NOVOSAĐANI: U pohodu na gljive i zanimljive istorijske teme

Predsednik Gljivarskog društva Novi Sad govori o gljivarenju, važnosti očuvanja prirodnih staništa, istorijskim događajima i intrigantnim legendama.

Momčila Daljeva, rodom iz Ledinaca, život je vodio mnogim pravcima, ali uvek vraćao na staze prirode. Iako se profesionalno obrazovao u sferi saobraćaja i menadžmenta unutrašnje i spoljne trgovine, šest godina je radio kao profesionalni vojnik, a danas se bavi međunarodnom sertifikacijom i ISO standardima. Ipak, ono po čemu ga mnogi znaju jesu njegove aktivnosti u okviru Gljivarskog društva "Novi Sad", kao i istorijski eseji koje je objavljivao na raznim portalima, ali i u formi knjige. Kako je počeo da se zanima za čudesni svet gljiva, govori za portal Moj Novi Sad:

– Oduvek sam voleo aktivnosti u prirodi, koja god da je disciplina u pitanju. Da sam slučajno prvo naleteo na Udruženje ornitologa, verovatno bih sad bio ornitolog, a ne gljivar (smeh). Igrom slučaja, moj komšija Đorđe Vojnović je gljivar, i drugi po redu predsednik našeg Gljivarskog društva, i on me je uvukao u tu priču. Iako sam u društvu od samog osnivanja, u početku je sve to bilo stidljivo, jer zbog posla nisam imao vremena da se posvetim, pa sam tek kasnije počeo ozbiljnije ovim da se bavim.

^{Foto: Stevan Baluban} 

Gljivarsko društvo Novi Sad se, pored samog branja gljiva, bavi i njihovim proučavanjem i zaštitom, kao i edukacijom članova i svih zainteresovanih građana.

– To sprovodimo kroz izlaske na terene, kroz edukaciju na sastancima i preko našeg sajta, gde objavljujemo članke o gljivama, načinima prepoznavanja i njihovoj ulozi u prirodi. Skrećemo pažnju našim članovima, i drugim gljivarskim grupama da ne smeju da beru zaštićene vrste i da moraju da sačuvaju staništa. Gljive ne bi trebalo uništavati branjem, brati ih sve na jednom mestu i brati premlade, one koje nisu stigle da bace spore i dostignu svoj kapacitet. Tako se, u okviru društva, na indirektan način bavimo zaštitom gljiva, a direktan je taj što pravimo popis gljiva Fruške gore, sa nadom da ćemo jednog dana uspeti da zaštitimo staništa retkih gljiva – naglašava Momčilo.

Kao deo Mikološkog gljivarskog saveza Srbije (čiji su jedni od osnivača), društvo je radilo na više projekata u nekoliko nacionalnih parkova i parkova prirode.

– Sarađujemo sa sa NP "Fruška gora", Pokrajinskim i republičkim zavodom za zaštitu prirode, kao i sa NP "Tara" i Parkom prirode "Golija", u kojima smo radili popise gljiva. Učestvovali smo i u mnogim drugim projektima, pa i ozbiljnim naučnim projektima, a nas nekoliko smo i autori knjige "Uvod u makrogljive", koju treba da izda Zavod za zaštitu prirode. Svake godine organizujemo dve izložbe. "Mala letnja izložba" će se ove godine održati po deseti put, u Dunavskom parku treće nedelje juna. Na Iriškom vencu organizujemo "Susrete gljivara na Fruškoj gori", koji će se ove jeseni održati osamnaesti put, tako da smo uskoro punoletni – kaže naš sagovornik.

^{Foto: Bojan Šeguljev}

Svi zainteresovani građani mogu da postanu deo društva ili da, bez obaveze, prisustvuju predavanjima i nauče nešto više o gljivama.

– Mi organizujemo sastanke na Prirodno-matematičkom fakultetu, na Departmanu za biologiju, svakog prvog utorka u mesecu u 19 časova. Sastanci su otvoreni za javnost, a datum i mesto sastanka uvek prethodno objavimo na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici. Što se tiče odlaska na teren, gljivare je nemoguće voditi u velikoj grupi, tako da informacije o tome možete dobiti samo od naših članova, mada je u planu da ubuduće pravimo više grupa za izlazak na teren. U šali volimo da kažemo da su gljivari planinari sa svrhom, jer mi hodamo po planinama ali ne jurcamo i nabijamo kilometražu, već tražimo gljive. Često pređemo mnogo više nego planinari, ali ne idemo utabanim stazama i planiranim rutama, već bazamo po šumi i tako često otkrijemo zanimljive stvari koje ni planinari ne pronalaze. Ukoliko se građani odluče da sami traže gljive, savetujemo da beru samo one koje poznaju, a i njih da pokažu nekome ko se bolje razume. Gljive su vrlo nezgodne zato što, čak i one za koji ljude misle da ih znaju, imaju svoje dvojnike. Često ti dvojnici nisu problematični, ali mogu da budu. Najviše trovanja ima kada su "dobre godine", kada je kišovito i toplo pa izađe veliki broj vrsta, čak i one koje se nisu pojavljivale poslednjih dvadeset godina – napominje Momčilo.

^{Foto: Stevan Baluban} 

Pored darova prirode, naš sagovornik oduvek voli i istoriju. Najviše je učio o Srednjem veku i antičkom dobu, ali i o tajnama Petrovaradinske tvrđave, koju često posećuje.

– Moji drugovi Bojan i Nenad Šeguljev i ja smo se još kao deca išli po tvrđavi, zanimali se za nju, dolazili do razne literature i istorijske građe i tako je izučavali. Od 2000. godine se više nisam bavio njome, sve do početka prošle godine, kada nam je mlađa ekipa gljivara tražila da ih provedemo tvrđavom. Stvorilo se novo jezgro i tako sam se vratio u tu priču. Na tvrđavi postoji još jedna organizacija, koja se zove UGRIP, koja se bavila čišćenjem tunela i podstakla nas da i mi pomognemo na taj način. Tako smo u nekoliko navrata uklanjali đubre i sređivali deonice, koje su bile jako zapuštene i zarušene, jer je tu osamdesetih i devedesetih bilo skroz poplavljeno. Kada se ta voda povukla dosta je bilo blata i cigli, koje su ispale iz bočnih niša u zidovima i koje su smetale pri kretanju. Mi nismo stručni konzervatori, tako da se ograničavamo na stvari koje podrazumevaju vraćanje cigli na svoje mesto i fizičko uklanjanje blata i smeća, bez nekih radova koji bi mogli da oštete tvrđavu – priča Momčilo.

^{Foto: Nenad Šeguljev}

Pored rada na revitalizaciji, Momčilo piše esej o legendama Petrovaradinske tvrđave, koji u delovima objavljuje na blogu Moja tvrđava. Ideja je da celu priču zaokruži i objavi u formi knjige. To neće biti prva čiji je autor.

– Pored istorije, uvek su me zanimali mitovi i legende. Kosovska legenda mi se izdvojila kao zanimljiva, dugo godinama sam je izučavao, otkrivao razne stvari i shvatio da naš prosečan čovek slabo poznaje tu temu i greši u elementarnim stvarima. Tako sam za nekih pola godine napisao, a zatim i objavio esej "Kosovska legenda", i što se tiče te tematike mislim da je ova knjiga najkompletnija. Počeo sam sa idejom da odgovorim na pitanje šta je Kosovska legenda i zašto je ona toliko važna i prisutna u porama našeg života – od Miloševićevog govora na Gazimestanu do čestih politikantskih pozivanja na Kosovo. Na kraju sam došao do raspleta same bitke, do čega je izuzetno teško doći, jer se ne zna čak ni ko je pobedio, ko je izgubio ili da li je bilo nerešeno. Ne postoji nijedan izvor koji to može eksplicitno da kaže, čak je diskutabilno i samo vreme održavanja bitke i njeno trajanje, koje je navedeno u različitim izvorima, a većina izvora je vrlo šturo i nastalo je mnogo vremena nakon same bitke – zaključuje naš svestrani sagovornik.