NOVOSAĐANI: Danju matičar, noću muzičar

NOVOSAĐANI: Danju matičar, noću muzičar

On je naš mladi sugrađanin koji se od detinjstva nalazi na sceni, danas prvenstveno kao pevač i gitarista svog autorskog rok benda. Sa bine silazi u Matičarsko zdanje, gde obavlja venčanja i prijave beba, a oba njegova posla su isprepletena zanimljivim događajima.

Ivan Kirić je rođen 1987. godine u Novom Sadu, a odrastao je na Bulevaru, kod nekadašnje "Kokre". Nakon završene osnovne škole "Kosta Trifković" išao je u Karlovačku gimnaziju, u kojoj se i formirao kao muzičar. Danas je frontmen rok benda "Prizori" i jedan od najsimpatičnijih gradskih matičara.


Fascinacija gitarom počela je još dok je bio dete, kada je odlazio kod svog teče koji je imao ovaj instrument. U trećem razredu osnovne škole poželeo je da nauči da je svira, iako je porodica pokušala da ga usmeri na tamburicu. Ipak je upisao gitaru u KUD "Sonja Marinković", gde ga je učio Igor Meljnikov, jedan od retkih flamenko gitarista na našim prostorima. Kako kaže, posle toga nije ispuštao gitaru iz ruke, a Najveći uticaj na njega ostavio je Balaševićev album "Mojoj mami umesto maturske slike na tablou".

Želeo sam da budem automehaničar i taj poziv me i dalje oduševljava, ali išao sam godinama na engleski, svirao gitaru, pa je odluka pala na Karlovačku. Odabir škole je i ključan za ono čime se sada bavim, jer sam učestvovao u priredbama i mjuziklima i svirao u školskom orkestru, što je bio moj prvi dodir sa scenom. Za to je dosta zaslužan profesor Nebojša Pajić, koji me je proveo kroz tu priču. U prvom razredu sam već dobio ulogu u horor mjuziklu, gde sam glumio nekog ludog zubara sadistu, koji vozi motor i voli Elvisa Prislija – kroz smeh se priseća Ivan.

Kada je taj komad izveden u Pozorištu mladih, time je prevazišao dotadašnji stid i tremu. Sa školskom predstavom osvojili su i nagradu na nekoj od smotri, gde je upoznao glumca Tomu Kuruzovića, koji je prepoznao njegov talenat i preporučio mu da upiše Akademiju umetnosti u Beogradu. Ipak, kod talentovanog momka presudila je želja da ostane u svom rodnom gradu.


Za vreme srednje škole osnovao je i svoju prvu grupu Paradigma, a 2007. godine nastaje bend Prizori, sa kojim i danas uspešno nastupa po novosadskim klubovima, najčešće u Armagedonu, London pabu i Balkon baru. Najviše sviraju rok, a trude se da to budu numere koje ne izvode svi drugi. Ivan je sa njima snimio i tri autorske pesme: "Rekla mi je", "Dijamante ludi" i "Nema te", a pripremaju i prvi album.


Vrlo brzo je poželeo da počne da radi i 2010. godine pružila mu se prilika da bude virtuelni matičar, gde je za šalterom učio zanat četiri godine.

To je bio moj prvi kontakt sa tim sadašnjim zanimanjem, pre toga sam bio na dva venčanja i jednom po neki izvod. Taj posao većina ljudi gleda kroz venčanja, a tu ima još mnogo toga. Kad mi u šali kažu da ih neću "pisati u knjigu", misleći na venčanje, odgovorim da ću ih jednom sigurno upisati, samo zavisi u kom svojstvu. Ja volim da kažem da je ovo najsvečaniji posao u Gradskoj upravi – smatra Kirić.

U međuvremenu završava fakultet i pre četiri godine postaje matičar, čime dobija pun pristup poslu, ali i nova zaduženja. Trenutno radi na Knjizi rođenih i venčanjima, a prvo sklapanje braka koje je radio nikad neće zaboraviti.


U salu je sa mnom išla koleginica Branka, venčala je prvi par, a meni je bio namenjen drugi. Kod pevanja sam naučio kako treba disati i uzimati vazduh, ali mi ovde to nije vredelo, baš sam imao tremu. Odradio sam to nekako i pitao mladence da li im je to prvi put da se venčaju, kad su odgovorili da jeste, rekao sam da je to dobro, jer je i meni - prepričava ovaj Novosađanin.

Kad je, nedugo zatim, obavio i prvo venčanje na terenu, u potpunosti se opustio, jer, kako kaže, "ume sa ljudima u kafani". Ipak, bilo mu je potrebno određeno vreme da savlada tekst i ceo upravni postupak, sa svim zakonima koje to podrazumeva. Smatra da mu je pomoglo to što se bavi i muzikom i uviđa popriličnu sličnost između ova dva posla.

Venčanje je pozornica, samo ti nisi glavni lik, nego si nešto kao grčki hor. Mladencima često kažem da je u tekstu Duška Radovića koji im čitamo, a koji najčešće uopšte ne slušaju, sva filozofija braka. Kada sam se venčavao sa svojom sadašnjom suprugom, potpuno sam drugačije shvatio taj tekst nego kad ga čitam drugima. On je to najlepše opisao od svih i tako bi i trebalo da bude. Imali smo i zahteva gde su mladenci poželeli da pročitamo njihove tekstove i tu im izlazimo u susret – naglašava on.


Kaže da često po raspoloženju mladenaca, ali i familije, oseti da li je sklapanje tog braka prava stvar.

Na venčanjima, kako tvrdi, ume da bude svega: pijanih kumova, pripitih mladenaca, desi se da penkala ne radi, da se neko od prisutnih usred ceremonije posvađa, ali i da se mladenci jednostavno ne pojave. Kada vidi da su nervozni, uvek se trudi da ih pre samog čina opusti. Najopušteniji su, kaže, "ponavljači", koji se često i šale.

Dešava se i da mu traže da bude i matičar i muzika na svadbi, pa u istom danu radi oba posla. Jednom takvom prilikom desila se i anegdota koju pamti.

Zamisao mladenaca je bila da do restorana, koji je bio na obali Dunava, stignu čamcem, a da ja, kada jave da su krenuli, počnem da sviram "Na bogojavljensku noć". Plan je bio da kad dođemo do onog dela "...već me Dunav pretiče" oni stignu, stajemo sa pesmom, venčam ih i nastavimo pevanje. Međutim, desilo se da oni nikako nisu stizali, a ja sam vrteo prvu strofu već četvrti put. Ljudi su me čudno gledali i pitali se dokle će to trajati. Problem je bio što su oni išli uzvodno, a duvao je jak vetar, što ih je usporilo. Kad su konačno stigli, sve je bilo super, morao sam samo da naglasim ljudima da sam matičar i da imam ovlašćenja da ih venčam, da ništa nije fejk – prepričava raspevani matičar.

Takođe je jednom paru koji je došao da se venča bio i kum, jer nisu imali svedoka.


Često ga iz šale pitaju koliko njih je "unesrećio" toga dana, na šta odgovara da je samo potvrdio ono što su oni tražili.

Prijavu beba takođe opisuje kao lep posao, koji takođe ima i onu težu stranu, koja našem sagovorniku posebno teško pada otkako je i sam postao otac. Na sreću, i u ovom segmentu ima više lepih stvari, ali i onih koje ga nasmeju.

Desilo se da je jedan par došao da prijavi bebu, pa kad smo uzimali podatke o zanimanju oca, rekoše da je privatnik. Kad smo pitali kakav konkretno privatnik, rekoše da kopa po kontejnerima. Kod priznanja očinstva bude brdo peripetija. Neretko roditelji ne mogu da se dogovore oko imena, pa se desi da detetu daju i dva imena i dva prezimena. Nekada smisle i potpuno novo ime, koje dotad nije postojalo, a jednom je otac predao ime deteta na papiru, jer mu se toliko nije dopadalo da nije želeo da ga izgovori. Jedan muškarac je došao da prizna desetoro dece, gde smo se svi zabezeknuli, a bilo je i situacija gde nam donesu dete na "uvid" – nabraja Ivan.

Svoj poziv jako voli i smatra da su novosadski matičari na visini zadatka.

Još kada taj, najsvečaniji posao, uklopi sa svojim izvođenjem muzike, moglo bi se zaključiti da ovaj čovek radi dva najlepša poziva koja postoje...

 

Razgovarala: Svetlana Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva sagovornika, London Pub

Oceni vest:
25
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan