NOVOSAĐANI: Izabrao slikarstvo umesto fudbala

Uspeo je da u životu spoji umetnost, muziku i dobre ljude s kojima se druži. Pošto je život prolazan, ali umetnost večna, njegova dela govore umesto njega.

Branislav Bošković rođen je u Dimitrovgradu 1972. godine. Nakon završene Srednje umetničke škole u Nišu, diplomu je stekao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zaposlen je u Srpskom narodnom pozorištu kao slikar izvođač. Iza sebe ima preko sto scenografija, učesnik je mnogih likovnih kolonija i dobitnik je više nagrada za slikarstvo. Oženjen je Tamarom, s kojom ima osmogodišnjeg sina Ognjena.

- Ljubav prema umetnosti potiče iz porodice. Mama je radila kao modelar u jednoj firmi, pa sam taj dar verovatno nasledio od nje. Tata se amaterski bavio fotografijom i igrao fudbal, tako da nisam ostao uskraćen ni za talenat prema sportu, jer sam igrao fudbal u nekoliko klubova. Na kraju mi je profesor rekao da biram između umetnosti i lopte. Izabrao sam ovo prvo i nisam pogrešio – počinje svoju priču Bošković i nastavlja:

- Vratio sam se u rodni kraj nakon diplomiranja i počeo sam raditi kao profesor u srednjoj školi. To je bio gospodski posao. Ali, nisam bio zadovoljan, jer sam želeo više. Vratio sam se u Novi Sad 2003. godine i zaposlio sam se u Srpskom narodnom pozorištu gde i danas radim – priča Branislav.

Sagovornik portala mojnovisad.com kaže da većina ljudi koji odgledaju neku predstavu ni ne znaju da iza izrade scenografije stoji čitav tim. Majstori izrađuju idejno rešenje scenografa, a slikari ga oslikavaju.

- To su kolege iza kulisa, ne vide se, ali su prisutni. Bravari, stolari, tapetari i vajari. A slikari u slikarnici oslikavaju glavne materijale koji se koriste za izradu. Naš posao je da ideje reditelja i scenografa sprovedemo u delo. Pripreme za jednu predstavu mogu trajati od deset dana, do tri meseca. To je kreativan posao koji nikad nije dosadan. Uvek radite nešto novo, a atmosfera je stalno pozitivna i to je važno za početak svakog radnog dana – objašnjava Bošković sa osmehom na licu.

Rad u pozorištu je sagovorniku portala mojnovisad.com otvorio vrata jednom novom svetu i omogućio mu da upozna mnoge poznate osobe, koje su ostavili veliki trag na njegovo buduće stvaralaštvo.

- Upoznao sam Balaševića, Šerbedžiju, Ejdusa, Brajovića i još mnoge druge poznate umetnike i na tome sam zahvalan. Posebno mi je drago što sam pre dve godine, preko udruženja "Sveti Sava", bio na Hilandaru sa čuvenim slikarom Ljubom Popovićem (slika dole). Moj menadžer Snežana Milošević u Požarevcu organizuje likovne kolonije "Balkane moj" i "Ljubav i razumevanje", i tu se družimo sa slikarima s prostora bivše Jugoslavije, Rusije, Belorusije i Izraela. Na zidu svog ateljea pišem vodilje koje su citati raznih pevača i pesnika, i one mi služe kao inspiracija – kaže Branislav.

Tu se nalaze, između ostalog, stihovi grupe Time, s njihovog  prvog albuma: "Za koji život treba da se rodim. Za koji sudnji dan treba da živim. I kojem bogu treba da se molim. I koju ženu treba da volim ja".

- Na mojim slikama dominiraju ženski portreti i katanci. Često me pitaju zašto zaključavam i kada ću otključati. Uvek objašnjavam da niko nije zaključan, nego se radi o poštovanju prema ženskom rodu. Žena je nešto najlepše na svetu. Ona je simbol plodnosti i inspiracija mnogih slikara i književnika. Tu treba spomenuti i majke koje su ostavile trag na mnogim slikama i pesmama. Takođe, u poslednje vreme su murali veoma popularni. Ne predstavlja mi problem da ih naslikam, jer sam u tehnološkom smislu potkovan za to, a volim i da eksperimentišem – rekao je Bošković.

Ovaj talentovani slikar je i kolekcionar –  vlasnik je preko hiljadu LP ploča i isto toliko CD-ova. Neke od njih krase i autogrami poznatih izvođača, kao što su Vlatko Stefanovski, Josipa Lisac i Đule Van Gog.

- Volim bluz, džez, progresivnu muziku, ali i klasiku. Moj posao je nešto najlepše na svetu. Uz muziku koju slušam, svoje emocije ispoljavam na platnu. Drago mi je kada neka osoba, koja poseduje moju sliku, ujutru ustane i ugleda moje delo i ono u njoj izazove sreću. To je za mene nešto najlepše i ogromna satisfakcija. Isto kao i kada gledaju predstavu u pozorištu i uživaju u scenografiji koju sam sa kolegama napravio – završava Branislav.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Privatna arhiva