Laza Kostić i njegovih 100 jutara zemlje

Svako ko do sada nije znao, treba da zna da je kafana nekada bila institucija, gde su se skupljali najviđeniji ljudi Novog Sada. Svaka kafana je imala svoje redovne goste, a ti gosti, svoje redovne stolove za kojima su ispričane možda najinteresantije priče i anegdote ovog našeg grada. Jedan velikan, koji će zasigurno ostani upisan u kafanskoj prošlosti Novog Sada, s kraja XIX veka, je čuveni Laza Kostić, sa svojim pričama i kalamburima…

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Kada sam razmišljao od koga da počnem sa kafanskim zgodama nisam mogao da odolim da to ne bude Laza Kostić, čovek koji je dao neki specifičan duh i šarm ovoj našoj varoši u prošlim vremenima. O njemu postoje mnoge anegdote i dogodovštine, ali bih se ja zadržao na jednoj. Priča ide ovako, a povod je nedavno rušenje legendarne koviljske čarde „Na kraju sveta“, Pere i Đoke Varenike.

Kada je Laza već zašao u zreliju dob, i kada je iza njega ostalo manje zarađenog, a mnogo više potrošenog novca, vreme je uglavnom provodio po čuvenim novosadskim kafanama, vodeći pravi boemski život. Jednom prilikom put ga je naneo u čuvenu koviljsku čardu. Sedeo je on tako za stolom, i na sebi svojstven način pozvao konobara.

„Čašu vina, dete!“- viknuo je.

Kada mu je konobar doneo i stavio na sto, u tom trenutka sa tavanice čarde se odlomi parče plafona, koji je bio od zemlje i pleve (čerpić), i pade Lazi tačno u čašu.

Konobar i Laza se pogledaše, i konobar reče:

„Gosn. Lazo, sada ću Vam ja doneti drugo vino, da ne pijete ovo sa zemljom“.

Bez puno razmišljanja, onako kao iz topa, Laza mu odgovori: „Dete moje, kada sam popijo 100 jutara zemlje, ni ovo parče mi neće škoditi“...uze čašu vina...i ispije je do dna.