PRVI VOZAČ AUTOBUSA U NOVOM SADU

Začetke javnog prevoza u Novom Sadu pronalazimo još u starim spisima Arhiva iz 1868. godine kada je tadašnjim gradskim vlastima podneta prva molba kojom se tražila dozvola za prevoz putnika fijakerom po gradu. Njihov broj je stalno rastao, pa je 1884. godine njihova delatnost regulisana statutom.

Sa razvojem grada Novog Sada pojavila se i ideja o uvođenju električnog tramvaja, koji je tada bio zadnja reč tehnike. Događaj koji je Novi Sad jednim korakom približio velikim gradovima odigrao se 30. septembara 1911. godine puštanjem u promet prvog električnog tramvaja u Novom Sadu

Međutim, malo pre tramvaja, Novi Sad je 1910. godine dobio Jodno kupatilo, a iste te godine Novosađani su dobili još jednu novinu-autobus. Tada su mogli svoj grad da upoređuju sa ostalim velikim gradovima u Evropi, jer do tada su u gradu postojala samo dva motorna vozila, i to automobila koja su pripadala privatnim licima.

Autobus je bilo treće.

Električna centrala koja je pripadala trustu čije je sedište bilo u Mađarskoj, otkupila je autobus. Sve je bilo spremno, samo je trebalo naći još šofera. Tek tada se videlo da to predstavlja veliku poteškoću i da takvog čoveka u gradu nije bilo. Šoferski ispit nije niko imao položen, ali ubrzo je i ova poteškoća bila je rešena. Na molbu Električne centrale Josif Šinko je napustio Galgoc u Mađarskoj i posle nekoliko dana obreo se u Novom Sadu. Od tada Novosađani su mogli svakog dana da gledaju kako mali, žuti autobus dostojanstveno prolazi glavnom ulicom. Josif Šinko postao je njegov sastavni deo.

Autobus je bio engleske marke, a kretao se, za današnje pojmove veoma sporo - 10 kilometara na sat. Trošio je benzin, a paljenje je bilo na kurblu. Putnici su ulazili na zadnja vrata, a klupe sa po četiri sedišta bile su sa strane. Kao u svakom autobusu, kondukter je zauzimao svoje mesto.

Za Josifa, radno vreme je počinjalo ujutro, a završavalo se u kasnim večernjim časovima. Drugog šofera u gradu nije bilo, pa samim tim ni smena, a ni odmora Josifu. Posao je bio naporan, ali bez saobraćajnih nesreća, jer u gradu su bila samo još dva motorna vozila. Posle pet meseci ovakvog, gotovo neprekidnog rada, u životu Josifa Šinka dolazi do promene. Upoznao se sa upravnikom bolnice i na njegov poziv prešao u mašinsko odeljenje gde je nastavio da radi.

Mali žuti autobus, dobio je drugog šofera, ali samo za kratko vreme. Posle nekoliko meseci, zamenio ga je nov, veći, sa 30 sedišta. Postavši centar Dunavske Banovine 1929. godine Novi Sad se teritorijalno širio i broj stanovnika se uvećavao, a nova vremena zahtevala su uvođenje novih vidova putničkog prevoza. Tako je 1930. godine gradska uprava donela odluku da se za potrebe javnog prevoza putnika kupe tri autobusa i ubrzo je postala vidljiva prednost autobusa nad tramvajima. Posle Drugog svetskog rata autobusi su krenuli da voze već prvih meseci 1945. godine, jer je vojska ustupila gradu nekoliko vozila iz ratnog plena i savezničke pomoći, ali još ne postoje redovne linije. Autobuska veza sa Petrovaradinom uspostaviće se tek januara 1946. godine, kada je otvoren pešačko-kolski i železnički gvozdeni most.

Eto, to je jedno sećanje na prvi novosadski mali žuti autobus i njegovog vozača.

Zoran Knežev
Hroničar i publicista