U planinarstvu je 55 godina. Popeo se na 52 vrha preko 2.000 metara, od kojih su dva preko 4.000 metara. Posetio je 236 planinskih objekata širom Evrope. Pored zlatnih znački i plaketa, sredinom marta je dobio Povelju za planinarsko delo, najviše priznanje Planinarskog saveza Srbije.

Borivoje Veljković rođen je 1951. godine u Beogradu, gde je završio Elektrotehničku školu, a išao je i u Višu PTT školu. U Novi Sad se doselio 1970. godine, kada se zaposlio u Pošti, gde je radio sve do 2004. godine. Odatle je, sve do 2011, prešao u turizam, nakon čega se penzionisao. Ljubav prema planinarstvu otkrio je sa svojih 19 godina i nju danas prenosi i na svoje unuke. U PSD “Poštar”, koje je prošle godine proslavilo 70 godina postojanja, on ove godine obeležava staž dug čak 55 godina. Osam godina je bio potpredsednik, a isto toliko i predsednik Planinarskog saveza Srbije, a odlikovan je mnogobrojnim priznanjima u toj oblasti. Bavio se novinarstvom u više radničkih listova, a autor je, koautor ili urednik više knjiga i brošura iz oblasti planinarstva.

Kao mlad novozaposleni, poželeo je da se druži sa kolegama. Tako je u maju 1971. godine otišao u Osijek, na konferenciju PTT omladine Jugoslavije. Tamo se upoznao sa omladincima-planinarima iz Beograda, koji su ga pozvali na Slet planinara PTT Jugoslavije na Papuku, u julu iste godine.

– Osim planinarske knjižice, ništa drugo nisam imao, ni odeću ni opremu. Lepo smo se družili, nakon čega sam saznao da pri našem preduzeću postoji planinarsko društvo u Novom Sadu, i to od 1955. godine. Odmah sam se učlanio, a kad sam se vratio iz vojske 1974. godine, bio sam jedan od inicijatora da se zakaže godišnja skupština, pošto je godinama pre toga nije bilo. Kao predstavnik Pošte, zajedno sa mojim kumom Miloradom Nikolićem odlazio sam na planinarske akcije drugih društava, a onda sam inicirao i naše akcije – priseća se Bora, kako ga od milja zovu, za portal Moj Novi Sad.

Učestvovao je na 20 Sletova PTT planinara Jugoslavije. Još tada je počeo da se bavi masovnim turizmom u planinarskom smislu, što je i dan danas njegova misija. U nekoliko navrata je bio i predsednik PSD “Poštar”, a u praksi je sve vrerme pravio programe i vodio planinarske ture.

– Kad sam prestao da se bavim predsedničkim i potpredsedničkim mandatima, ja sam i dalje nastavio da radim: u redakciji “Planinarskog glasnika”, u Veću časti, kao i među vodičima. Položio sam razne edukativne kurseve za delegata republičkih takmičenja i akcija koje se organizuju na nivou Srbije i, evo, sad u martu sam, pored silnih priznanja koja sam dobijao od društava i saveza, dobio i Povelju za planinarsko delo – ističe naš sagovornik.

Inače, Povelja za planinarsko delo je najviše priznanje Planinarskog saveza Srbije, koje se dodeljuje za višedecenijski plodan rad, posvećenost ideji planinarstva i izuzetan doprinos razvoju planinarske organizacije. Ovo priznanje se uručuje istaknutim članovima za značajne rezultate u radu.

– Planinski turizam je u Srbiji proistekao 1901. godine, kada je osnovano prvo srpsko planinarsko društvo, čija je podružnica u Novom Sadu osnovana 1923. godine, da bi već naredne godine postalo PD “Fruška gora”, pod predsedništvom dr Ignjata Pavlasa. To vojvođansko društvo tada je bilo masovnije od ovog “srpskog”, tako da Vojvodina ima bogatu tradiciju što se planinarenja tiče, a ima i dobre rezultate. Sada se cifra kreće ovako: ima 204 PD u Srbiji, sa 21.000 članova, dok je u Vojvodini oko 40, a u Novom Sadu desetak planinarskih društava. Takođe, ove godine se obeležava 125 godina organizovanog planinarstva u Srbiji – napominje Veljković.

Oduvek je voleo geografiju i istoriju, a balkanske zemlje poznaje “kao svoj džep”, jer je angažovan od planinarskih društava iz Hrvatske i Slovenije da vodi višednevne planinarske – treking akcije po planinama Balkana. Više od 50 puta posetio je Olimp i svako iskustvo bilo mu je drugačije: doživeo ga je i osunčanog, i kišnog, i snežnog, i vetrovitog…

– Nekada sam vodio grupe od pet, a nekad od 70 ljudi i morao sam da vodim računa o bezbednosti svih. Oprema je uvek važna, kao i slojevito oblačenje, mada sam nailazio na neverovatne situacije, gde sam viđao ljude koji se penju u japankama ili gde čovek po snegu planinari bos. Mogao bih tri enciklopedije napisati – konstatuje ovaj Novosađanin.

Najviše voli planinu kada je “sve zeleno”, ali imao je i nekoliko snežnih, alpinističkih avantura. Najviši vrh koji je osvojio je Gran Paradiso (Italija) od 4.061 metara, na Alpima, 2003. godine, gde je prvi put doživeo da prelazi preko pukotine u glečeru. Ipak, najviše nadmorska visina na kojoj je bio je na usponu prema Mon Blanu (4.810 metara), gde se suočio i sa visinskom bolešću. Pored toga, penjao se na Jalovec i Triglav, a najponosniji je na Slovenačku transverzalu, koja povezuje Maribor sa Ankaranom na obali, prolazeći kroz Pohorje, Julijske Alpe, Karavanke, Kamniško-Savinjske Alpe i krški svet, obuhvatajući najvažnije vrhove i brojne planinske domove.

– Nekim, mahom mlađim planinarima, glavni cilj je osvojen vrh, ali mi sa decenijama staža kažemo da nam je cilj sam proces penjanja do vrha. Poenta je da uživaš dok se penješ, gledajući krajolike, jer to je filozofija planinarenja. Sa vrha dobiješ jedan božanstven pogled, kao da si u avionu – opisuje iskusni planinar.

Voleo je da kupi i tokom penjanja nosi nešto od odeće iz krajeva u kojima je planinario: tirolske bermude, hrvatski klobuh, muslimanski fes, srpsku šajkaču…

S obzirom na to da je PSD “Poštar” osnovano od strane tadašnjeg sindikata Pošte, svi koji su bili aktivni na ovaj način na druženja u prirodi vodili su i svoje porodice. Tako je Bora planinarstvom “zarazio” i suprugu Slađanu, ćerku Jelenu i sina Voju, a potom i unuke Anđelu, Vuka i Mihajla. Osam godina su organizovali i akciju “Deca i roditelji pešače zajedno”.

– Sada vodim ture uglavnom po Fruškoj gori, a svaku akciju koristim i kao edukaciju. Izdao sam i jednu knjižicu “Upoznajte Frušku goru pešice”, koja opisuje 23 planinarske staze sa mapama, kroz koju preporučujem posetiocima šta od kulturno-istorijskih spomenika da poseti pri odlasku ili povratku – kaže Bora, koji je u svojoj 70. godini polagao za sportskog vodiča na TIMS-u, kako bi imao i licencu za ono što radi veći deo života.

Zajedno sa svojim prijateljima iz “Poštara” učestvuje i u postavljanju planinarskih putokaza, a 24. aprila organizuju manifestaciju “Zapad-zapad”, koja se ranije zvala “Proleće je, svrbe me tabani”, u okviru koje se ide preko livada i šuma i bere sremuš.

– Trideset godina sam išao i na Fruškogorske maratone, ali otkako su uzeli kladionicu za sponzora, ne učestvujem više – naglašava prekaljeni planinar.

Dodaje da Novosađani slabo imaju naviku da vikendom idu na Frušku goru i poručuje im da je to veoma lako organizovati: dovoljno je da se njih dvoje, troje dogovore i odu autobusom do Venca ili Zmajevca.Kada mu dosade svakodnevne šetnje po našem gradu, on i sam krene autobusom do Fruške, kompletno obučen za planinarsku šetnju.

U skladu sa tim, ispričao nam je i vic, koji je nastao kao anegdota sa planinarenja.

– Krenuo Lala sa planinarima na Alpe. Kad su stigli nas Triglav, Lala sav preznojan upita: “Janez, kaži ti meni zašto sam se ja peo ovde?” Janez mu odgovara: “Pa, zato što se odavde pruža divan vidik na dolinu”. A Lala će na to: “Pa ja sam iz doline došao, što bih morao da se penjem da bih video kako je dole?” – kroz smeh priča naš sugrađanin.

Treba napomenuti i to da je svih ovih godina Borivoje u planinarstvu isključivo iz ljubavi i entuzijazma, te tvrdi da se, da je to morao da radi za platu, time nikada ne bi bavio.