Energična, nasmejana, talentovana, vedra i ekstrovertna, naša sugrađanka, jedna od čuvenih “Frajli”, pored bavljenja muzikom, uplovila je u još jednu životnu misiju. Svoje prisustvo na javnoj sceni ujedno koristi kao priliku da otvori prostor za razgovor o jednoj nimalo lakoj društvenoj temi, svom bolnom ličnom iskustvu, gubitku rođenog brata – prevenciji suicida.

Nataša Mihajlović je rođena u Novom Sadu 1979. godine, a odmalena živi u Sremskoj Kamenici. Poslednjih 17 godina, otkako je postala članica grupe The Frajle, njen život je, kako kaže, “u koferima”. Zajedno su izdale sedam, osam albuma i održale ogroman broj turneja i koncerata. U protekle dve godine, naša sagovornica se malo više posvetila svojoj samostalnoj karijeri, te je izdala četiri singla.

Nakon preksinoćnog koncerta u zagrebačkom “Lisinskom”, Nataša je zajedno sa koleginicama iz benda objavila da uzima dvogodišnji predah od zajedničkog rada, kako bi mogla da svoju koncentraciju i energiju maksimalno usmeri ka svom stvaralaštvu, ali i realizaciju jednog veoma važnog projekta koji je odnedavno započela, a koji nosi naziv “Probudi me, zovi me”.

Sa njom pričamo o tome zašto je i za koga ovaj projekat bitan, šta planira dalje i skrećemo pažnju na jednu vrlo bitnu temu, koja je u našem društvu i dalje tabu. Takođe, najavljujemo Natašin osmomartovski koncert, kao i humanitarne događaje, koje, zajedno sa novim pesmama koje će tek stvoriti, s nestrpljenjem iščekujemo.

O kakvom projektu je reč?

– Prošle godine sam počela sa inicijativom “Probudi me, zovi me”, koju sam posvetila svom bratu, koji je pre 21 godinu sebi oduzeo život. Moja pesma koja nosi taj naziv govori upravo o tome. Povezala sam se sa centrom “Srce” koji se bavi prevencijom samoubistva, budući da imaju brojeve telefona koje možete pozvati u situacijama kad se ne osećate dobro i zaista želim da pomognem i njima i ostalim udruženjima koja se time bave. Želim da skrenem pažnju na njih, kao i na ovu temu, koja je dosta teška i nosi veliku stigmu u našem društvu. S obzirom na to da je muzika direktan komunikator emocija, ljudi ostaju pod velikim utiskom i sve im je jasno. Ovo nije radosna i vesela tema, ali ja, kao neko iz sfere javnosti, mogu da bacim svetlo na nju, da se o njoj više govori i razmišlja.

Šta si do sada organizovala u okviru njega?

– Organizovala sam panel i promociju pesme u Beogradu, gde je bio baš velik odjek u javnosti. Nakon toga je usledio panel u Novom Sadu, kojem su prisustvovali srednjoškolci. Bio je pun amfiteatar TIMS-a. Tamo sam ispričala svoju priču i pustila pesmu, nakon čega su o temi suicida govorili ljudi iz struke – volonteri iz centra “Srce” i psiholozi. Umesto sat vremena, panel se produžio, jer su se deca oslobodila i počela da postavljaju pitanja. Bili su jako zainteresovani kako da pomognu svojim prijateljima, šta da rade, kome da se obrate… Takođe, pravila sam humanitarni koncert i bazar u “Špajzu”.

S obzirom na to da jako voliš i modu, i taj segment si uspela da uvrstiš u deo svog projekta, sa vrlo smislenim efektom?

– Da, u projektu mi se priključila i jedna dizajnerka iz Mađarske, Evelin Fink, koja mi ustupa kostime za mojke nastupe i spotove. Evelin je jako dobro osetila celu moju ideju, pa smo u saradnji kreirale majice sa fotografijama iz mog spota i porukama iz pesme, kao i nazivom projekta “Probudi me, zovi me”. Prihod od prodaje majca biće usmeren ka udruženjima koja se bave prevencijom suicida. Gostovala sam i na njenoj reviji tokom Serbia Fashion Week-a, noseći njenu dizajnersku garderobu i majicu s porukom. Nakon toga, bila sam specijalna gošća na dodeli nagrada Nedelje mode, gde sam svoj nastup na završnoj ceremoniji poklonila centru “Srce”.

U kom pravcu planiraš dalje da razvijaš projekat?

– Planiram da ovaj projekat bude regionalan, da ga podignem na viši nivo, ali je suština u tome da pomognem udruženjima. Tema je neiscrpna i sve vreme razmišljam kako bih ja to još mogla da ponesem. Puno ljudi mi je pisalo da žele da se uključe i podrže celu priču, svako na način na koji može. To jako znači, a efekat je ogroman.

Kako te je to što se dogodilo tvom bratu, nakon niza teških godina i rada na sebi, inspirisalo da započneš to što radiš?

– Moj brat Rale je bio jedna predivna duša, muzičar i umetnik, jedan osetljivi dečak, za kojeg je možda čak ovaj život bio previše. Otvorena sam da govorim o tome šta se desilo i kako smo mi, kao porodica, to prebrodili. Kada se to desilo, usledio je jedan period šoka, kojeg se skoro i ne sećam. Trebalo mi je vremena da razumem šta se desilo, da bih i ja sama potražila pomoć. Puno sam čitala, edukovala se i istraživala o tome, prošla kroz različite vrste terapija. Želim da ispričam njegovu priču i da ukažem na to da na svakom dnu na koje čovek padne postoji neka ruka koja će ga izvući.

Šta bi poručila onima koji su u krizi, ali i onima koji primete promene u ponašanju svojih bližnjih?

– Moj glavni apel je da se osobe koje se osećaju anksiozno obrate za pomoć, bilo to psiholog, duhovnik ili neko treći, ko će im reći neku reč koja vraća smisao. Da samoubistvo nikad nije rešenje, da uvek postoje i druge opcije. Nametnut nam je brz tempo života, ali uvek možemo da zastanemo, prošetamo pola sata, regenerišemo se. Mozak pre i posle šetnje nije isti. Sebi uvek treba dati pauzu. S druge strane, svi treba da razgovaramo sa bližnjima, sa decom, da ih podsetimo na one male radosti koje svako od nas ima. Znaš, depresija nije uvek tužno lice, ona je često i nasmejano lice, čak su to neretko i ljudi koji su najzabavniji u društvu. Sa ove vremenske distance, mogu već u nečijem pogledu da prepoznam ukoliko ima krizu. Svi mi možemo da obratimo pažnju na bližnje: neko ne spava dobro, neko ne može da jede, neko ima napade panike, neko popušta u školi… Moramo otvoriti četvoro očiju i videti šta se dešava. Potrebno je stvoriti odnos poverenja i voditi otvorene razgovore, bez osuđivanja. Važno je da budemo dovoljno otvoreni i empatični.

Ovaj razgovor vodimo neposredno pred tvoj prvi samostalni koncert, koji ćeš 8. marta održati u “Pupin baru”. Šta publika može da očekuje te večeri?

– Ovo je baš prigoda za žene i može se očekivati veselje, lakoća i radost, jer jako volim žensku energiju. Pevaću i domaće i strane pesme, od Čole do Tine Tarner. Događaj sam nazvala “Veče za kraljice”, jer mislim da treba da budemo kraljice svaki dan: da ne govorimo ružne reči ni sebi ni drugima, da vodimo računa o sebi i budemo sebi važne. Naravno, dobrodošli su i “kraljevi”. Treba svi što više da se povežemo, jer to je suština jednog zdravog društva. I u budućnosti bih poželela da moji nastupi donose jednu toplinu, prijateljstvo i povezivanje među ljudima.

Svoje pesme kompletno sama praviš, od pisanja teksta, preko komponovanja, do izvođenja. Pored pesme “Probudi se, zovi me”, tu su još tri tvoja autorska singla?

– Da, to su “Nema nazad”, “Stranac” i “Bum Bum”. Kad je izašao “Stranac”, baš se zavrteo na radio stanicama i ljudi su ga sjajno prihvatili, a poruka te pesme je upravo: “Ne budimo stranci, razgovarajmo, pričajmo”. Za nju sam dobila “Naxi zvezdu” za najbolji projekat godine. Posle toga sam učestvovala na Beogradskom proleću sa pesmom “Nema nazad”, koja je takođe nagrađena. I nadalje publika može da očekuje da se iznenadi svakom mojom novom pesmom. Ostajem u okvirima pop muzike, ali volim i malo tvrđi rock zvuk, jazz… Samu sebe ću iznenaditi.

Koja su tvoja ostala interesovanja, šta sve voliš?

Ja sam sportski tip, dugo vežbam jogu i prija mi da boravim u prirodi. Volim da čitam, pogledam dobar film, prepravljam modne komade. Muzika je moja najveća ljubav, moj smisao i moja okosnica. Kad se bavim muzikom, tad najviše osećam radost i svrhu. Obožavam ljude, inspirativni su mi. Jako volim da se družim i imam različite osobe oko sebe. Druženja su idealna uz muziku, jer muzika spaja ljude. Celog života pravim dobre žurke kod kuće, gde okupljam prijatelje. Volim da nastupam, volim svoju pesmu i glas i trudim se da svoj dar podelim sa ljudima. Obožavam život i volim što postojim!

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Irina Bulankina, Ana Banjac, Željka Dimić