Temerinska nekad: Jedinstvena atmosfera ulice sa najviše kafana

Bivalo je i svađe i larme kod “Sedam švaba” ili “Tri krune” i bilo je to pre željeznice, u vreme kada su Bačvani iz okoline dolazili kolima u varoš, i odsedali u tim “ajnkerima”.

Temerinska ulica, široka i prava. Istina, kroz nju se ne vidi kraj varoši kao u mnogim drugim selima. Kada staneš na jedan kraj šora, a ti kroz pravu i široku ulicu vidiš drugi kraj sela. Ali nešto beše karakteristično za Temerinsku ulicu, bircuz do bircuza, čitav niz jedan do drugoga, i to kakvi tek!

Ne znaš u kojem je veća avlija. To su sve bila konačišta za kola i konje. Tada još nije bilo željeznice, pa su Bačvani iz okoline dolazili kolima u varoš, i odsedali u tim “ajnkerima”.

Evo kako je izgledalo dvorište takvog jednog konačišta “ajnkera”: Na sredini kuće široka kapija koja vodi u dvorište u kome se pružala dugačka šupa na stubovima i samo pod krovom, inače sa sviju strana otvorena. Nekad se pod takvu šupu namesti po dvadesetoro i više kola, osobito ako je sutradan velika pijaca. Ponekad se u takvu birtiju navuklo toliko kola, da nisu mogla stati sva pod šupu, nego se raširila i po avliji. Bivalo je i svađe oko zgodnijeg i boljeg mesta, a larma i vika nikada nije prestajala. Štale su bile u dnu dvorišta i u njih je moglo stati i po pedeset i više konja. Poneki gostioničari su imali i letnju štalu, samo sa jaslama za konje, nepokrivenu.

Sa desne strane Temerinskog sokaka bile su ove birtije: “Dinja”, “Pet crkvi”, “Crveno burence”, “Anđeo”, “Srebrni venac”, “Sedam švaba”, “Tri krune”… Od njih najmlađe je konačište “Srebrni venac”, kako iznosi svoja sećanja čika Stevan Milovanov, koji je se seća jer je bio dete kada se zidala. Kuću je zidao jedan Gospođinčanin i njegova “velika devojka”, da pokaže kako je bogata miraždžika, hvalila se da im je kuća tako velika, da se na njihovom tavanu mogu okretati volujska kola.

Sa leve strane su bile birtije: “Jagnje”, “Lubenica”, “Trumbeta”, “Ševa”, “Tri lava”, “Golub”, “Zlatno burence”, “Beli konj”, “Sedam zvezda”, “Beli grozd”, pa dalje “Crni orao”…

Novi Sad…Temerinska 37,  i velika kvadratna rogobatna kapija, tolika da kroz nju bez smetnje može da prođe “voz” sena ili kukurzovine. Pa ipak neko od pretovarenih, neko ko je hteo više no što se može, zakačio je i po ko zna koji put ogulio malter na sredini i od firme koja je stajala ostalo je samo početak i kraj: “Svrati…ilića”, a možda to nije ni toliko važno, jer za “Svratište kod Obilića” znaju svi oni kojima treba utočište za konje i kola. A može se uostalom lako poznati i po firmama i radnjama sa strane, koje se već dugo godina ne menjaju, crveno na zelenom – Bozejac Miloš, berberski salon, Bife “Sana”, Burekdžinica…a i po redovima drvenih tezgi na Temerinskoj pijaci, preko puta…

Odeljak "Kafanologija" za posetioce portala mojnovisad.com uređuje neprikosnoveni hroničar Novog Sada Zoran Knežev