Sličice iz novosadskih jazbina 2: Teška priča uz konjak

U drugom lokalu vri kao u košnici. Sa vrata udara topao i zagušljiv vazduh, a okolo po zidovima ogledala. Između prljavog poda i čađavog plafona dim. Pijanstvo i dreka dominiraju. Dočekuje nas jedna plavuša, reklo bi se zgodna, donosi konjak i seda za naš sto...

Piše: Zoran Knežev, hriničar i publicista

Ko će prvi ?...upita nas umorno, sa bezizraznim mrtvim osmehom. Dim se kolutao iz njene cigarete ispred plavih očiju koje su tako izgledale pijanije. Gledajući je stalno u plave kolutove ispod očiju, objašnjavam joj da nismo njene mušterije. Ona se prezrivo smeška i zagleda u svoje piće: “Sad mi je 15 godina. Još kao šestogodišnja devojčica ostala sam bez roditelja. Nekoliko godina držali me rođaci, a onda sam morala da radim. U fabriku me nisu hteli, počela sam da služim. Dve godine sam bila mirna, a onda me gazda upropastio, a gospođa izbacila na ulicu. Gde sam mogla? Ovde je ipak najbolje. Imam da jedem i da spavam. Zaradim nešto i za haljine. Ne oskudevam ni u ‘ljubavi’. Zar može biti lepšeg života.”

A ne !...Ne može, dabome da ne može!...Sirota mala...

Otišla je izmorena i jadna, da se baci u naručje jednog stalnog posetioca.

Šta misliš da li ona može iskreno da voli?...upita me moj pratioc. Prećutao sam odgovor. Nisam hteo ništa da kažem. Razmišljao sam. Zašto i ona ne bi mogla iskreno da voli, istina teško je imati ideale u njenom položaju, ali zar nije i ona od krvi i mesa, najzad zar ona ne bi umela da bude srećna... Njenih 15 godina garantuju neiskvarenost njene duše, pomislih.

Bilo je tri sata posle ponoći. Novosadske ulice mračne i tihe, zjapile su puste. Tek ponekad projurio bi pored nas poneki automobil onih koji obilaze noćne lokale – Kolodvorska i Krilova, okolina stare Železničke stanice. Prekršili smo datu reč da ćemo sada „pravo kući“ i svrnusmo u još jedan mali, zadimljeni lokal. Mog pratioca presretne gazda, debeo i mastan, i šapnu mu: „Imam nešto novo, ali prima!”

Najzad pojavi se i to „novo“ i „prima“. Pobedonosno pogleda po kafanici svojim buljavim očima, povuče duboki dim iz dugačke muštikle i sede za jedan sto, kod nekog prosedog gosta, ozbiljnog izgleda, dosta dobro obučenog.

“Halo, kelneru”, viknu ona i lupi dlanom o dlan – “jedan konjak!”

Nije potrajalo ni desetak minuta, a njih dvoje se digoše, i izgubiše iza jednih vrata.

“Ja moram da živim”, priča nam ona pošto se otarasila svog gosta, “ma koliko vi smatrali naš život prljavim i nečasnim. Da li je pametnije da kradem i da ubijam. Da li fabrička radnica, kojoj vi priznajete pravo na život, svojim radom u fabrici daje nešto više nego ja, koja dajem celu sebe, ceo svoj život? Da vam priznam...ja ne tražim ljude...oni sami dolaze...neka mi se da drugi posao, pošteniji i ja ću ostaviti sve, jer i ja želim malo mira i slobode. Dosta mi je ove bedne, prljave trgovine”. I briznu u plač.

Deo teksta je preuzet iz lista  „Dan“ iz 1939. godine, a deo je autorski.