NOVOSAĐANI: Đaci učitelja Slobodana iz škole izlaze pevajući

Naš sugrađanin je doktor komunikologije, muzičar i otac, ali i učitelj koji je stopostotno posvećen svojim đacima i, pre svega, njihov prijatelj. Ogromnu ljubav prema profesiji iskazuje tako što, prema rečima roditelja, svakodnevno briljira nekim lepim gestom ili dobronamernim savetom.

O učitelju Slobodanu objavili smo video prilog, kada je zajedno sa muškim delom kolektiva iz OŠ "Nikola Tesla" priredio osmomartovsko iznenađenje koleginicama, otpevavši pesmu o ženama koju je za tu priliku sam komponovao. Ubrzo nakon toga, jedna od majki čije dete ide u njegov razred napisala je dirljiv Megafon, gde ga naziva "veličinom od čoveka i učiteljem koji ih ne uči samo slova i brojeve, nego ih neumorno uči lekcijama života". Ovakav primer prosvetnog radnika zaslužuje da ga predstavimo.

Slobodan Vuletić rođen je 1979. godine u Novom Sadu, gde je išao u osnovnu školu "Nikola Tesla", a potom u Srednju mašinsku školu. Završio je Višu školu za vaspitače, gde je stekao svest o pedagoškoj ljubavi, a zatim i Učiteljski fakultet u Somboru. Specijalizirao je metodiku nastave, potom doktorirao komunikologiju na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu, a specijalnost su mu odnosni s javnošću. Objavio je oko 60 naučnih radova, od toga 30 iz komunikologije i kulturologije i 30 iz pedagogije, odnosno metodike. Deset godina je bio član Upravnog odbora Društva učitelja Novog Sada, kao i potpredsednik skupštine Saveza učitelja u Beogradu. Otac je dva sina.

U nastavi radi od 2005. godine. U OŠ "Kosta Trifković" bio je i pomoćnik direktora, a jedne školske godine radio je i kao bibliotekar, što je doprinelo da sagleda školstvo iz različitih uglova. Interesantno je da je prvi radni dan počeo u učionici u kojoj je i sam bio đak, u školi "Nikola Tesla", gde je ove školske godine dobio generaciju prvaka. U istoj školi, kao učiteljica, radi i njegova rođena sestra Svetlana, koja ga je i inspirisala na ovaj poziv.

– Sve što sam učio i radio ostavilo je traga u mom današnjem radu. Duboko sam svestan značaja komunikacije, jer umem da sagledam dete i kao komunikatora i kao medijatora, ali i da budem partner roditeljima, što oni i osete. Komunikacija nije samo veština, nego i opseg znanja koje je ključno u svemu – kaže Slobodan za portal Moj Novi Sad.

Kada mu je direktor škole u kojoj radi pred Dan žena poverio zadatak da osmisli neko iznenađenje za sve koleginice, palo mu je na pamet nešto nesvakidašnje.

– U naletu energije, napisao sam pesmu, a potom sam uključio i ostale kolege. Podelili smo svim koleginicama ruže, a potom smo im svi zajedno otpevali pesmu, kroz koju smo se zahvalili svim ženama sveta i istakli koliko su divne. Bile su jako iznenađene, a posle je internet učinio svoje, jer su to snimile i objavile. Kasnije sam istu pesmu otpevao svojim učenicima, a sjajna stvar je što je nekoliko njih poželelo da uči da svira gitaru – prepričava on, dodajući da prosvetari imaju tu odgovornost da deci budu idoli, svako naspram svoje ličnosti.

Svoje đake gleda šire: u porodičnom kontekstu, ali i njihovih ličnih života i razvojnih problema, a smatra da ga je sopstveno roditeljstvo učinilo kompetentnijim kao predavača.

– Imam dva dečaka i, samim tim, dinamiku kod kuće, a drugačije sam sagledao i svoju suprugu. Divim se ženama, što je bio i povod za osmomartovsku pesmu. Sa ženama sam studirao, sa ženama i radim i mislim da sam se dovoljno naslušao ženskih priča i problema da mogu da shvatim i pravilno tumačim žensku energiju. Kod nas u razredu, recimo, devojčice prve staju u red i prve izlaze, jer "dame imaju prednost" i tako učim dečake džentlmenskim veštinama, a krenuli smo od toga – ističe novosadski učitelj.

Kako dodaje, trudi se da u svim aktivnostima podjednako učestvuju oba pola, pa, recimo, kad ih proziva na tablu, to bude jedan dečak, pa jedna devojčica.

– Deci sam prvenstveno prijatelj i to mi je prioritet. U školstvu se obično govori kroz obrazovanje, ali verujem da je vaspitanje ključno, jer kad vaspitavamo, mi zaista obrazujemo. Pojam pedagoške ljubavi mnogim profesorima je i danas nepoznat. Prednjače otuđenje, kapitalizam, tehnologija, ali mi koji smo sa njima u učionici treba stalno da ih podsećamo šta je ljudskost i da je pokazujemo svojim delima – smatra prosvetni radnik za primer.

Muzikom je počeo da se bavi još u osnovnoj školi, a završio je i sedam razreda privatne muzičke škole. Ume da svira električnu gitaru, tamburu, klavir i frulicu.

– Bend sam osnovao 2009. godine, a svirali smo pop-rok, isključivo na srpskom, jer je izazov pevati na maternjem jeziku, ali vodio sam se time da što je teže, to je bolje za mene. Nakon korone, promenili su mi se prioriteti u životu, pa više ne radim sa bendom, ali i dalje non-stop stvaram muziku. Kod kuće imam dve akustične gitare, a jednu držim u školi – opisuje naš sagovornik.

Iza sebe ima dva albuma, koja je snimio sa svojim autorskim bendom Nova, a nakon korone je nastavio da objavljuje singlove pod svojim imenom.

– Sa đacima u školi često radim uz muziku, to je jedan interdisciplinarni pristup. Imamo pesmice o godišnjim dobima, školskim predmetima, drugarstvu... Cela škola zna da moji đaci svaki dan iz škole izlaze pevajući, svi zajedno tako izlaze iz hola, a to su sami smislili. Valjda učenici počnu da liče na učitelje – s osmehom priča Vuletić, prisetivši se i da je u prethodnoj školi u kojoj je radio imao školski bend Rok đaci, pa je decu vodio i po muzičkim festivalima.

Izuzetno mu je važno mentalno zdravlje njegovih učenika i zato obraća pažnju na svako njihovo raspoloženje.

– Ja "proizvodim" srećno dete, i to govorim i na roditeljskim sastancima. Primetim svaku promenu kod deteta, i potom iniciram razgovor. Nema prepuštanja slučaju, niti stavljanja ispod tepiha, jer sve što se ne reši, duplo košta. Za nas to može da bude i sitnica, ali za dete je od ogromnog značaja: ružna reč ili nevraćena igračka mogu biti dovoljni da oni prekidaju prijateljstvo. U stanju sam da zbog tako nečeg prekinem čas i pozabavim se datom temom. Lako ćemo posle da se bavimo matematikom. Ipak, kad god mogu, upućujem ih na to da međusobno reše problem, a imaće moj podsticaj ili mentorisanje – objašnjava Slobodan i dodaje da će svakog učenika uvek da sasluša, uvaži, štiti, iskritikuje sa merom, bez vređanja osećanja i ličnosti.

Stava je da je uticaj porodice i škole podjednako važan za dete, te neprestano poziva roditelje na individualne razgovore.

– Svakodnevno obavim razgovore sa bar dva ili tri roditelja. Ne mora to da bude ni formalan razgovor, već prosto ćaskanje, da vidimo da li se ta slika koju o detetu dobijam u školi poklapa sa slikom kod kuće. Mislim da se tu krije obostrana odgovornost: roditelji i nastavnici moraju više komunicirati. Roditeljski sastanak četiri puta godišnje nije dovoljan. Roditelji treba da znaju sve o svom detetu, i lepe i one manje lepe stvari. Ocene su tu najmanje važne – uveren je naš sugrađanin.

Mnogi bivši učenici ga se sete i godinama kasnije, kada slave rođendane, upisuju fakultete ili dobiju decu, što mu je izuzetno drago.

– Roditeljima poručujem da prvo treba da upoznaju svoju decu, da ih vole i prihvate onakvima kakvi jesu, te da se trude da svakog dana budu bolji. Da se bave svojom decom i budu tu za njih, ali i da upoznaju njihove učitelje, što će učiniti dolaskom u školu. Decu ne moraju da vaspitavaju po šablonu koji su oni proživeli kroz svoje obrazovanje, već da ga prilagode ovom vremenu – savetuje učitelj Slobodan.