Dok prisustvujemo jednoj od poslednjih proba pred povratnički koncert 28. marta u CK 13 i slušam taj zarazni rif i besno odzvanjajući refren “Abrakadabra, dok koti se bagra…”, ne možemo da se otmemo utisku da bend Mutant Urban Dance Ansambl zaslužuje veću pažnju. Mnogo veću.

Poznat je feler Novog Sada da počne da poštuje svoje tek kada iz Beograda dobije potvrdu o vrednosti istih, poznato je da u domaćem rock’n’rollu uglavnom vlada nemaština, poznato je da mediji igraju “na siguricu”, ali ipak nije jasno zašto bend koji tako dobro zvuči nije češće u mogućnosti da se obrati publici.

No, čini se da sami članovi i ne haju mnogo za tu vrstu problematike. Oni znaju da biti u rock’n’rollu znači da se on ne da zadržati u sebi pa koja god da je cena. O tome i još ponečemu, razgovaramo sa Aleksandrom Milovanovićem Lesom, osnivačem, bubnjarom, alfom i omegom novosadskog sastava Mutant Urban Dance Ansambl, skraćeno… pa vidite i sami.

Predstavi nam, za početak, Mutant Urban Dance Ansambl!

− Mutant Urban Dance Ansambl, sad u ovoj postavi, čine: Nenad Grbušić, Petar Banjac i Aleksandar Milovanović. Bend je nastao 2014. godine i prvobitna ideja je bila da to budu samo bubanj i bas, nakon čega smo ubrzo ubacili i drugi bas i terali tako do 2023. kada nas je zbog privatnih razloga napustio Marko Vulinović, te smo napravili pauzu do prošle godine, a onda je Petar Banjac zamenio Marka, uzeo gitaru i zarežao pored nas, tako da smo sada bubanj, bas i gitara. 2017. je izašao prvi album u izdanju SKC-a “Kultura do kolena”.

I pored samo jednog albuma, sve je bilo u znaku brojnih nastupa i svirki?

− Do sad smo odsvirali pa… pola regiona i sve te neke veće festivale, što se kao pišu u CV-u: Exit, Arsenal… Ako se dobro sećam, 2015. smo odsvirali te festivale i to je generalno bila dobra godina kada su nam se otvorila razna vrata jer je to tad bilo interesantno i inovativno… Mislim, ništa specijalno novo, ne možeš ti sad izmisliti toplu vodu, ali je za to doba bilo dovoljno novo: super, kao dva basa, bubanj, kratki tekstovi na srpskom, groove… Privlačilo je pažnju.

Krase vas jezgrovite pesme – poruka i snažan zvuk?

− Jeste. Na prvom albumu su bili Milan Vasiljev i Nenad Grbušić. Zapravo, Nenad nije odsvirao tri pesme (Prvak sveta, Kultura do kolena i Ručni rad), nego Anton Bereš. Već na prvoj promociji u Fabrici, Milana menja Marko Vulinović i to tako traje do 2023. U međuvremenu izbacujemo singlove i sviramo svuda.

Vidimo se u Crnoj kući

Nenametljiv, ali stabilan, Nenad Grbušić (ex Crkveni pacovi, ex Vrisak generacije, ex SNB) je basista kojem je teško izvući reči za medije, ali je još teže uočiti mu pogrešno odsvirani ton. Na pitanje šta ga je nakon nekoliko različitih bendova konačno skrasilo u Mutant Urban Dance Ansamblu, kratko odgovara: Energija, fuzija vise muzičkih pravaca, buka…

Na molbu da to dodatno pojasni, upućuje na subotu 28. mart: Sve što sam naveo osetićete na svirci u Crnoj kući. Za mene je to bilo dovoljno da uživam u bendu, a za one koji dođu, verujem da će biti dovoljno za jedno dobro provedeno veče.

Kako ti se čini, evo dvanaest godina je prošlo…

− Uopšte nemam taj osećaj da je prošlo dvanaest godina…

Zadržali ste početnu nameru i ideju?

− Ideja se nije izgubila. To je najbitnije! Ideja je i dalje tu… Ideja i energija. Znači, to je nešto što ne manjka. Jeste drugačije, jer ljudi su drugačiji, svi drugačije čuju, drugačije sviraju, ali ono što je interesantno je da je energija ostala ista i to mi je jako drago i bitno. E sad, znaš… to… očekivanja…

Mislio sam u stvaralačkom, a što da ne i materijalnom smislu?

− Materijalno nam sigurno nije bila početna ideja. Kad sviraš rock’n’roll, to je to! Ali, ideja i očekivanja su bili da se, prvenstveno, svira, da se nešto dešava, da nije samo studio, probe… pa da ostane na tome da nam je sve to poput neke “sigurne muške kuće”.

U razvoju M.U.D.A. primetne su tri etape, ali ova poslednja sa Pecom je možda i najneobičnija?

− Jeste. Zato smo i pristali na gitaru jer ne fali, ne manjka… Sviramo isto, iste stvari, sve je isto, energija je tu, tako da… ako hoće da svira drombulju sa tom energijom…

A u kreativnom smislu, i Vasko, i Marko su imali veoma značajne uloge?

− To je sjajno! Ljudi su različiti i svako je doneo nešto svoje, to je prelepo!

Ali se opet dobro uklapalo i dopunjavalo sa onim što je suština benda?

− Jeste. Nastavilo se. Tu gde je, recimo, Vasko stao, Mare je nastavio… I opet ne možeš da kažeš da je isto, jeste drugačije, da, ali i dalje je to prepoznatljivi Mutant Urban Dance Ansambl.

And the rest is history

Petar Banjac, iako mlad, već ima fascinantnu muzičku biografiju. Dobitnik je Sterijine nagrade za originalnu scensku muziku za predstavu “Kod večite slavine”. Talentovan i kreativan, hiperproduktivan i muzički radoznao, paralelno svira bubnjeve u više bendova (Amajlija, Love Hunters, Hadži Poter), aktivan je član ansambla predstave “Ko je ubio Janis Joplin”, a sada je zapevao i prosvirao gitaru u Mutant Urban Dance Ansamblu.

− Sa njima me je pre svega spojilo poznanstvo sa ekipom i prošlom postavom, odnosno “Studio Live” gde ja držim časove i školu bubnjeva, a oni su imali probe tamo .. Deo ekipe, odnosno Lesu, sam poznavao i ranije, a ostatak upoznao tu i, naravno, zgotivili se i sve redom .. Nakon prestanka njihovog rada smo se sretali i klasika: ‘de ste, šta ste, dođite, aj’ sviramo, ajde… and the rest is history – kaže on.

Šta u tom smislu očekuješ od Pece?

− Peca je *cenzurisano*… moraću *cenzurisano*… *cenzurisano*… *cenzurisano*… Bez zezanja, ne znam koliko ga ljudi znaju, Peca je po osnovnoj vokaciji bubnjar, odličan muzičar pre svega, kreativan, bez naznaka površnosti i ispraznosti, tako da to može da bude samo dobro! Biće drugačije… Šta će biti, ne znam. Videćemo!

Kako istrajavate bez podrške medija?

− Mediji! Gde će nas pustiti!? Vidi, ima tu malo i toga koliko se tu ko cima i radi na tome u smislu nekog angažovanja. Nama uvek prevagne taj neki tas ljubavi naspram onog cimanja zarad neke etikete, viđenosti ili pripadnosti… Mi smo teški underground bend, znači, čak nismo ni alternativa, nego underground, garaža…

Da li je to vaše odbijanje da pripadate nekim krugovima razlog zašto niste sveprisutniji?

− Da… S obzirom da znamo svi kako to funkcioniše… Ali, na stranu to, mora se čovek angažovati i smarati ljude bez obzira da li imaš vezu ili ne. Moraš se pojavljivati na tim nekim događajima, da te vide da si prisutan, da se čuješ, da se krećeš… E sad, niko od nas nije taj lik da se šlihta, da bude viđen… Ako odem na neku svirku, otići ću jer mi se ide na tu svirku, a ne da bih dobio neko “zeleno svetlo”. Mislim, nije to samo po sebi toliko loše, nego mi, jednostavno, nismo taj tip ljudi. Ja to razumem, ali ne mogu da se ponašam tako.

Izgubio bi deo sebe ako bi krenuo tim putem?

− Ne. Ne mislim da bih izgubio deo sebe, nego bih možda poprimio ponešto što nisam ja, što opet… Nije to loše. Svako iskustvo je dobro.

Ali i sami pevate da se mora biti veran svojim idealima?

− Da. “Šta te čini čovekom, ako nisu tvoji ideali” (“Beogradska”). U svakom slučaju, ako nešto ne probaš, nećeš nikada znati. Bolje probaj pa padni, polomi nogu, nego da ne zakoračiš i da nikad ne saznaš šta si propustio.

Svirka koja predstoji je prvi novosadski nastup u ovom sastavu?

− Da, ovo je kao povratnički koncert. Odradili smo jednu svirku sa Pecom na Mudstoku u Mužlji prošle godine. Pojavili smo se ispred Overdrive i to nam je bilo vatreno krštenje sa Pecom koje je prošlo… do jaja!

Svirate sa prijateljima 28. marta?

− Da. Plant No More i Maretov bend iz Sombora (Wlaga). Ostalo neću da otkrivam, biće tu i iznenađenja… Subota, 28. mart, CK 13, 21 čas, upad 500 dinara… Ko ima muda!

Razgovarao: Nebojša Regodić

Foto: Aleksa Nestorović, Zoran Mihajlović