FOTO: Bahati čoveče, hoćete li da se menjamo?

Nakon saobraćajne nesreće koju je doživeo, moj sin je ostao nepokretan sa stepenom invalidnosti 100%. 

Borimo se kako znamo i umemo i onda nas bahatost i bezobrazluk pojedinih sugrađana pogađaju mnogo jače nego što bi to bilo da nismo doživeli tu nesreću.

Jedan od problema s kojim se suočavamo već duže vreme je bahati sugrađanin koji parkira na mesto koje je rezervisano za osobe sa invaliditetom. 

Zamislite agoniju koju preživljavamo svaki put kad se vratimo kući i na mestu za koje smo podneli i uredno dobili karticu naiđemo na kola koja imaju nalepnicu koja je nevažeća. Na mestu na kom treba da piše godina do koje važi kartica, zakačena je ikonica.

Zvali smo i Parking servis i policiju i Komunalnu miliciju koji pokazuju razumevanje, ali iz nekog razloga, njihove aktivnosti na ovom slučaju do sada nisu dovele do nekog pomaka.

Tako smo sinoć ponovo imali situaciju, čekali smo policiju, oko sat i po smo stajali na ulici, pridružile su nam se i pojedine komšije, ali auto još uvek nije sklonjen. 

Bila sam prinuđena da ga parkiram na drugo mesto gde nema dovoljno prostora za kolica.

Saobraćajnu policiju bezuspešno zovem od jutros, ne javljaju se...

Od nadležnih dobijamo obećanja da će obavestiti šefa koji će pokušati nešto...

Samo želimo ono što nam pripada.

Da sistem funkcioniše, ovo bi se moglo desiti samo jednom, a ne da živimo agoniju godinama.