NOVOSAĐANI: Svi igraju tenis glavom, samo veteran Čola pobeđuje

Naš ovonedeljni sagovornik Novosađanin Vladislav Čolić Čola, taksista po zanimanju, zaljubljenik je u igru tenis glavom što potkrepljuje i činjenica da je do sada u seniorskoj i veteranskoj konkurenciji sa svojim saigračima prvo Stevanom Šarencem, a kasnije i Vukašinom Kešeljom na mnogobrojnim gradskim turnirima, što na betonu, što na pesku pobrao 14 zlatnih i šest srebrnih medalja.

Vladislav je rođen 1965. godine u Đurđevu, a već s godinu dana se sa roditeljima i bratom preselio u Novi Sad u Gagarinovu ulicu, te je shodno kvartu u kom je odrastao pohađao osnovnu školu "Kosta Trifković", a kasnije i Srednju mašinsku.

I svo to vreme je sa svojim drugarom, a sada kumom Stevanom Šarencem, još od dečačkih dana na parkingu ispred zgrade igrao tenis glavom, gde je kredom iscrtavao improvizovani teren. 

Kaže da je ovu igru zavoleo zbog toga što se prenosi s kolena na koleno, što je specifična samo za Novi Sad, ali i zbog činjenice da je to jedna dinamična i uzbudljiva igra sa napadima i odbranama gde sem celog tela, posebno mora da reaguje mozak. Za njega je to igra koja na interesantan način objedinjuje osnovne elemente svih popularnih sportova poput tenisa, fudbala i odbojke. Pravila su koncipirana tako da omogućavaju igračima da pokažu svu svoju borbenost i kreativnost, s tim da se od igrača traži i maksimalna koncentracija, visoki nivo fizičke kondicije, kao i umeće serviranja, napada i odbrane. Upitan koja je razlika između nožnog i tenisa glavom, naš sagovornik kaže kako  zapravo tri pravila razlikuju nožni i tenis glavom, a to su način poentiranja, dozvoljen prelaz na protivničku polovinu terena, odnosno mogućnost presecanja protivničkog napada.

– U mojoj porodici su svi sportisti, pokojni otac Milovan bio je rukometni trener, mama Mira je trenirala odbojku, moja supruga Sandra trenirala je karate i nosilac je crnog pojasa, stariji sin Milovan je zahvaljujući sportu od svoje osamnaeste godine u Holandiji i tamo je igrač i trener u vaterpolu, a mlađi sin Jovan takođe je trenirao rukomet. Kad sam bio mlad trenirao sam fudbal u FK "Vojvodina", kod čovenog Stevana Sekereša, a kasnije sam prešao u FK "Novi Sad" kod takođe sjajnog i čuvenog trenera Josipa Pirmajera. Valjda mi se tada i rodila ljubav prema tenisu glavom, jer kao što vidite većina sportova je bila zastupljena i u mojoj kući, a i u to vreme dosta fudbalera se oprobalo u nožnom, a kasnije i tenisu glavom – priča Čolić.

Navodi da je nakon svojih dečačkih igrica u dvorištu, krenuo sa kumom put Sajmišta gde su se održavali turniri za seniore i to na ispadanje, pa su se on i kum trudili da do kraja ostanu na terenu. Zato su i stalno pobeđivali – osvajali su uglavnom prvo i ponekad drugo mesto. Ipak, sve to zlato koje krasi njegovu vitrinu u kući nije mu toliko bitno koliko mu je važno to što su se uvek dobro zabavljali i što su uvek kasnije nakon igre svraćali i na poneko pivo.

Prema njegovim rečima, to mu je jedan od najlepših perioda, jer su na "Sajmištu" tada igrali i čuvena gradska imena poput Miodraga Petrika, Petra Jovanovića, Dragana Brzaka, dok su na đačkom igralištu svoje snage odmeravali Petar Bodulić, Slavko Sibinkić, Đorđe Simić, Milorad Petković. A igra je postajala zanimljivija kada je loptom baratao Dragoljub Bekvalac, koji je decenijama kasnije dodeljivao i medalje na jednom od gradskih turnira. Više od dve decenije ovu igru su održavali veterani sa pomenuta dva igrališta, koji su redovno ogranizovali susrete.

–  Oko dve decenije sam rekreativno igrao tenis glavom, a kasnije kao seniori smo se prijavljivali i na turnire gde su dolazili i naši prijatelji da nas bodre, a posebno Šindera koji je jednom prilikom izjavio da više ne želi da dolazi da nas gleda, jer kako je rekao : "Svi igraju tenis, samo Čola pobeđuje". Međutim, da se maknemo sa Sajmišta i da zaigramo na klasičnim gradskim turnirima ubedio nas je Radaković Miodrag. Tada mi je par na terenu bio Vule. Zahvaljujući tome, bio sam i trener našim mladim Novosađanima Nikoli Mitro i Bogdanu Marojeviću svetskim prvacima u tekbolu. S njima sam na jednom svetskom turniru proveo šest dana i to je za mene bilo nezaboravno iskustvo – navodi ovonedeljni sagovornik.

Upitan kako je uspeo sve to da postigne pored silnih obaveza u privatnom životu, Čola kaže da je ipak u jednom trenutku morao da napravi pauzu, što zbog starijeg sina, što zbog nekih zdravstvenih problema koji su ga pre nekoliko godina zadesili. Objašnjava da je njegov stariji sin trenirao vaterpolo u "Vojvodini" i da klub u tom periodu nije najbolje finansijski stajao, te su tada roditelji plaćali turnire, pa je i Čola svog sina pratio po turnirima do njegove 16 godine. Kasnije se vratio svojoj prvoj ljubavi, tenisu glavom, ali se u međuvremenu razboleo, pa mu je u jednom momentu i život visio o koncu.

– Zbog toga sam morao da napravim pauzu od skoro dve godine pa sam se poprilično ugojio i ispao iz kondicije. Međutim, Vule i ja smo prihvatili izazov. To je bilo na turniru 2021. godine u Bronxu, gde smo uzeli zlato. Taj turnir mi je ostao u najlepšem sećanju, jer sam sebi dokazao da još nisam za bacanje. Prošle godine smo ponovo uzeli zlato, a na ovom zadnjem turniru koji je održan minulog vikenda takođe u Bronxu, moj saigrač i ja osvojili smo srebro i mislim da je to zadnji turnir na kom sam igrao. Ipak, imam blizu 60 godina i zaista smatram da ovu igru treba na nastave neki novi klinci, to znači da se ni za vikend nisam takmičio na 37. Prvenstvu Štranda na pesku u tenisu glavom i 26.Memorijalnom turniru "Vladimir Francišković". Smatram da sam dao svoj doprinos, a i na mlađima svet ostaje, jer ovo i jeste igra koja se u Novom Sadu prenosi s kolena na koleno – kaže Čola.  

I bez obzira na to, njegovi sinovi nisu krenuli tatinim stopama, jer imaju sasvim druge ambicije i planove u životu. Ipak, Čola naglašava da mu je žena najveća podrša i da je uvek uz njega ma šta da je on odlučio da uradi.

Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: privatna arhiva sagovornika