NOVOSAĐANI: Modeling u sedmoj deceniji – zašto da ne?

Njegov lik viđamo u TV reklamama, časopisima, na internet portalima širom sveta. Simpatičan, izuzetno vitalan stariji gospodin sede brade i mladalačkog stajlinga, u svet modelinga ušao je tek na početku sedme decenije. U šta god da ga odenu, izgleda autentično – od radnika, obućara i pekara, preko biznismena sa telefonom i laptopom, do farmaceuta u apoteci; kao slep čovek sa štapom, ucveljeni udovac na groblju, bolesnik povređen u saobraćajki ili lekar koji spasava živote... Uz izuzetno interesantnu životnu priču, harizmatični Novosađanin pleni energijom na kojoj mu mogu pozavideti znatno mlađe generacije.

Marinko Ivančev rođen je 1953. godine u Sivcu. Posle završene srednje mašinske škole, njegova porodica se preselila u Vodice u Hrvatskoj. Na obali Jadrana živeo je do 1991. godine. U međuvremenu se oženio svojom srednjoškolskom ljubavi, sa kojom je i danas, nakon 48 godina, u skladnoj zajednici i sa kojom ima dvoje, sada već odrasle dece. Usled ratnih okolnosti, porodica Ivančev vratila se u Srbiju gde više nije imala ništa. Marinko je, da bi prehranio porodicu, savladao nekoliko zanata, kao što su molerski, keramičarski, mehaničarski, bravarski... Vrlo brzo ušao je u preduzetničke vode, te je vodio trgovinsku radnju, piceriju i firmu. U životu je promenio čak osam zanimanja, a sada ima i tri unučeta. Negde pred penziju, otisnuo se potpuno neočekivanim putem – u modeling.

Najpre je počeo kao statista u filmovima i serijama, i to sasvim slučajno.

– Pre nekih pet godina, šarajući internetom naišao sam na sajt koji je okupljao statiste za razne serije i filmove. U to vreme se u Novom Sadu snimala serija "Vere i zavere" pa sam odlučio da se prijavim. Statirajući, stekao sam jako lepa iskustva, upoznao puno ljudi, pa i naše poznate glumce. Onda je usledilo snimanje serije o Lazi Kostiću, na atraktivnim lokacijama kao što su Karlovci, Krušedol, Kulpin... U "Senkama nad Balkanom" sam čak imao i ulogu direktora hotela – priča Marinko.

Na pomenuti sajt za statiste stavio je nekoliko svojih fotografija, a na samo jednoj od njih je bio sa bradom, koju inače nije imao običaj da nosi. Upravo ta sitnica okrenula mu je život za, kako kaže, 180 stepeni.

– Posle dva meseca, kontaktirala me je jedna agencija i pozvala me na foto-šuting za otvaranje nekog lokala, ali su insistirali da dođem sa bradom. Supruga i ja smo najpre bili sumnjičavi, misleći da je u pitanju prevara, ali me je grickao neki crv koji me je naterao da probam. Krenem ja da puštam bradu, za nekoliko dana počelo da me svrbi i sam sebi delujem neuredno. Trebali smo ići kod ćerke u Poreč i ja otkažem to slikanje. Nije mi delovalo ni naročito isplativo, jer su plaćali 3.000 dinara, a putne troškove do Beograda sam morao da snosim sam.

Međutim, nakon mesec dana Marinku stiže nova ponuda, ovoga puta od jednog bračnog para koji se bavi fotografijom. I ponovo je uslov bila brada. Ovog puta, šuting je realizovan, a Marinko je dobio "ulogu" majstora. Pored nepobitne fotogeničnosti i prirodnosti, fotografi su bili oduševljeni i njegovom sposobnošću da rukuje svim tim mašinama. Toga dana zaradio je 80 evra i prijatno se iznenadio, a caka je bila u tome što je sve odrađeno bez agencijskog posredovanja i provizije.

Usledilo je nebrojeno šutinga, a on se odlično prilagođavao svakoj ulozi: bio je doktor, seljak, sportista, poslovni čovek... Plaćali su ga 20 evra po satu i to mu je odgovaralo. A, onda je dobio izvanrednu priliku da svoju suprugu počasti putovanjem u Solun.

– Bilo je proleće i radila se predsezonska tema, imali smo plaćen apartman i dnevnice. Nas dvoje smo bili baka i deka, jedan mladi bračni par, takođe Novosađani, imali su uloge roditelja, a dvoje malih Grka uloge njihove dece. Slikali su nas na plaži, u gradu, u restoranu... Bilo je kao na filmu – priseća se naš sagovornik.

Ta saradnja potrajala je tri godine, a za sve to vreme Marinko se nije interesovao šta oni dalje rade sa tim fotografijama. Za tri dana umeo je da zaradi i po 300 evra. Usledila je nova ponuda jednog mladog fotografskog para, kojem su ih preporučili ljudi koji su u Grčkoj glumili njihovu decu. Tu počinje prava priča.

– Bila je jesen, žuto lišće, predveče. Dali su nam šešire i slikali nas ispod jedne vrbe. Posle nekoliko dana, poslali su nam fotografije, gde smo mi ostali zapanjeni, jer sami sebe nismo prepoznali. Sve dotle nismo videli nijednu fotografiju sa pređašnjih šutinga – objašnjava Marinko.

Jednu od tih fotografija Marinko je postavio na svoj Fejsbuk profil i Instagram, koji je tek tada aktivirao. Istog momenta fotografi i agencije zatrpali su ga ponudama. Za samo nekoliko sati, bio je "rasprodat" za 15 dana unapred, i to po dva do tri šutinga dnevno. Kako je dodavao nove fotografije na Instagram, tako je interesovanje za njega sve više raslo, pa su i fotografi morali ranije bukirati saradnju s njim.

Do sad je imao preko 300 snimanja, ostvarivši saradnju sa 65 fotografa iz zemlje i okruženja, kao i pet agencija za modeling. Kako kaže, koriste ga za sve moguće teme.

– To "ludilo" je počelo tada i traje do današnjeg dana – kroz smeh kaže Marinko i dodaje da je sada, nakon dve godine od tog "buma", broj šutinga svesno sveo na nešto manju meru.

Kako saznajemo, stvar je upravo u univerzalnosti Marinkovog lika, jer može da prođe kao čovek sa bilo kojeg podneblja. Takođe, kad mu promene odeću, on se savršeno asimiluje sa likom koji treba da predstavi. Do sad je pronašao desetine svojih slika objavljenih po raznim portalima, blogovima, društvenim mrežama, reklamama. Svi fotografi sa kojima sarađuje su "stokeri", koji dalje prodaju svoje fotografije.

– Svaki ljudski lik u "stoku" može da prođe, samo da ima lep osmeh i da nije "stisnut" pred kamerama. "Stok" traži iskrenost, a ne savršenu lepotu. Dobrodošao je smisao za glumu, ali se, recimo, međusobno zasmejavamo ukoliko je to potrebno, kako bi smeh delovao što prirodnije. Ja imam tu sreću da se moj lik uklapa u sve uloge, ali i sve zemlje. Moje fotke završavale su i u Australiji, na Novom Zelandu, u Aziji... Gotovo da nema države koja ne kupuje moje fotke – tvrdi ovaj Novosađanin.

Ipak, na ovoj platformi seniori su uvek u deficitu, jer se retko ko od starijih ljudi odlučuje da se bavi ovim poslom, pa sagovornik portala Moj Novi Sad nema veliku konkurenciju. Svestan je da ima fotografa koji žive od prodaje njegovih fotografija, a dobio je i informaciju da je jedna njegova slika prodata za 100 dolara. U međuvremenu, napravio je izbor fotografa sa kojima sarađuje, pa je taj broj sveden na petnaestak.

Otkako je odradio prvi šuting sa suprugom u Grčkoj, i ona je ušla u taj čarobni svet. Iako radi ređe od Marinka, imala je i nekoliko samostalnih šutinga. Na pojedinim fotografijama nalaze se i njihovi unuci, pa se može reći da ovaj posao polako postaje familijarni. S početka su se, ipak, svi iščuđavali i bili sumnjičavi, uključujući porodicu i prijatelje. Danas su, pak, svi vrlo ponosni na njega, uključujući i komšije, ali i trgovce iz komšijskih radnji.

Marinko tvrd da se oseća kao da ima 40, uvek je aktivan, a svakodnevno odlazi u teretanu i tako održava kondiciju, zajedno sa suprugom.

– Često me pitaju kako ja to izdržavam, da li se umaram, a ja kažem da bih mogao ovo da radim svaki dan po osam sati bez problema. Kao mlad sam kopao kukuruz i radio na fabričkoj traci i znam šta je naporan rad. Ovo je zadovoljstvo. Ne umaram se fizički, jedini napor je višečasovna facijalna ekspresija, ali i to sam izvežbao – kroz smeh priča "superdeka", kako ga neki nazivaju.

Na pitanje kako izgleda jedan foto-sešn, odgovara da to nije baš onako kako ljudi zamišljaju.

– U većini slučajeva modeli dolaze u svojoj garderobi. Zbog toga imam 40 košulja, šest odela, uz još pet-šest pojedinačnih sakoa i pantalona. Imam čak i lekarske mantile i mehaničarska odela – navodi naš sagovornik.

Samo jednom je doživeo da ga dočeka kompletna garderoba, i to u Sloveniji, dok je snimao jednu reklamu.

Upravo su reklamna snimanja, koja radi tek od proletos, i najisplativija, a uz dobru sreću može da se zaradi i do 1.000 evra. Do sada ih je uradio tri, a među njima je i reklama za VIP, koja se vrtela na televiziji celog leta.

– Prijavio sam se u dve beogradske agencije, a jedna ljubljanska me je sama pronašla na internetu, pa sam tako snimio reklamu za Euro Džek Pot, gde sam imao ulogu bogataša ekscentrika. Uslovi snimanja bili su kao u Bolivudu. Plaćena avionska karta, dočekao me je vozač, dovezao do produkcije, a sutradan smo imali snimanje na Bledu, pa na ljubljanskom trgu. Unapred su mi poslali koreografiju plesa i tekst pesme. Sve maksimalno profesionalno. Da ne pričam o smeštaju i keteringu – oduševljen je Marinko.

Naš dobrodržeći sugrađanin uživa u tome što radi. I sam je oduvek voleo da fotografiše i ima oko 50 albuma sa slikama. Smatra da je bilo više draži u slikama koje su izrađivane, te i sam povremeno izrađuje neke od svojih slika sa snimanja. Namera mu je i da započne biznis gde će se naći s one strane kamere.

– Idem u školu fotografije, a imam saradnicu koja uči Fotošop, pa planiramo da pravimo šutinge samo sa seniorima. I mi ćemo međusobno da se fotkamo. Rekvizita sam već dosta nabavio, laptopova imam nekoliko. Toliko sam ispred aparata, da već dosta toga znam – sa entuzijazmom najavljuje Marinko.

Posebno nas je oduševilo što je naš sagovornik, pored svega što radi, i dobrovoljni davalac krvi, koji je dragocenu tečnost dao čak 75 puta. U slobodno vreme, kojeg ima sve manje, prati sport i čuva unuke. Često ga prepoznaju na ulici i na pijaci, a sudeći po sve većem broju angažmana, ne sumnjamo da će biti zvezda – gde god da se pojavi.