NOVOSAĐANI: Glumac koji je od teatra napravio teleport

NOVOSAĐANI: Glumac koji je od teatra napravio teleport

Kada kompletnim svojim bićem volite posao kojim se bavite, ništa vam nije teško. Sve što želite jeste da tu magiju prenesete i na druge.

Glumac Uroš Mladenović, još od poslednje godine studija, radi sa mladima i ulaže maksimum svoje energije u razvoj pozorišta, tamo gde ga inače nema. Godine 2018. godine je položio univerzitetski kurs "Liderstvo i razvojni omladinski rad" po programu Jönköping University (Švedska), a koji sprovodi Centar za omladinski rad iz Novi Sada, i tako postao sertifikovani omladinski radnik. Dok su njegove kolege hrlile u glavni grad kako bi pronašle šansu na malim ekranima i velikim platnima, naš sagovornik je na daske koje život znače doveo nekoliko stotina studenata i srednjoškolaca. Baš zbog toga je dobio nagradu Fondacije "Mali princ", na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koja se dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju umetnosti. Svoje školovanje je okončao nedavno, odbranivši doktorski umetnički projekat (simbolično, baš na rođendan "Malog princa"), a svega toga ne bi bilo da se zadržao na prvobitnom izboru zanimanja.

– Na studije sam prvo otišao u Beograd, gde sam učio turizam. Tamo sam video kako pozorište izgleda, išao na različite predstave i prvi put bio član studentskog amaterskog pozorišta. Tada sam shvatio, ne baš da sam promašio zanimanje, ali da ipak postoji drugo zanimanje za koje bi mogao da kažem – to je to. Tako sam 2009. godine došao u Novi Sad, konkurisao za režiju i glumu i na kraju upisao glumu, a u Novom Sadu živim i dan-danas. Period nakon završetka osnovnih studija mi je bio prilično stresan, jer je to period traženja posla. Shvatio sam da je neophodna samoinicijativa i da je jedan od koraka ka profesionalnom nastupu realizacija master rada – objašnjava Uroš.


Tako je nastala predstava "Stvar izbora ili Zašto slušam Marčela". U pitanju je autopoetički esej nastao po tekstovima "O ljudima, psima i mišima", čiji je autor naš proslavljeni muzičar Marko Šelić Marčelo.

– Marčelo je odabran linijom lokal-patriotizma, jer smo obojica iz Paraćina. Scenario za predstavu je sklopljen iz njegovih različitih pesama, a Minja Bogavac mi je pomogla da to dobije željeni oblik. Ideja je bila da ohrabrimo mlade da izaberu zanimanje na pravi način i da rade ono što vole, a ne da odluku čime će se baviti zasnivaju na ekonomskim interesima ili uticaju okoline. Predstava je imala svoju premijeru u Pozorištu mladih, 44 puta smo je igrali po mnogim gradovima naše zemlje i regiona, a igramo je i dan-danas – kaže naš sagovornik.

Marčelo je veoma skroman i nije mislio da je umetnik vredan toga da se neko u pozorištu bavi njegovim radovima


Na pitanje kako je Marčelo reagovao na predstavu, Uroš odgovara:

– On je veoma skroman i nije mislio da je umetnik vredan toga da se neko u pozorištu bavi njegovim radovima. Imao je ogromnu tremu i razmišljao je da li da na predstavu dođe sa bendom ili sam, pa je ipak došao sam. Oduševio se predstavom i napisao jako lep članak o njoj. Kasnije, kada smo naišli na probleme, tačnije, kada su nam u Vršcu otkazali izvođenje jer tadašnje vlasti nisu bile oduševljene idejom da Marčelo bude na tom festivalu, on je preuzeo veliku odgovornost, izašao u javnost, zaštitio mene, sebe i predstavu. Zabrana nas je još više spojila, jer smo često komunicirali oko svega, tako da je i dalje u kontaktu sa mnom i u toku sa predstavom.


S tom predstavom je probio led, da bi posle nje glumio u Srpskom narodnom pozorištu i u Bitef teatru, a sa predstavama "Jazavac pred sudom" i "Laža i paralaža" Gradskog teatra Novi Sad, obišao je celu Vojvodinu. Vremenom je dobijao i manje uloge u domaćim filmovima i serijama ali, kako sam priznaje, uvek mu je bilo draže da mlade uvodi u svet glume i pomogne im da budu deo stvaralačkog procesa.

– Čim sam završio Akademiju, počeo sam da držim radionice, jer su me u rodni grad zvali da to što sam naučio na fakultetu prenesem na mlade tamo. Ja nisam imao priliku da prođem kroz školice glume na vreme, pa mi je bilo drago da njima pružim tu mogućnost. U Paraćinu smo formalo osnovali Teleport teatar, ali je on išao svuda, gde nije bilo pozorišta za decu i mlade. Taj program smo preneli u Ćupriju i u Novi Sad, u kojem se radionice održavaju u organizaciji Asocijacije Kulturanova, u okviru Teatranova. Do sada smo imali tri generacije, a ove godine smo pokrenuli novi ciklus i uradili prvu profesionalnu predstavu. U pitanju je predstava "Pod istim krovom", nastala u saradnji sa Novosadskim pozorištem – priča naš sagovornik.

 
Na radionice mogu da se prijave stariji srednjoškolci i studenti, bez obzira na to šta studiraju. Dovoljno je da pošalju mejl na

– Oni dolaze na prve radionice, na kojima radimo samo pozorišne vežbe i to uglavnom bude veoma zabavno. Vremenom zajedno biramo temu, pišemo tekstove u toku radionica i tako nastaju autorske predstave. Na primer, radili smo predstavu "Romeo i Julija", ali samo po motivima, na licu mesta smo razvijali scene, tako da mlade nismo stavljali u neke šablone i kostime, već su oni sami kreirali sadržaj naspram svojih iskustava i onoga što žele da predstave publici. Ja vodim celokupan proces otpočetka do kraja, a tu spadaju režija i dramska pedagogija. Mislim da sam do sada u pozorištu radio sve, bio sam čak i blagajnik u jednoj situaciji, nisam još jedino bio garderober i direktor – kroz smeh govori Uroš.


Naš sagovornik je svojevremeno vodio sedam grupa istovremeno, tako da se jedan period bavio isključivo radionicama. U međuvremenu se zaposlio u Dečjem pozorištu u Subotici i primarno fokusirao na glumu, što ne znači da pedagoški rad ostavlja po strani.

– Krenuo sam od večernje scene i vremenom išao sve niže, tako da trenutno radim predstavu za bebe (smeh). Ne mogu da kažem da mi je teško jer volim svoj posao, a i valjda su odabrali mene jer sam za to talentovan, ali mi je ovo što radim za decu skroz nešto novo. Mi na Akademiji učimo vrlo realističan teatar, a sa decom se ne može tako. Oni su na drugoj talasnoj dužini mašte i stvarno moraš da budeš podešen na njihove frekvencije da bi oni na sceni mogli da prepoznaju šta želiš da prikažeš. To mi je veliki izazov, ali uživam u njemu. – napominje Uroš.

Trudim se da neprestano učim i svoje znanje i iskustva odmah prenosim mladima sa kojima radim – to sam shvatio kao svoju svrhu


Radeći na nekoliko evropskih projekata, stekao je ogromno iskustvo u zemljama inostranstva: Francuskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Španiji, Holandiji, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji. U kojoj meri mu je to pomoglo u daljem radu, objašnjava:

– Trudim se da neprestano učim i svoje znanje i iskustva odmah prenosim mladima sa kojima radim. To sam shvatio kao svoju svrhu. U inostranstvu se radi drugačije nego kod nas. Naravno, radi se autorsko pozorište ali i kolektivno, u kojem učestvuju umetnici koji se bave različitim stvarima. Recimo, ja sam, kao glumac, razvijao projekte sa arhitektama i dizajnerima zvuka. Svi se nekako spojimo zajedno i radimo, pa šta uradimo. Njima je važniji proces nego cilj, a kod nas se najčešće zada neki cilj koji jurimo da stignemo. Ta iskustva su mi puno značila jer sam upoznao mnoge evropske umetnike, koji idu iz projekta u projekat i razvijaju zanimljive stvari. Nigde tamo nisam video neko genijalno delo, ali sam shvatio da to ustvari govori jednu genijalnu priču, iz koje treba učiti.



Zabeležila: Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Uroša Mladenovića

Oceni vest:
10
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan