NOVOSAĐANI: Aikido kao način života

Krhko zdravlje u detinjstvu nije ga sprečilo da ostvari svoje snove. Trenirajući aikido razvio se u kompletnu ličnost i ostvario karijeru na kojoj mu mnogi mogu pozavideti.

Milan Pejović rođen je u Kuli 1974. godine. Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu, jedno vreme radio je u rodnom mestu kao nastavnik istorije. Godine 2000. primljen je u Policijsku upravu Novog Sada, gde je radio kao policijski inspektor, a od pre devet godina instruktor je u Centru za osnovno policijsko obrazovanje u Sremskoj Kamenici. Majstor je aikidoa 5. dan i glavni trener u Aikido centru “Aldebaran”. Oženjen je Biljanom i otac je četrnaestogodišnjeg Vuka i dvanaestogodišnjeg Andrije.

- Počeo sam trenirati aikido 1993. godine, kada sam došao studirati u Novi Sad, a pre toga sam išao na karate. Tokom narednih sedam godina nijedan trening nisam propustio, iako su se održavali pet puta nedeljno. Naravno, ni studije nisam zapostavio – iskren je Milan i nastavlja:

- Tokom bombardovanja sam radio kao rezervni policajac pa sam kasnije podneo zahtev za rad u službi. Sledeće godine sam primljen u Policijsku upravu Novog Sada gde sam odradio pripravnički – priča Pejović.

Nakon kraćeg perioda službovanja u Vrbasu, sagovornik portala mojnovisad.com, karijeru kriminalističkog inspektora nastavio je ponovo u glavnom gradu Vojvodine. Nakon napornog i stresnog radnog dana Milan  je uvek trenirao.

- Aikido je efikasna veština  kontrole nepoželjnih negativnih dejstava, bilo fizičke ili psihičke prirode. Sve je energija i sve može da se kontroliše i preusmerava. Aikido bi se mogao prevesti kao put ka skladu, gde "ai" označava sklad, "ki" je najširi japanski naziv za energiju, a "do" označava put. Na treninzima učimo da fokusiramo um na sopstvenu tačku težišta u donjem delu stomaka. Kroz svaku kretnju i tehniku smo fokusirani na tu tačku, što je kao meditacija u pokretu – objašnjava Pejović.

Dok se u mnogim aikido školama akcenat stavlja samo na vežbe tehnike tela i štapa, Milan veliki značaj pridaje i psihološkim testovima.

- Ljudi se brzo oduševe, jer koriste i um i telo kako bi se odbranili. Takođe, nauče kako da prevaziđu nervozu i sukobe i da se pravilno postave u životu. Da ostanu mirni u glavi. Razvija se demokratsko razmišljanje i prihvatanje činjenice da neki razmišljaju drugačije od vas. Naravno, rade se i tehnike samoodbrane, ali one su posledice dobrog razmišljanja i funkcionalnog kretanja tela i dobrog korišćenja sopstvene energije. Tako da osoba od 50 kilograma može da baci dve, ili tri osobe koje su duplo teže od nje, bez ikakvog napora, ako se uskladi energija – priča Milan.

Na treninzima koje ovaj majstor 5. dana drži, često se mogu videti scene u kojima jedan polaznik bezuspešno pokušava saviti ispruženu ruku drugome, ili kako njih petoro svom snagom guraju demonstratora koji se ne pomera.  Tu je i test nesavitljivog tela, kada se demonstrator postavi na stalke glumeći sedalni deo klupe, ali se ne savija ni kada troje kolega sednu na njega ne dodirujući nogama tlo.

- Ljudske sposobnosti su velike. Na treninzima su me mnogi budući, ali i aktivni policajci držali u snažnim polugama iz kojih sam izlazio opušten, ili sam njih desetak koji su me napali složio na gomilu. Bilo je primera kada su dvojica snažnih momaka pokušala razdvojiti moja dva sastavljena prsta, pa nisu uspeli. Radio sam sa osobama koje su imale 70 godina, ali su radili kolutove i bacali bez poteškoća mladiće, jer su koristili svoju energiju – kaže Pejović.

Posle dvadeset godina treniranja u matičnom klubu, Milan je pretprošle godine osnovao svoju  školu, Aikido centar "Aldebaran" gde drži treninge polaznicima zajedno sa svojom suprugom Biljanom. Takođe, poslednjih sedam godina vodi Aikido sekciju pri centru za Osnovno policijsko obrazovanje u Sremskoj Kamenici, gde je zaposlen kao instruktor za oblast kriminalistike i za vatreno oružje sa nastavom gađanja.

- Kada sam otvorio svoj centar, već sam bio položio za trenera i pribavio sam međunarodne sertifikate (WOMA) da sam majstor aikidoa i close combata 5. dan. Pored odraslih radimo mnogo i sa najmlađima. Kod dece se razvija pažnja i samopouzdanje, jer shvate koji su im potencijali. To najbolje vidim po svojim sinovima koji su od druge nedelje života u kolicima dolazili na treninge, a i danas kao porodica vežbamo zajedno. Redovni polaznik nam je i devojčica koja ima Daunov sindrom. Njeni roditelji su zadovoljni. Kažu da je posle treninga smirena, lagano govori i bolje se kreće – priča Pejović.

Naš sagovornik tvrdi da je tokom policijske karijere samo desetak puta bio primoran da koristi neke od tehnika samoodbrane.

- Jednom me je porodica čekala u automobilu dok sam u kimonu izlazio iz svoje zgrade. Desilo se da su dvojica razbojnika izašla iz obližnje radnje i protrčala pored mene. Jednog sam uspeo da sustignem, uhvatim za ruku, okrenem oko sebe, bacim dole i da mu savijem ruku. Pokušao je da se odgurne drugom rukom, ali sam mu napravio polugu na malom prstu i tako ga držao nasred puta dok su automobili prolazili pored nas, sve dok nije stigla patrola. Takve situacije sa primenom sile su zaista bile retke. Aikido mi je u karijeri mnogo više pomogao na mentalnom planu – kaže Milan.

Japanska veština mu je omogućila da ima širinu percepcije i strpljenje.

- Rođen sam pre vremena, a kao dete bolovao sam od astme i bilo je onih koji mi nisu predviđali svetlu budućnost. Ipak, završio sam studije, radio sam kao policajac, predajem i majstor sam borilačkih veština. Imam divnu porodicu i mogu da kažem da sam veoma srećan. Danas sam dobro zahvaljujući aikidou i “ki” energiji. Razvoj čoveka kao kompletne ličnosti je cilj treniranja aikidoa – završava svoju priču Milan Pejović.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva