Prvo ulično osvetljenje: I onomad su Novosađani svetlo platili iz svog džepa

Prvo ulično osvetljenje u gradu, dva fenjera, postavljeno je 1839. godine. U želji da saznamo istoriju ulične rasvete u Novom Sadu, koristimo zabeleške poznatog istorika Vase Stajića i sklapamo ovaj mozaik …

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Do 1839. godine u Novom Sadu postojale su jedino lampe u kućama, a ulice su bile mračne i samo su svetiljke na fijakerima razbijale noćnu tamu. Te godine, tačnije 13. maja, počeli su radovi na fasadi Gradske kuće i ubrzo su osvanula dva fenjera. O njima se brinuo izvesni Đorđe Nikolić, koji je dobijao za paljenje, gašenje i čišćenje 5 forinti mesečno. Magistratu se ovaj izdatak učinio velikim i dužnost je poverio zatvorenicima osuđenim na javne prisilne radove.

Magistrat nije bio dugo jedino osvetljeno mesto u gradu. Inicijator šire javne rasvete bio je narodni tribun Sava Popović, koji je oktobra 1840. godine počeo da skuplja novac od građana. Prvi samodoprinos za osvetljenje počet je dakle pre 175 godina. Za tri leta Sava Popović je sakupio 86 forinti u srebru, čime je kupljeno 30 novih fenjera. Negde u isto vreme žitelji Dunavske ulice i Zlatne grede, koje su bile u srcu grada, postavili su o svom trošku, još nekoliko svetiljki.

Novina u javnoj rasveti nastala je prema pisanju „Serbskog Dnevnika“ Jovana Đorđevića, 8. novembra 1861. godine, kada su se pojavile tzv. fotogene lampe. Ne navodi se koje gorivo su koristile, ali su blistale „lepšom i boljom svetlošću“, u poređenju sa ranijim fenjerima. Deceniju kasnije (1872. godine) osnovano je Prvo sapundžijsko društvo, koje je na pet godina, uzelo pod zakup da osvetljuje novosadske ulice.

Pregovori sa fabrikom iz Augsburga počeli su 1881. godine i uspešno su okončani sedam godina kasnije. Grad je tada imao 250 noćnih svetiljki. Kada se upalila prva električna sijalica na novosadskim ulicama u arhivi nije zabeleženo, ali se zna da je prva Električna centrala u gradu otvorena 1909. godine. Struja je tada značila veliki preokret u životu i privredi Novog Sada, a već 1911. godine krenuli su i prvi tramvaji, napajani sa njenih izvora.

Novi Sad je šezdesetih godina XX veka imao oko 10.000 uličnih svetiljki, od kojih je samo jedna petina bila sa običnim užarenim vlaknom. Ostale su bile živine, fluorescentne, jodne i natrijumove visokonaponske i niskonaponske. U narednim decenijama ova porodica uličnih svetiljki je gotovo svakodnevno dobijala nove članove...i širila se.

Mada...da li je danas tako.

A U XXI VEKU BRUKA I SRAMOTA: Ceo ovaj tekst sam napisao iz jednog razloga...zbog moje bruke i sramote, a sramote i grada Novog Sada. Naime, pre mesec-dva u gostima mi je bio jedan gospodin...italijan...sada penzioner, a nekada načelnik saobraćajne uprave policije u Trstu. Kada smo se uveče šetali po starom jezgru grada, tačnije po Zlatne grede ulici, ajde što ima par rupa na kolovozu...ali...mrkli mrak, ne vidi se „prst pred okom“. Pita mene dotični gospodin...“senza luce“...“no luce“...(nema svetla). Ja samo slegnem ramenima i pomislim, Novi Sade...jesi li to ti...

Da li se išta promenilo od pre mesec-dva...pitanje je... Sada idem Kosovskom ulicom kada padne mrak, ona je ipak osvetljena.