pa i kraljevskim. Bio sam primljen i kod Tita – pamtim da je bio iznenađujuće mali i pegav, uvek sa tompusom...

Posle ste bili aktivni i u Džudo savezu Vojvodine?

– Bio sam prvo predsednik stručne komisije, a potom i predsednik Saveza. Bio je to prilično naporan posao, jer je trebalo izboriti se za neke ideje, pa i posvađati se. Održao sam mnogo seminara, što nam je prilično podiglo kvalitet ovog sporta, pa imamo prvake Evrope i sveta u Novom Sadu u mlađoj uzrasnoj kategoriji, koji prave jako lepe rezultate. Posle mene, rukovodstvo nije baš pravilo dobre poteze, a sad sam tamo postavio mog učenika, Miroljuba Ničića. Posle sam 18 godina bio predsednik komisije za dodelu majstorskih pojaseva. Bio sam i član komisije za izgradnju SPENS-a.

Dugo ste radili u policiji?

– Odmah nakon završetka Više škole zaposlio sam se kao viši inspektor prve klase, za stručno osposobljavanje radnika borilačkim veštinama. Interesantno je da sam bio jedini na funkciji koji nije bio član Saveza komunista. Starešina mi je bio Petar Palkovljević Pinki, koji mi je rekao da od policije želi da napravi nešto dobro, fizički sposobne ljude i zato me je zvao. Na raspolaganju sam imao fiskulturnu salu, a moje je bilo da osmislim način rada. Imali smo tad sedam opština u gradu i sedam van grada i ja sam sve to opsluživao. U svakoj zgradi policije sam napravio nešto: košarkaški teren, salu za streljaštvo, saunu i slično. Na Sajmu sporta nabavio sam sprave za vežbanje koje su tad bile inovativne, uz potpuno poverenje i podršku nadređenih. Stalno sam mlade policajce vodio na razna takmičenja, na Milicijadama su uvek pokupili sve pehare. Meni je to bilo jako zanimljivo, mnogo se radilo, ali su svi bili zadovoljni i zaista su me cenili. Tamo sam se zadržao 15 godina, do 1988, kad sam ušao u privatni biznis.

 Bio sam jedini na funkciji koji nije član Saveza komunista. Starešina mi je bio Petar Palkovljević Pinki, koji mi je rekao da od policije želi da napravi nešto dobro...

U pitanju su bile ugostiteljske vode?

– Ispod stadiona Vojvode sam pronašao jedno mesto od kojeg sam poželeo da napravim restoran, koji se zvao "Gol". U životu nisam ni pio ni pušio, ali sam uvek voleo da jedem (smeh). Savršen sam kuvar. Tamo sam odradio nekih 10 godina. U međuvremenu sam otvorio još jedan restoran, na 11. spratu Studentskog centra. Zatim sam napravio jednu lepu vikendicu na Kamenjaru i onda sam i tamo otvorio čardu "Obadov", koju je vodila moja žena.

Na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje ste radili 15 godina?

– Kad sam završio magistarske studije, pozvao me je dekan Darko Kalezić, koji mi je predložio da idem i na doktorske studije. Moj veliki prijatelj i jedan od najvećih sportista koje je Jugoslavija imala, rvač Stevan (Pišta) Horvat, nosilac pet svetskih medalja, rešio je da ide u penziju, pa sam primljen na njegovo mesto. Radio sam kao profesor borilačkih sportova. Kod mene je student morao da položi, nisam dozvolio da padnu na ispitu, terao sam ih k'o bog đavola (smeh). Dva profesora sam oterao sa fakulteta, jer su imali nerealne kriterijume. Jako sam voleo da radim sa studentima. Svoje najvažnije medalje poklonio sam Fakultetu, jer sam mislio da tako treba.

Iako ste u penziji, i dalje imate želju da doprinosite našem gradu. Koji su Vaši planovi?

– Napravili smo Asocijaciju sportskih veterana. Ono ruglo koje je sad iza SPENS-a (gde je bio Dino park) sad treba da bude u funkciji, i tu hoćemo da napravimo jedan lep park sa fontanom. Ja sam već pronašao i ko bi to radio. To je bio moj predlog i krv prolivam oko toga. To bi trebalo da bude izgrađeno za oko godinu dana. Fontana će asocirati na olimpijske krugove. To mi je jako važno. Takođe, želeo bih da se u Novom Sadu napravi Prvenstvo Evrope u džudou.

Stekli ste širok krug prijatelja. Neki od njih su i znamenite ličnosti, a nekih više nema među nama. Svojevremeno ste drugovali i sa neprikosnovenim Mikom Antićem?

– Moja ćerka se zove Ženja, a upravo joj je Mika dao ime, po svojoj ćerki. Kad je došao da je vidi kad se rodila, poklonio joj je medaljon sa ružom, a nazad je posveta "Mojoj kumici Ženji od Mike". Posle smo moja supruga i ja i sinu dali ime po njegovom sinu: Igor. To Vam dovoljno govori. Miroslav Antić je bio moj najbolji prijatelj. Boljeg čoveka u životu niste mogli sresti. Ja ne mogu da Vam objasnim šta smo mi sve doživljavali. Voleo je džudo, tako smo se i upoznali, kad je počeo da dovodi sina Igora kod mene u klub. Često je išao sa nama i na pripreme. U jednom momentu smo svi mi džudisti govorili Plavi čuperak. Bio je takav boem da treba knjigu pisati o tome. Voleo je jako da ide u kafanu kad se ide prema Karlovcima, pa pre one crkve. Tamo su svirali njegovi Romi, voleo ih je jako. Tačno smo znali po fazama kad je šta pio. Bio je predobar čovek, poseban po mnogo čemu i ponosan sam što sam ga poznavao. Dobar sam i sa Perom Zupcem, u jednom momentu je on bio Mikina savest, a bio je tu i Momčilo Nastasijević. Sećam se kada je Svetlanu, koja mu je kasnije postala supruga, hteo da vodi u svoj atelje, pa joj je pretio da će skočiti sa Tvrđave ako ne dođe. Niko mu nije verovao, ali je stvarno skočio. Srećom, zakačio se za neka svetla. Mika je umro tog dana kad je dobio nagradu za životno delo, ali malo ko zna ove detalje, koje mi je ispričala njegova supruga. Otišao je kući, na Avijatičarsko naselje, sedeo je za stolom i pijuckao. Odjednom je viknuo svoju drugu ženu, Ljilju, i rekao joj: "Hajde, dođi, da vidiš kako umiru veliki ljudi". Potom je pao i umro. Dobar prijatelj bio mi je i pokojni Jovan Dejanović, nekadašnji gradonačelnik. On je bio vrlo pametan čovek, kad se razboleo odlazio sam kod njega da ga obiđem.

Kako biste opisali današnji Novi Sad?

– Novi Sad se jako promenio. Možda najviše od svih gradova nakon raspada Jugoslavije. Ja ne znam da li ijedan grad ima toliko bulevara kao Novi Sad. To je fantastično. Dopada mi se što se mnogo gradi, fasciniraju me promene. Međutim, to donosi probleme sa parkiranjem. Za Egzit sam imao neodređeno mišljenje, ali sad smatram da je to ipak lepo. Ipak, ne mislim da on treba da bude naš najveći brend. Dopada mi se i što imamo Tamburica fest. Čuo sam da će se Sajam izmestiti, ali mislim da treba da ostane tu gde je, jer to je njegovo mesto, već je postao brend. Oduvek sam voleo Frušku goru, i dalje je jako volim. I sve te manastire, ne iz religioznih razloga, već iz lepote i više puta sam ih obišao. Volim Dunav, pa sam pored njega napravio i vikendicu.

Šta bi u njemu moglo da bude bolje?

– Najviše bih voleo kad bi i običan čovek mogao lepo da živi, jer sve je preskupo. Ovde je došlo 100 hiljada ljudi koje je trebalo uključiti u život. Mislim da se to ne radi planski. Cena nekretnina je previsoka i žao mi je što puno mladih ljudi odlazi u inostranstvo. Fali još zelenila. Jako mi smeta što Univerzitet, odnosno Studentski grad, nije ograđen, a to sam viđao na jako puno svetskih univerziteta. Mislim da bi bi bilo dobro da se tu napravi i jedan bazen za studente. Ja stalno razmišljam šta bih sve uradio da bude lepše. Recimo, što se Kliničkog centra tiče, ja bih rušio jednu po jednu zgradu i napravio tako da ceo KCV bude po obodima onoga gde je sad, a u sredini da bude jedan lep park. Medicinsku školu bih izmestio pored Medicinskog fakulteta, možda i uz dom za učenike. Zamišljam Kamenicu na vodi, onaj deo ispod Televizije, ali da budu niske kuće u tri reda, jer taj deo priobalja nije iskorišćen. Takođe, bilo bi dobro da se vojne kasarne preurede i od njih naprave domovi za srednjoškolce.

Ovde je došlo 100 hiljada ljudi koje je trebalo uključiti u život. Mislim da se to ne radi planski...

Kakvo mišljenje imate o Novosađanima?

– Ja Novosađane volim, mislim da su divan narod. Bez obzira na to što je puno ljudi došlo sa raznih strana, mislim da su jako lepo prihvaćeni i da treba da budu ponosni što su došli u jedan grad koji je kosmopolitski. Mene srce zaboli kad vidim da se nešto kriminalno dogodi u našem gradu. Uvek sam za to da se kultura treba mnogo negovati i više ulagati u nju.

Šta biste poručili našim sugrađanima?

– Novi Sad svi treba da čuvamo.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com), Printscreen Youtube (RTV)