Prirodno je da deca donekle zaziru od odraslih, ali ako se vaše dete uvek igra samo, čak i ako je okruženo drugom decom, trebalo bi da se pozabavite time.

Većina roditelja će se prepoznati… Šetate se sa podmlatkom, srećete nekog poznanika kojeg dugo niste videli, a klinac se krije iza vaših nogu, držeći vas za farmerke, izbegava i kontakt očima, a kamoli konverzaciju.

Ovo je sasvim normalna dečja faza, ali kako da znate kada prirodan deo odrastanja i sazrevanja preti da se pretvori u nešto što je razlog za zabrinutost i na čemu treba da se radi? Evo šta kažu psiholozi.

Deca koja su stidljiva, oklevaju da uspostave kontakt sa drugima, bilo da su u pitanju odrasli, bilo njihovi vršnjaci, povučena su i mnogo češće se igraju sama nego druga deca njihovog uzrasta. Ponekad, malim stidljivcima treba više vremena da se “oslobode” i “otkrave”, a nakon toga, kad “ispitaju teren” stupaju u normalnu komunikaciju sa drugima.

Prirodno je da deca donekle zaziru od odraslih, ali ako se vaše dete uvek igra samo, čak i ako je okruženo drugom decom, trebalo bi da se pozabavite time.

Igra sa vršnjacima je način da deca uče o međuljudskim odnosima, da stiču veštine u pregovaranju i dogovaranju, da vežbaju razumevanje tuđih osećanja ali i iskazivanje svojih. I ta spoznaja sopstvenog mesta u svetu je dragocena.

Upravo je to razlog da ohrabrujete dete da svoju stidljivost prevaziđe. Ali ne na “što si tako tunjav” način. Aktivno radite na tome, zajedno. Posvetite vreme tom problemu i budite strpljivi. Planirajte viđanja sa prijateljima koji imaju decu, ali neka dete vidi da se tome radujete, da je to nešto u čemu ćete zajedno uživati, nešto što je lepo i pozitivno.

Ostatak vesti pročitajte ovde.