NOVOSAĐANI: Dragan je postao glumac spletom okolnosti i sad živi svoj san

Za glumu kažu da je oduvek bila profesija besmrtnih. Glumce obožavamo, identifikujemo se sa likovima koje glume, filmove pamtimo po njima, a filmske citate koristimo u svakodnevnom životu. Međutim, da bi se jedno delo pokretnih slika realizovalo, potrebna je čitava plejada ljudi, a većina njih su iza kamere. Osim glumaca i statista.

Naš sugrađanin Dragan Božić, sticajem okolnosti je završio na filmskom platnu i televizijskom ekranu. Sve se desilo neočekivano, a sad su mu snimanja filmova i serija postala svakodnevnica. On je statista, glumac amater, naturščik, ali i koordinator za statiste, neizbežan šraf u filmskoj ekipi.

− Lepo detinjstvo sam proveo u Rumenki, imao sam i selo i grad na raspolaganju (smeh). Povratak iz izlaska nije bio problem, nekad bi se i peške vraćali kad nam pobegne noćni bus. Pričamo i zezamo se usput, tako da povratak brzo prođe kad si mlad, a i od Detelinare do Rumenke treba 35 minuta hoda. Jedno vreme smo i bajkovima išli u grad. "Šestica", "Madona", "Akvarijus", "Točak", "Đava"… sve su to bile sjajne diskoteke, pogotovo "Akvarijus". Kad sam stasao u momčića željnog avantura, preselio sam se u Novi Sad. Živeo sam 12 godina na Grbavici, da bi se ponovo vratio u Rumenku. Postala je gužva u gradu (smeh). Oduvek me je zanimala umetnost. Kao mali sam slikao, imao bend, glumio u školskim predstavama i nekako do danas sam nastavio da slikam i sviruckam. Kad sam u osnovnoj školi glumio nekog dedu i prvi put mi lepili brkove, shvatio sam da me to zanima kao jedan vid izražavanja, da mogu da budem svako i delovalo mi je jako interesantno − započeo je svoju priču naš sagovornik.  

Kao mlad je učestvovao i u takmičenju amaterskih pozorišta, ali i u "Muzičkom toboganu" gde se oprobao u pantomimi. Kako kaže, stalno mu se kao klincu nameštalo da učestvuje u stvarima koje imaju veze sa glumom, pa je tako glumio i ranjenog partizana, a teksta se i danas seća – "Ne boj se mala, već poteci, donesi vode s onog vrela, drugovima idi reci kuda te je sreća nanela".

− Razmišljao sam da upišem akademiju posle srednje škole, ali nisam mogao da se opredelim između glume i slikarstva. I onda, pre jedno osam godina, pozvao me je drugar Vule, da statiramo u Čereviću na snimanju. Nije mi se išlo jer sam uveče išao na neki rođendan, a sutra je trebalo rano ustati. Bio sam na granici da odustanem, ali je Vule bio uporan i ujutru me probudio jer sam se naravno uspavao (smeh). Tako bunovan sam se umio i krenuo. Nije mi bilo ni do čega, bio sam na kafama sve vreme, kao zombi sam izgledao i samo sam fizički bio prisutan na setu. Srba Stojiljković koji je vodio sektor statista mi je iz nekog razloga prišao i razgovarao sa mnom 45 minuta. Pričao mi je o svemu, pozorištu, filmu, glumcima… Ja sam samo klimao glavom jer mi se spavalo. Tu smo se nekako zbližili i on je obećao da će me zvati kad opet budu snimanja, koja tada nisu bila toliko učestala u Novom Sadu. Prošle su dve godine od Srbinog poziva, a ja sam u međuvremenu pre podne radio u veleprodaji elektro opreme, što je bio monoton posao, za mene koji volim kreativnost, a popodne sam bio spiker na TV Panonija. Bio je to ubitačan tempo, fizički naporan, pa sam napustio televiziju – čuli smo od Dragana.

Kako je ispričao novosadski naturščik, Srba mu se javio 2016. godine, kad je Zdravko Šotra snimao seriju "Santa Maria della Salute" u Sremskim Karlovcima. Ekipa je tu trebalo da boravi skoro pola godine, pa je tako i Dragan zakoračio u filmski svet u kojem je do danas. Nekoliko dana je statirao, da bi mu Srba ponudio drugi posao, bolje plaćen.

− Trebao mu je čovek u Novom Sadu za statiste i pitao me da li sutra mogu na snimanje da dovedem 50 ljudi. Pristao sam i do 20 sati sam trebao da javim da li sam uspeo. Počeo sam da zovem drugare, ali sa sve njihovim kumovima i prijateljima sam sakupio svega 15 osoba (smeh). Onda sam se setio društvenih mreža, napisao objavu, dosta ljudi je šerovalo, a najviše je pomoglo što je Cope podelio i odjednom se toliko ljudi prijavilo da nisam stigao sve da ih upišem. Sutradan je Srba odmah tražio da dovedem 80 ljudi i sve je tako počelo. Prepustio mi je kompletan set, postao sam koordinator za statiste, osnovao sam grupu na Fejsbuku Statisti Novi Sad, ali počeo i uloge da dobijam. Vremenom sam stasao, naučio kako sve funkcioniše, izveštio se u tom poslu. Jednog trenutka me je pozvao Đorđe Stanimirović i spojio sa Marijanom Begović koja ima agenciju "Galeb" u Beogradu, a trebali su joj statisti za snimanje na Štrandu jer je komplikovano dovoziti ljude iz Beograda. Tad je počela naša saradnja, posao se širio, pročulo se za FB grupu, sve je više snimanja, obe sezone "Senke nad Balkanom" smo radili i još brdo serija, reklama, filmova – objasnio je Božić.

Prema njegovim rečima, sad snima po celoj Srbiji jer ga zovu da bude koordinator za statiste bez obaveze da ih on prikupi za snimanje. Zadužen je da spremi statiste za scenu kako se snimanje ne bi ponavljalo u nedogled. Takođe, dobija uloge koje su u početku bile manje, a sad već ima scene sa profesionalnim glumcima. Kako kaže, već dugo je s tim ljudima i oni znaju njegove sposobnosti, a pritom je sve vreme na setu i za čas posla ga obuku da uskoči u scenu. Ujedno, dešava se da je neki glumac zauzet, pa ako je sporedna uloga zovu njega jer znaju da može odgovoriti zadatku. Iza sebe za sada ima bar četiri filma i sedam serija. Pojavljuje se u "Vreme zla", "Srce zločina", sa Tihomirom Stanićem ima scenu u filmu "Feliks" kao i sa Andrijom Kuzmanovićem u "Zlatno doba". 

− Sjajan je to svet. Nisam ni sanjao da ću se u toj meri uključiti u njega jer je u početku to bilo eksperimentisanje. Upoznao sam dosta glumaca i zaista ima sjajnih ljudi. Međutim, ima i onih nabeđenih kojima ne smeš prići. To su neki kompleksi, ne znam šta drugo može biti, ali na svu sreću malobrojni su takvi. Što je glumac bolji i ozbiljniji, to je normalniji čovek, prizemna i druželjubiva osoba. Vojin Ćetković me je po tom pitanju oduševio, ali i Andrija Kuzmanović sa kojim sam prvi put improvizovao scenu, što je za mene amatera značajno iskustvo – kaže naš sagovornik i dodaje:

– Naturščik sam kao Pavle Vuisić i Predrag Preža Milinković (smeh). Imao sam priliku da upoznam i ispričam se sa Melitom Bihali koju svi pamtimo po ulozi kućne pomoćnice u "Maratonci trče počasni krug". Njen duh je neverovatan, a posle tog razgovora sam se osećao krajnje ispunjeno. Naravno, da zarada nije kao u Holivudu i Bolivudu. Statisti se plaćaju od dve do 2.300 dinara dok se statista sa zadatkom plaća do 4.000 dinara. Novosadske produkcije plaćaju 1.500, a snimanje može trajati nekoliko ili 10 sati, ali niste aktivni ceo dan. Uglavnom se statisti druže, šetaju, čitaju, čekaju na svoju scenu.

Dragan objašnjava da statista može biti svako i da se za istorijske epohe traži prirodan izgled bez ofarbane kose, tetovaža… Među statistima ima i dece, i penzionera, a dominiraju studenti. Za većinu je finansijski razlog najvažniji, a postoje i ljudi koji žive od statiranja jer mesečno, ako ste aktivni, možete navući solidnu mesečnu platu. Kod nas se poslednjih godina aktivno snima i dominiraju serije jer je to industrija dok film ipak ima umetnički karakter.

− Ne upuštaju se ljudi mnogo u filmove jer su zahtevniji u svakom smislu dok serije očigledno imaju publiku, ali i logistiku i finansijsku podršku. Serije se nekad nisu toliko snimale jer filmski svet je tad bio čisto umetnički, a u međuvremenu je došlo do industrijalizacije. Neko je primetio da ljudi gutaju španske, meksičke i turske serije, pa je krenulo snimanje domaćih limunadica na sve strane. Produkcija je jača u TV serijama i tehnički ih je lakše snimiti, a tu su i kablovske televizije kao podrška jer će pre svi kod kuće gledati seriju, a ne ići u bioskop po kiši. Za jedan film treba dosta para i s njim dosta rizikuješ jer su ti potrebni sponzori koji su spremni da osete umetnički izražaj. Učestvovao sam u snimanju nekoliko filmova, a još nisam video da su se pojavili, pa je očigledno negde zapelo. Dragan Bjelogrlić je svima zadao domaći sa "Senkama" jer je serija genijalna i približila se holivudskoj produkciji. Učestvovao sam na snimanju koje je bilo naporno i stalno sam gunđao šta će ispasti od serije kad je glumac režiser, ali kad sam pogledao gotov proizvod, kapa dole. Perfektno je uradio seriju – izneo je Dragan svoj stav. 

Naravno da ima i anegdota, pa nam je tako Dragan ispričao scenu sa snimanja "Santa Maria della Salute" kad su se tokom pauze, glumci i statisti razmileli po centru Sremskih Karlovaca, a naišao je autobus pun kineskih turista. Bili su oduševljeni izgledom Karlovaca, a i u čudu kad su videli ljudi obučene kao da je 19. vek. Nisu skidali osmeh sa lica i s početka su mislili da je to za njih performans, a doživljaj je svakako bio nezaboravan. Druga anegdota je iz Kulpina sa noćnog snimanja "Senki nad Balkanom". S obzirom da je noću ketering slabiji, odlučili su da pozovu jednog čiču iz Apatina koji je majstor za riblju čorbu kako statisti ne bi jeli sendviče. Deda je sa oduševljen prihvatio poziv, doneo dva kotlića i drva, oni su kupili ribu i kao gospoda su jeli prvoklasnu čorbu. Ceo set je mirisao na kotlić, pa je to veče nazvano "Senke nad kotlićem".

^{Dragan i Eric Roberts}

− Posao mi je doneo poznanstvo s glumcima, ali ne eksponiram to previše. Naravno da mi prija što sam u tom svetu, ali gledam da ostanem među običnim ljudima jer niti sam profi glumac, niti neki bum od toga pravim. Ne mogu više reći da mi je to hobi jer sam ozbiljno ušao u sve to. Kao da radim za mafiju, iz toga izaći ne mogu (smeh). Nisam sebe zamišljao kao glumca. Hteo sam da probam, da vidim kako to funkcioniše i uspeo sam da budem dobar. Poenta je da iz glave izbaciš misao da te sad svi gledaju. Ja jednostavno zamišljam situaciju koju igram i ništa drugo. Nisam puno razmišljao o svemu tome, pa sam verovatno zato i kliznuo u to do kraja i snašao se. Što više brineš i razmišljaš, to te samo više udaljava od cilja. Veću tremu sam imao kad sam čitao vesti na televiziji (smeh) – zaključio je Božić.

Zabeležio: Dejan Ignjić