U susret novoj pozorišnoj adaptaciji kultnog komada Duška Kovačevića “Balkanski špijun” koji u Novosadskom pozorištu režira Olja Đorđević, sa glumicom Eminom Elor, koja u predstavi tumači lik Danice, žene čija tišina, naizgled sporedna, nosi slojeve emocija, ironije i prepoznatljive svakodnevice, otkriva kako je pristupila ovom liku, šta joj je bilo prvo otkriće u tekstu, ali i na koji način se Danica danas razume, u savremenom društvenom kontekstu koji se, uprkos vremenskoj distanci, čini iznenađujuće bliskim.

Kada si čitala tekst drame šta je ono što si prvo pomislila o Danici ?

– Nisam gledala film i kada sam počela pročitala tekst pomislila sam: kakav pametan i inteligentan humor. Kako prefrigano, nije prst u oko, nego prst kroz čelo, kroz kosu, pa u oko (smeh). Eto, vrtimo se u krug, komad je smešten u osamdesete godine prošlog veka, kao da nikad nismo mogli da živimo normalno, mirno, onako kad znaš gde ti je cilj i kako možeš stići do toga. Kao da je stalno neki haos bio. To baš može da se analizira u pozorištu, da se priča o tome – zašto je to tako? Super je kada to nije samo univerzalna tema, nego je ugrađeno u lično, kao što je to u ovom komadu. 

Komad je smešten u osamdesete godine prošlog veka, kao da nikad nismo mogli da živimo normalno, mirno…

Da li prepoznaješ kod Danice neke osobine koje su ti bliske ili ti je ona strana?

– Nije strana, prepoznajem neke osobine naravno, tako sam odrasla na izvestan način. Ne kažem da je moj tata Ilija a mama Danica, ali ti krugovi zadataka koje izvršavaju žena i muškarac već su viđeni sa moje strane. Žena je tu da služi ili ispunjava zahteve… ali možda da mi to same biramo.

Možda je i matrica koja se nesvesno preuzima.

– Moguće, a nekad mi se čini da tako i treba da bude, kada to kažem, mislim na to da verujem da se red, rad i mir mogu očuvati igranjem društvenih uloga. Prija mi da igram Danicu. Prija mi naravno i da igram Kraljicu i fatalnu ženu, mada su došle godine kada nije sigurno da to mogu da igram (smeh) iako mi je Olja Đorđević dala kompliment i rekla da je došlo vreme kad mogu oba. Danica je uloga za dušu, nešto što dobro poznaješ i razumeš u mojim godinama. 

Pošto su probe prostor gde glumac otkriva sebe, da li te u nekom trenutku rad na ovom liku iznenadio?

– Mislila sam da njen lik nije tako složen. Za Danicu sam mislila da je smešna, da nije baš najoštriji nož u fioci, ali tu ima puno emocija kojih se dotičemo. Ne kažem da je to Danicin svet koji se obrušava, da njena duša koja se raspada treba da bude u glavnoj ulozi, ne kažem to. Ali i to se vidi, čini mi se. Mislim da smo sagradili nešto što je i lepo i tužno. Meni se sviđa ovo što radimo. Kako Olja nama diskretno režira. 

Bez Danice slika ne bi bila cela

– Upravo tako, mada jeste Ilija “šofer autobusa” dok mi sedimo i navijamo.

Prvi put radiš sa Oljom Đorđević?

– Tako je, uvek smo bile blizu, recimo igrala sam Koštanu u Narodnom pozorištu u Subotici dok je ona bila umetnički direktor, ali nikad nismo zajedno radile i vrlo mi prija. Prija mi što je sve dobro organizovano, znam kada je proba, šta treba da spremim, prija mi red i način na koji Olja radi. Olja je žena i majka i zna i šta taj krug zadataka nosi sa sobom. Ona to razume i kroz to radi. 

Balkanski špijun govori o društvu, strahu i paranoji. To nam je, pomenule smo na početku, kao društvu uvek blisko, svet kao da je uvek uragan

– Pa zar nije? Sa čime nas sve plaše, to je strašno. Čoveku je teško u glavi i duši da raščisti šta je istina, a šta je laž. Kuda plovi ovaj brod? Kuda plovi ovaj kosmos? A sve to nije novo. Da li smo u zadnjih dvadeset godina napredovali, kao civilizacija da li smo napredovali? Ne znam, čini mi se da nismo. U lošim smo obrascima. Nekad kad se vozim taksijem se šokiram što taksisti znaju da je ovde bio klub Ben Akiba, ali ne i da je tu pozorište kao ni da je Ben Akiba pseudonim Branislava Nušića. Da li će deca to naučiti? Da li će tinejdžeri kada odu u pozorište da gledaju Oljinu predstavu “Hajduci” u Pozorištu mladih isto da se ponašaju kao oni na sceni ili će se ponašati adekvatno. Malo i sebi zvučim kao stroga, ali to je moj sistem vrednosti i mislim da je ispravan.

Da li postoji nešto u samoj predstavi, neka scena koju posebno voliš?

– Mnogo volim da mesim hleb. Ne šijem, to će podstanar (smeh).

Kako bi opisala svoju Danicu publici u jednoj rečenici?

– “Danice, jedi te kolače i nemoj da govoriš” – to bi bila rečenica koju bi ona čula, a moja Danica bi odgovorila: “Zašto? Da li te boli to što čuješ?”. Njenog odgovora u predstavi nema, ali se čita, čini mi se.

Premijera “Balkanskog špijuna” biće 27. marta u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház, a ulaznice za premijeru i prvu reprizu koja je dan kasnije su rasprodate.

Razgovarala: Nataša Gvozdenović