Srđan Đilas, preduzetnik: Sledeće generacije će biti svedoci toga šta smo dozvolili da se dogodi

Veliki je entuzijasta, kreativni um i čovek od akcije, koji svoje fantastične ideje zaista i realizuje, ali podržava i tuđe. Paralelno vodi Adrenalin park "Zemlja čuda" i Polikliniku "Consilium", te pomaže i supruzi u vođenju privatnog vrtića "Zemlja čuda" i privatne osnovne škole "Tvrđava".

Srđan Đilas rođen je 1974. godine u Novom Sadu, gde je i proveo ceo život. Završio je "Jovinu" gimnaziju, a potom Ekonomski fakultet, da bi godinama radio za velike kompanije. Kada je ušao u vode preduzetništva, poslove je razvijao korak po korak, znajući da istinski uspeh ne dolazi preko noći. Iz privatnog vrtića koji je otvorila njegova supruga Dina, rodila se ideja za prvi adrenalin park u gradu, kojeg ovog leta čeka jubilarni 10. rođendan. S obzirom na to da mu je majka poznata lekarka prof. dr Ljiljana Todorović Đilas, internista endokrinolog, a sestra prof. dr Dragana Đilas, radiolog, ohrabrio se da otvori sa njima i jednu od najuspešnijih novosadskih privatnih poliklinika. Otac je troje dece.

Sa sagovornikom portala Moj Novi Sad razgovaramo o detinjstvu na Novom naselju, izlascima devedesetih, preduzetništvu, Novosađanima sa genijalnim idejama i projektima, ali i vrlinama i manama našeg grada i neiskorišćenim potencijalima, uz predloge kako bi moglo biti bolje...

Kako je izgledalo Vaše detinjstvo, u kom kraju grada ste rasli?

– Rođen sam '74, ustavne godine. Moju generaciju stalno prate neke promene i problemi, ali nam je bilo lepo sve vreme, jer smo se družili i uvek bili zajedno. Odrastao sam na Novom naselju, doselili smo se tamo '79, kad je Naselje tek bilo u nastajanju. Tamo je bila gomila omladine naše generacije, i tada nova, velika škola "Prva vojvođanska brigada". Voleli smo sport, igrali smo se napolju po ceo dan. Trenirao sam odbojku, bili smo baš dobra generacija, Stevan Mocko nam je bio trener, a sve bilo pod okriljem OK "Vojvodina". Sa nama su zajedno trenirali, ali su malo mlađi od nas, Andrija Gerić, takođe sa Novog naselja, a kasnije u kadetima na Difu i Vasa Mijić sa Detelinare i Slobodan Boškan iz Petrovaradina. Dakle, igrao sam odbojku u najbolje vreme I u odličnoj generaciji, sa igračima koji su dokazali da su vrhunski, jer su oni kasnije u karijeri, igrajući za našu reprezentaciju, osvojili u Sidneju zlatnu olimpijsku medalju, koja je verovatno najveći uspeh novosadskog sporta.

Šta je doneo period mladalaštva?

– Posle toga sam prešao u "Jovinu" gimnaziju, igrom slučaja sam izabrao prirodni smer, a bilo je super, jer je bilo nas osmorica i 30 devojaka u razredu. Uživali smo, družili se i to doba je možda najlepše, kad se u gradu sretnu drugari iz različitih delova grada, kad upoznaš malo više i Bulevarce i Limance i sve ostale i izađeš iz nekog do tada našeg novonaseljskog geta. Čini mi se, kad pričam sa svojom decom, da je danas taj kvalitet gimnazijskog odrastanja preuzela "Isidorina" gimnazija. Išao sam na njihove roditeljske sastanke i zadovoljan sam šta i kako rade sa njima, ne forsiraju ih samo da uče, nego da budu drugari i timski igrači. U Jovinu je u moje vreme sa Naselja prešlo nas barem 20 sa kojima i Dina i ja i dan danas drugari.

Gde su se odigravali prvi izlasci?

– Nama sa Naselja je bio zanimljiv svaki povratak iz grada, jer je poslednja "dvojka" bila pre ponoći, pa ko to propusti, ide pešaka. Mi smo išli peške i ništa nam nije bilo teško. Generacija smo koja je "Točak" zakačila u kasnoj fazi, u fulu smo se skupljali na korzou u Dunavskoj i Zmaj Jovinoj, pa ispred čuvenog "Atrijuma", veliki deo mladosti proveli na "Đavi". Po centru smo kasnije išli u sve žive lokale, od rok svirki, do kafana i sa svima se družili. Bilo nam je samo bitno da je tu dobra ekipa. "Piping" nam je "odlomio" veliki deo mladosti, prošli smo i kroz period vrhunca "Kontrasta", "Mašinca", Bio je tu posle i "Paradizo", pa se pojavila i "Trčika" i "Bastion". Sve smo "pokrivali"... Problem naše generacije je bio što smo odrasli u tim devedesetim i onda smo relativno slabo putovali. Družili smo se po kućama kad nismo imali novaca, tokom sankcija i restrikcija, kartali se i zezali... Izlazilo se u grad tek oko ponoći i ostajalo do ujutru, to se tako više ne radi...

 Sledeće generacije će biti svedoci toga šta smo dozvolili da se dogodi

Kakav je Novi Sad?

– Moj Novi Sad se maltene nikad nije promenio, sem ovog "urbicida" što nam decenijama rade, što su nam još na Detelinari devedesetih pokazali kako ne znaju kako treba, pa sad nastavljaju 20 godina kasnije sa Telepom. To je surovo tragično. To svi znaju i osećaju, ali Novosađani su mirni, pa sede, ćute i gledaju sve to, čast hrabrim izuzecima. Sledeće generacije će biti svedoci toga šta smo dozvolili da se dogodi. Ja sam i ovde u neposrednoj okolini svedok toga da je nešto što je trebalo da bude starački dom pretvoreno u zgradurinu bez smisla. Znači, desilo se da od jednog divnog plana za ovaj deo Telepa, sa dve crkve, dva kulturna centra, sportskim I edukativnim objektima i sl, ide u smeru investitorskog "ludila" i bog zna šta će na kraju biti. Mi sa Adrenalin parkom smo upravo i nastali u borbi protiv takvih stvari, ali smo i dalje u manjini.

Adrenalin park je potpuna inovacija u gradu, a i šire. Odakle ideja za njega?

– U to vreme je bilo, a i sad ima, puno pekara i kladionica, i hteli smo da pokažemo i dokažemo da može da nastane i nešto drugo, a da može da funkcioniše. Moja supruga Dina je na Telepu otvorila vrtić "Zemlja čuda" još 2003. godine i tu je bila vidna ta neka želja za igrom i stvaranjem. U tom periodu sam bio na početku profesionalne karijere, promenio u prvih nekoliko godina tri, četiri firme, stekao razna iskustva, pa bi to svakom mladom čoveku preporučio kada sa fakulteta krene u profesionalne vode. Završio sam informatički smer na faksu, mentor mi je bio profesor Neđo Balaban, prvo sam radio u špediciji, a ubrzo posle sam radio i kod njega i njegovih sinova u firmi. Posle toga sam se zaposlio u "Unileveru", multinacionalnoj kompaniji sa dugom tradicijom I široko prepoznatljivim brendovima kućne hemije, kozmetike i hrane, kao što su Cif, Domestos, Dove, Rexona, Rama, Knorr... Tu mi je bilo jako zanimljivo, bio sam regionalni I KA menadžer za Vojvodinu, što je podrazumevalo i prodaju i organizaciju i pregovore i ugovaranje i vođenje i praćenje rada različitih timova ljudi... Posle karijere klasičnog ekonomiste, u jednom momentu došlo je do zasićenja. Komšija je prodavao plac pored vrtića, mi uz pomoć porodice smo ga kupili, sa idejom da će Dina tu da napravi školu. Nedugo zatim, u Budimpešti su nas prijatelji odveli sa decom u Avantura park, u Budimskoj šumi, deca su nam tad bila mala i kad sam video da su im stavili kacige i pojaseve, da su se sami popeli na prepreke i krenuli da rešavaju te neke izazove, uvideo sam koliko to razvija samopouzdanje, popravlja motoriku, koliko je to jedno "pametno" igralište... Igrom slučaja i radoznalosti, povezali smo se sa firmom u Mađarskoj koja pravi takve parkove i ušli smo u projekat. Videli smo da to ne mora da bude u šumi, na živim stablima, da može da bude i usred grada, na livadi. To je u suštini ozbiljna građevinska konstrukcija, gde je zabava cilj, ali je u svakom momentu bezbednost na prvom mestu. Vremenom smo shvatili da je svako igralište prostor za okupljanje različitih sportsko-kulturnih aktivnosti i kroz igru ostvarili mnoštvo ideja, povezujući se sa poznanicima i prijateljima iz sfere umetnosti, sporta, kulture, edukacije, zanimljivih hobija.

Adrenalin park je mesto namenjeno prevazilaženju straha i pomeranju sopstvenih granica

Ispostavilo se da je Novom Sadu baš trebalo nešto. Kako je tekla dalja realizacija?

– Otvorili smo park u avgustu 2013, kasnije sam napravio još adrenalin parkova (u Petrolendu, u Beloj Crkvi...). Učili smo u hodu. Sarađujemo sa svima koji su kreativni i nemaju sujetu u sebi. Između ostalog imamo i saradnju sa DIF-om i dolaze nam njihovi studenti kroz predmet aktivnosti u prirodi, od kojih deo njih nastavi neku vrstu plaćene prakse kod nas, kroz sezonski rad, stičući iskustva u radu sa različitim uzrasnim grupama u raznim iventima, uz nezaobilazno savladavanje rada sa planinarskom opremom. Prvo su zbog vrtića mnogi mislili da je ovo dečije igralište, ali vremenom su shvatili da nije tako, pa sada imamo i dosta odraslih na preprekama kroz pojedinačne posete i tim bildinge. Osmislili smo fantastične igre za odrasle i decu. Ovde smo sučeljavali razne branše: od konobara, inženjera, doktora, preko džudista i balerina, od trogodišnjaka do 70-godišnjaka. Naše igre su takve da ne moraš da budeš najbrži ni najbolji, važno je da budeš otvoren za novine i uvek se završi sa puno smeha i zabave. Adrenalin park je mesto namenjeno za prevazilaženje straha i pomeranje sopstvenih granica. Često volim da kažem: mi stavljamo kacige i širimo poglede. Od marta do kraja novembra smo otvoreni, naravno, mnogo toga zavisi od vremenskih uslova. Planiramo da pokrenemo i zimsku priču, makar za mala druženja i proslave, pa smo proširili i zatvoreni prostor. Dešavale su se ovde i razne druge stvari: muzički događaji, prodajni bazari, klikerijade, izložbe, predstave na bini, dani društvenih igara, dan lego kockica... Nastupali su nam amaterski bendovi naših prijatelja, dečiji bendovi i horovi, Dušicin Pop Hor Radio, ali i profesionalci, kao na primer Lazar Novkov i Predrag Tica sa svojom divnom ekipom novosadskih muzičara i dj-eva...

U medicini nema lova za novcem, to je stalna borba da usluge budu što bolje...

Kako je došlo do otvaranja Poliklinike "Consilium"?

– Imao sam sreće što sam u životu uvek okružen ženama i genijalcima, meni su i mnogi prijatelji genijalci. Zahvalan sam ocu što me je spontano, svojim primerom naučio šta je strpljenje i međusobno poštovanje, iako se on ne bi verovatno složio sa tvrdnjom da sam ja strpljiv čovek (smeh). U porodici imam dva profesora doktora. Majka mi je prof. dr Ljiljana Todorović Đilas, internista endokrinolog, u Vojvodini jedna od sinonima za lečenje štitaste žlezde. Za njom je krenula i moja sestra prof. dr Dragana Đilas, radiolog, koja je vrlo rano na internacionalnom nivou pokazala i dokazala svoju posvećenost i stručnost u dijagnostici i lečenju dojki. U jednom momentu, 2003. godine, dok je majka radila sa prim. dr Jevrosimom Ziramov u maloj ordinaciji "Consilium", u Jevrejskoj ulici, a Dragana taman završila svoje medicinsko obrazovanje, javila se dilema šta ćemo i kako ćemo dalje. Moji deda i baba, majčini roditelji, su tada već bili prilično stari i učinili su veliki potez. Odlučili su da podrže ćerku i njene ambicije i preselili se iz stare dedine kuće na Telepu, u Vrščkoj 21, koju su nam ustupili da je adaptiramo u polikliniku. Ispostavilo se da je moja majka u istoj sobi u kojoj je učila za fakultet držala ordinaciju sledećih 10 godina. Godine 2016. stekli su se uslovi da uzmemo kredit i da napravimo nešto više, sagradili smo novi objekat iza kuće i proširili se. Taj period mi je u sjajnoj uspomeni, gde smo kroz mnoštvo izazova uspeli u rekordnom vremenu da se transformišemo u mnogo veću ustanovu. Ubzo se u rad uključilo još doktora raznih specijalnosti. Bogatstvo poliklinike je što ima dve generacije sjajnih doktora, jedna je ta majčina, puna iskustva, reper za ponašanje lekara, vrlo su stručni i sa velikim poštovanjem prema pacijentima, ali i od pacijenata. U medicini nema lova za novcem, to je stalna borba da usluge budu što bolje, da se održi pravac kontinuirane edukacije i unapređenja, da se pacijentima podigne svest da brinu o sebi, da nam posebno žene ne umiru prerano od onoga što ne mora... Svega sam se i ja tu nagledao, pa ponekad i ja "popujem" svojim prijateljicama, baš zato što znam neke priče i smatram da treba razmišljati unapred i zrelo posmatrati prevenciju. Druga generacija je sestrina, to su mlađi lekari, vrlo posvećeni sa bliskim stavovima u struci i odnosima. Državni sektor je u njihovo vreme gubio najbolje doktore jer nisu nalazili modele saradnje na obostrano zadovoljstvo. Poliklinika "Consilium" je od ustanove sa dve, tri medicinske sestre došla do ustanove sa 15 sestara, sve u cilju što kvalitetnijeg pokrivanja svih specijalnosti kojima se bavi i uslugama oko njih. To su mahom mlade osobe, koje treba da žive, da stvaraju svoje porodice i da rađaju i mi to zaista sa ponosom podržavamo. Cilj nam je da imamo među njima dvadesetak zadovoljnih divnih žena, ostvarenih sa svojim porodicama, koje će i dalje raditi sa nama. Ja sam u svemu tome menadžer iz pozadine, jer mislim da sistem mora da radi i da se razvija i sam, a da je moja uloga da uvek budem tu da pomognem da se nađu što bolja rešenja za razne izazove, kako bi sve funkcionisalo na najbolji mogući način. U svemu tome, jako je važno da bude otvorena komunikacija o problemima i da se međusobno svi poštuju.

S obzirom na to da se bavite uslugama, šta je u ovom segmentu najvažnije za dugotrajni uspeh?

– U usluzi čovek ne sme da se fokusira na novce, već na uslugu. Kao što sam rekao, bitan je tim, jer bez ljudi nema usluge. Ko god se fokusira isključivo na novac, ja mu odmah kažem da je propao, samo to još ne zna. Na primer, u Adrenalin parku je bitan svaki činilac, od mladog instruktora sa DIF-a, do najstarijeg člana, našeg Dragana; u Poliklinici "Consilium" od spremačice, preko medicinske sestre, pa do profesora doktora... Svi su jako bitni i moraju međusobno da se uvažavaju, da nema sujete i zavisti. Nije samo floskula da nam je korisnik usluge na prvom mestu.

Član ste i rotari kluba Alma Mons?

– To je divna grupa ljudi usmerena na druženje i pomaganje. Stalno smo usmereni na kulturu, edukaciju i pomoć mladima. Često organizujemo neke humanitarne akcije i pomažemo ugroženim socijalnim kategorijama. Pokrenuli smo jednu divnu vinsku aukciju u Galeriji Matice srpske, koja se dešava već nekih devet godina, gde se skupe impozantni novci za Novi Sad i odatle su se pomagali i pomažu mnogi korisnici, od Centra za socijalni rad sa boravkom za decu, preko dece iz hraniteljskih porodica, do dece sa autizmom, ali i raznih naučnih i umetničkih grupa i udruženja...

Ko su Vam ti prijatelji genijalci koje ste pomenuli?

– Ne bih da ih imenujem, da nekog ne bih propustio i uvredio. Neki od njih su napravili fantastične poduhvate sa IT firmama, zatim slikari, muzičari koji su fenomenalno kreativni, pa lekari, učitelji, menadžeri, ljudi sa fantastičnim hobijima, baš ih ima raznih. Mogu da pomenem neke kolege iz domena ugostiteljskih i kreativnih usluga. Oni su pionirski poduhvati, posle 2000. od Brice i Đete sa "Puberajem", preko Leona sa pričom iz katakombi, do omladinaca iz mog bivšeg kraja Novog kulturnog naselja, kao fantastične grupacije mladih stvaralaca... to su sve ekipe koje funkcionišu na jednom entuzijazmu i kreativnosti. To su mi sve prijatelji, neki od pre, neke sam upoznao kasnije, jer se slični ljudi prepoznaju, uvažavaju i privlače. Na istim smo misijama, podizanja zajedničkih vrednosti i podsećanja i razvoja kulture i sadržaja. Imali smo tu EPK, bilo je tu i dobrih i loših stvari. Znao sam da će tu biti i neke vrste političkog uticaja, da bez toga ne može. Sigurno je moglo više stvari da se uradi, da se primete, iskoriste i podrže i mnoge takve grupe, ali nije to kasno ni sada, ako dođe neko pametan da to prepozna. O Dini i njenom okruženju – ja sam tu svedok saradnik, batler i kritičar, spreman da pomognem kad god me pozovu. To je fenomenalno šta su sve uradili u proteklih 20 godina, da se od vrtića, kroz osnovnu školu, dođe do gimnazije... To jeste moja Dina, ali i zahvaljujući tome što je okupila prave posvećene ljude, to sve funkcioniše. Njihov posao nije biznis plan, već neprestana posvećenost i ljubav. Mnogi ljudi ni ne streme da se vide. Na primer, naš drugar Peđa Marcikić, koji je profesor fizičkog, a ostao je dete u duši i danas: voli skejt, Star Wars i napravio je udruženje "Skockani". On i njegovi prijatelji od lego kocki montiraju cele gradove za jedno veče, i tu ljubav ka kreativnosti dele sa najmlađima, to je stvarno divno... Pa udruženje ljubitelja društvenih igara.. Takve ljude treba podržati. Novi Sad je pun zanimljivih ljudi, koji su negde "ispod radara".

Odlazak negde na produženi vikend preporučujem svakom, to je nešto najbolje što čovek sebi može da priušti, bez obzira na finansijske mogućnosti

Šta Vam se sviđa u Novom Sadui okolini  danas, a šta bi moglo bolje?

– Obožavam Dunav, on mi je broj jedan, jer mislim da u gradu koji nema reku ili neku vodu ne bih mogao da živim. Međutim, Novi Sad na Dunavu je u povoju, baš kao i Novi Sad na tvrđavi ili Novi Sad na Fruškoj gori. Naši ljudi su još prilično inertni, a sve to zahteva neku vrstu organizacije i angažovanja. Ne mora svako da ima čamac, može se peške ili biciklom doći na razne lokacije. Radujem se što se polako pomeraju stvari, ali treba nam još vremena i usmerenog delovanja na mlade, jer je kontinuitet prekinut devedesetih i tek posle dvadeset godina ga ponovo uspostavljamo. Moramo obezbediti svakom mladom čoveku da pređe granicu i stekne nova iskustva i prijatelje u drugim zemljama. Mislim da postoji veliki potencijal da se učenici neke srednje škole, ugostiteljsko-turističke, malo bave preduzetništvom, dobiju praksu i vide da nije sve tacna, šank i konobarisanje ili kuvanje, nego da tu postoje i širi aspekti. Mi u Novom Sadu smo osamdesetih imali hidrogliser koji je išao za Beograd, a sada to nemamo, što je tragično, nestvarno. Ne treba ništa da izmišljamo, treba videti šta sve ljudi rade i prilagoditi našem okruženju. Možemo da krenemo od malog, da imamo neke brodiće koji se rentaju, gde će neko da napiše turu da može da se ode do Zemuna, do Đerdapa, do Bezdana, do Tise... Isto važi i za iznajmljivanje kampera na Fruškoj gori, tu su ogromne mogućnosti. Korona nam je pomogla da primetimo turističke potencijale naše zemlje i regiona i sada imamo priliku da to dodatno uvežemo i razvijemo. Samo saradnja može da da dodatnu vrednost. U svakoj manjoj sredini treba da ima bicikala na rentu, pogotovo kod nas u ravnici, u našoj Vojvodini. Fruška gora takođe ima ogroman potencijal povezivanja. Mi nemamo turističke ture ponuđene za strance, jezerskog-vinskog-gastronomskog-manastirskog-sportsko-rekreativnog aktivnog turizma raznih oblika... To se pojavljuje tu i tamo, ali nije povezano. Stranac treba da dobije gotovu ponudu za produženi vikend, a on samo da izabere u skladu sa svojim afinitetima. To postoji svuda u inostranstvu i sigurno i mi možemo da te stvari postavimo i uvežemo. Inače, odlazak negde na produženi vikend preporučujem svakom, to je nešto najbolje što čovek sebi može da priušti, bez obzira na finansijske mogućnosti. Ako ništa drugo, odlazak kod rodbine ili prijatelja i primanje gostiju u tom cilju je nešto što se ne sme propuštati, ali ne samo da se sedi i druži nego da se luta po kraju u kom ste.

Iako ste već pomenuli neke nedostatke u prethodnom odgovoru, šta vidite kao najveće mane Novog Sada?

– I dalje su gradske strukture na nekim svojim talasima, a ne na talasima zajednice. Mi smo svi pušteni da radimo sami, a može neko lepo da nas uveže i podrži: npr. turistička organizacija, Privredna komora, pojma nemam ko još... Kod nas je politika iznad svega i iz tog politikanstva se onda rađaju i nezdravi odnosi i jedno bahaćenje, jer dolaze neki ljudi koji preskaču nivoe i vidi se da nemaju uvažavanja, ni šlifa. To mi najviše smeta, a u tome živimo već godinama. I stalno živimo u nekom zastrašivanju, kao da treba stalno da se plašimo, kao svi su nam neprijatelji. Voleo bih da naučni instituti budu više podržani, da nauka bude u prvom planu i da se znanje prenosi na mlade. Da se organizuje da studenti predaju srednjoškolcima, srednjoškolci osnovcima, a stariji osnovci mlađim osnovcima i deci u vrtiću, kako bi stvarali ljude sa samopouzdanjem koji nesebično dele sopstvena znanja iz bilo koje oblasti.

Kod nas je politika iznad svega i iz tog politikanstva se onda rađaju i nezdravi odnosi i jedno bahaćenje, jer dolaze neki ljudi koji preskaču nivoe i vidi se da nemaju uvažavanja, ni šlifa 

Koja su Vam omiljena mesta u gradu?

– Jedan od mojih najboljih prijatelja, Aca, drži restoran "Tako je suđeno", na Ribnjaku. To je za mene ubedljivo najbolje ugostiteljsko mesto u gradu, sa pogledom na Dunav, Novi Sad i tvrđavu. "Pasent" mi je takođe jedno od omiljenih mesta, "Paberaj" je fantastičan projekat, samo što sam mator da idem tamo (smeh). Naš drug Mirko, proizvođač rakije i ugostitelj iz Karlovaca, takođe je napravio super priču (ovde moram i Ćukija da pomenem kao nerazdvojnog člana najboljeg dvojca domaćina u Sremskim Karlovcima i šire). Volim "Discont" i Ribarsko ostvo. Volim mesta na kojima su svirke bendova. Meni su oduvek ljudi ti koji unose energiju, a kulturne stanice, pozorišta i sve drugo su za mene objekti, zgrade, koje su bez ljudi – samo znamenite građevine. Da ne budu samo kafane i restorani, jako volim da posetim i vidim šta kroz svoje delovanje postižu moji prijatelji Tijana i Danilo sa svojim kolegama u Galeriji Matice srpske, kao i moja kuma Milica sa kolegama u Galeriji Pavla Beljanskog i mladim glumcima pozorišne trupe "Mišolovka".

Kakvi su Novosađani?

– Ja više ne znam ni ko su Novosađani. Oni Novosađani koje ja znam i sa kojima se družim i srećem, to su tolerantni ljudi, interesantni i aktivni u stvarima koje vole, a koje ne moraju biti profitabilne. Nisu ljudi koji ogovaraju druge, već se međusobno cene i podržavaju.

Koja su Vam još interesovanja?

– Jutarnji trening, često i po malo, zbog problema sa leđima i kolenom. Volim da gledam dokumentarce na "National geographic" i "Netfliksu", puno se družim i putujem, pa makar spavao i pod otvorenim nebom. Moja veština je uvek bila da uvezujem ljude, i to bez interesa, ili u interesu dobrog druženja i igre, pa i dan danas još uvek volim nešto da organizujem i "zakuvavam". Voleo bih više da čitam, ali za to bih morao malo da se smirim (smeh). Omiljeno interesovanje mi je da služim svojoj deci, ali i da ih verbalno "mučim", kada uočim znakove zlobe i bahatosti.

Vaša poruka za Novosađane?

– Ujutro kad ustanete, izaberite znatiželju i kreativnost umesto analitike i kritike! Puno toga je do nas.

Razgovarala: Svetlana Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović