Novosađani imaju svoje male rituale, a jedan od njih počinje dok grad još uvek spava.

Negde oko tri ujutru, dok su ulice prazne, na Kvantaškoj pijaci kreće gužva. Farovi kombija seku mrak, vrata se otvaraju, gajbe sa voćem, povrćem, jajima i ostalom robom se spuštaju na beton. Razgovori među komšijama su kratki i konkretni, jer nema se mnogo vremena: znaju da će prvi nakupci stići vek za koji sat, a za njima i kupci koji žele da uštede koji dinar. Ovde se ne dolazi radi šetnje, već da se kupuju konkretne stvari. Vlasnici restorana, piljara, prodavci sa drugih pijaca, ali i obični građani koji znaju kako stvari funkcionišu dolaze po robu koja je stigla direktno od proizvođača ili iz mađarske.

Kvantaš je, uz Najlon, najjeftinije mesto u gradu, jer ovde se vidi kako zapravo počinje lanac snabdevanja celog Novog Sada. I dok se na Kvantašu završava noć, na Futoškoj pijaci počinje jutro. Već oko šest sati prve mušterije obilaze tezge, dok prodavci raspoređuju robu i slažu gajbice sa voćem i povrćem. Neki dolaze svako jutro, ne zato što moraju, već zato što žele. Za mnoge Novosađane odlazak na pijacu je navika koja traje godinama i decenijama, gotovo mali jutarnji ritual.

Futoška pijaca je jedna po mnogima od najživljih u gradu. Nalazi se uz Futošku ulicu i decenijama je mesto gde se svakodnevno susreću prodavci i kupci iz svih delova Novog Sada. Ovde je gotovo uvek gužva, bez obzira na to koje je doba dana. Prodavci godinama stoje na istim mestima, poznaju svoje mušterije i tačno znaju ko voli mladi sir, ko traži tvrđi paradajz, a ko najpre pita za cenu pa na kraju ipak kupi isto što i prošlog puta.

Ova pijaca ima dugu tradiciju, a razvijala se zajedno sa gradom. Vremenom je postala jedna od najvećih gradskih pijaca, sa stotinama tezgi i velikim zatvorenim delom gde se prodaju meso, mlečni proizvodi i razne prerađevine. Upravo zbog velikog izbora, neki Novosađani ovde obavljaju gotovo kompletnu kupovinu namirnica na jednom mestu. Mnogi smatraju da je na Futoškoj pijaci roba poprilično povoljna, ali većina ne dolazi samo zbog cena. Dolaze iz navike, zbog prodavaca, jer smatraju da će kod svojih omiljenih dobiti kvalitet i domaću robu. Taj odnos poverenja između prodavaca i kupaca jedna je od stvari koje ovu pijacu čine posebnom.

Na Futoškoj pijaci se, osim hrane, prodaje i garderoba, obuća i razna sitna roba. Zato se poslednjih godina ovde neretko oblače i sugrađani koji ne mare mnogo za to da li je nešto brendirano ili “fejk”. Zbog svega toga ova pijaca za mnoge Novosađane nije samo mesto kupovine. Ona je deo svakodnevne dinamike, jer to je mesto gde se razmenjuju vesti, komentarišu cene i vreme, a i uvek se može sresti neko poznat.

S druge strane, Riblja pijaca ima potpuno drugačiju energiju. Nalazi se u centru, skoro pa na Trgu republike, nadomak Dunavske i Zmaj Jovine ulice, na mestu gde se već više od jednog i po veka prepliću gradske priče, žurba i navika da se zastane makar na trenutak. Tu se sudaraju prolaznici koji žure na posao, turisti koji su zalutali iz pešačke zone i oni koji su već završili pazar, pa još malo ostanu da prozbore sa prodavcima koje poznaju godinama. Ova pijaca postoji od sredine 19. veka i jedna je od najstarijih u gradu. U početku je imala sasvim drugačiju namenu nego danas. Tu se prodavala pre svega riba koju su alasi donosili direktno sa Dunava, pa je po tome i dobila ime. Vremenom, grad se širio, pijaca se menjala, ali je ime ostalo kao podsetnik na vreme kada su svež šaran, som i štuka bili glavna roba na ovom mestu.

Danas je Riblja pijaca mnogo više od pijace sa ribom. Ovde se kupuju domaći sirevi, jaja sa salaša, med, začini, suvo voće, sezonsko cveće, ali i razna sitna roba, garderoba i kućne potrepštine. Poslednjih godina dobila je i novu dimenziju. Upravo na ovom prostoru često se organizuje čuveni Noćni bazar, manifestacija koja okuplja proizvođače hrane, rukotvorina i raznih zanatskih proizvoda iz cele Vojvodine. Tada se pijaca menja, tezge se pune domaćim kolačima, sirevima, vinima, prirodnom kozmetikom i raznim kreativnim proizvodima, a svetla lampiona, muzika i mirisi hrane pretvaraju pijacu u mali gradski festival. Zato mnogi Novosađani kažu da Riblja pijaca nije samo pijaca. Ona je mali gradski trg pod otvorenim nebom, jer se tu ne dolazi samo po namirnice, dolazi se zbog atmosfere, ćaskanja i onog osećaja da je grad živ upravo tamo gde se ljudi svakodnevno susreću.

Opet, Temerinska pijaca čuva duh nekog sporijeg Novog Sada. Nalazi se na Salajci i spada među starije pijace, koja je godinama služila pre svega stanovnicima ovog dela grada. Nekada je bila mala, sa skromnim brojem tezgi na kojima su seljaci iz okolnih mesta prodavali voće, povrće, mlečne proizvode i živinu. Roba je često stizala direktno sa njiva i salaša, bez mnogo posrednika, pa su kupci znali da ovde mogu da pronađu sveže namirnice koje su tog jutra ubrale ruke proizvođača.

Vremenom je uređivana i dobila je organizovane tezge i prodajna mesta, ali je ostala jedna od manjih i mirnijih u gradu. Danas ima oko devedesetak prodajnih mesta i nekoliko lokala, ali atmosfera je i dalje drugačija nego na velikim gradskim pijacama. Nije najprometnija, ali ima svoje verne kupce. Ovde dolaze ljudi koji znaju prodavce po imenu, a prodavci često znaju i svoje mušterije: ko uvek traži domaći luk, ko bira najzreliji paradajz, a ko nikada ne odlazi bez vezice peršuna. Ovde nema mnogo žurbe. Kupovina se obavlja polako, uz razgovor, uz pitanje kako je prošla sezona, kakav je rod bio ove godine ili hoće li paprika biti dobra za zimnicu. Poslednjih godina, ovaj prostor dobio je i novu ulogu. Na Temerinskoj pijaci organizuju se i različite gradske manifestacije. Upravo zbog tog sporijeg tempa i komšijske atmosfere, mnogi kažu da Temerinska pijaca podseća na Novi Sad kakav je nekada bio – mirniji, razgovorniji i mnogo bliži ljudima koji u njemu žive.

Limanska pijaca je sušta suprotnost: skupa je, uglavnom su na njoj preprodavci, a nalazi se na Bulevaru cara Lazara, na Grbavici, iako po imenu, oni koji nisu Novosađani misle da je na Limanu. Naziv je dobila jer je od samog početka bila pijaca na koju su pohrlili Limanci. Nastala je u drugoj polovini 20. veka, u periodu kada su se gradili Limani. Kako je broj stanovnika tog dela grada brzo rastao, pojavila se potreba za novom pijacom koja bi mogla da snabdeva veliki broj domaćinstava. Za razliku od starijih, koje su nastajale spontano, ova je planirana kao moderna gradska pijaca. Na Limanskoj pijaci sve deluje nekako urednije i organizovanije. Široki prolazi, ravno poređane tezge i natkriveni prodajni prostori daju joj moderan izgled koji je drugačiji od starijih pijaca u centru grada. Vremenom je dodatno uređivana i prilagođavana savremenim potrebama kupaca.

Ovde najčešće dolaze stanovnici Limana, Grbavice i okolnih delova grada. Na njoj se mogu videti porodice koje dolaze u redovnu kupovinu, stariji sugrađani koji svraćaju po voće i povrće, ali i ljudi koji rade u ovom delu grada, pa pazar obavljaju usput. Kupovina je uglavnom brza i efikasna, jer je sve pregledno i jasno raspoređeno. Limanska pijaca je, čini se, najskuplja u gradu, ali je velikom broju Novosađana i najbliža. Prodavci su često godinama na istim mestima, a stalne mušterije tačno znaju gde mogu da pronađu robu na koju su navikli. Upravo ta kombinacija uređenosti, preglednosti i pouzdanosti daje ovoj pijaci njen prepoznatljiv karakter.

Detelinarska pijaca ima drugačiji šmek. Manja je i neposrednija, više nalik komšijskoj pijaci nego velikom tržištu. Nalazi se na Detelinari i nastala je u vreme kada se ovaj deo Novog Sada intenzivno razvijao tokom druge polovine 20. veka, kada su građeni veliki stambeni blokovi i kada je stanovnicima tog kraja bilo potrebno mesto za svakodnevnu kupovinu. Od početka je bila zamišljena kao lokalna, za stanovnike Detelinare i okolnih ulica. Nije velika kao Futoška ili Riblja, ali upravo zbog toga ima drugačiju atmosferu. Tezge su bliže jedna drugoj, prodavci i kupci se često poznaju, a mnogi prodavci godinama dolaze na isto mesto.

Ovde najčešće dolaze ljudi iz komšiluka, oni koji ne vole veliku gužvu i koji žele da kupovinu obave mirnije nego u centru grada. Na tezgama se mogu naći voće, povrće, mlečni proizvodi, jaja, med i razne domaće prerađevine. Cene su često nešto niže nego na pijacama u centru grada, ali kvalitet robe ne zaostaje. Upravo zbog toga mnogi stanovnici ovog dela grada svakodnevnu kupovinu obavljaju baš ovde. Detelinarska pijaca je pre svega pijaca komšiluka. Mesto gde se ljudi prepoznaju, gde se zastane na kratko da se razmeni poneka reč i gde kupovina traje onoliko koliko treba, bez žurbe i pritiska.

Satelitska pijaca ima mirniju atmosferu od većine ostalih. Nalazi se na Satelitu i nastala je u vreme kada je ovaj deo Novog Sada planski građen tokom druge polovine 20. veka. Sa izgradnjom velikih stambenih blokova pojavila se potreba i za lokalnom pijacom, mestom gde bi stanovnici tog dela grada mogli svakodnevno da kupuju voće, povrće i druge osnovne namirnice bez odlaska u centar. Za razliku od velikih pijaca u gradu, Satelitska nikada nije bila mesto velike gužve. Ona je, pre svega, komšijska pijaca. Na nju dolaze ljudi iz okolnih ulica, stanovnici Satelita i obližnjih kvartova koji ovde obavljaju svakodnevnu kupovinu. Mnogi dolaze peške, usput, dok završavaju druge obaveze u komšiluku.

Ambijent je drugačiji nego na prometnijim pijacama. Nema preterano glasne vreve kakva se čuje na Futoškoj ili Ribljoj pijaci. Prodavci mirno raspoređuju robu na tezgama, kupci polako obilaze redove i zastaju da pogledaju šta je stiglo tog jutra. Na gajbicama su voće i povrće, mlečni proizvodi, jaja, med i druge namirnice koje ljudi iz ovog kraja svakodnevno kupuju. Svakog dana ovde se mogu videti isti prodavci i isti kupci. Mnogi prodavci godinama dolaze na isto mesto, a stalne mušterije znaju tačno kod koga kupuju određenu robu. Zbog toga Satelitska pijaca ima kontinuitet i stabilnu svakodnevicu koja se ne menja mnogo iz dana u dan. Upravo ta mirnija atmosfera i komšijski karakter čine ovu pijacu posebnom.

I, kao šlag na torti, tu je Najlon pijaca, potpuno drugačiji “svet” u odnosu na sve ostale. Nastala je šezdesetih godina prošlog veka, gotovo spontano: prvo su je zvali ronđoš, a onda buvljak. Ljudi su počeli da dolaze na ovaj prostor kako bi prodavali polovnu robu koju više ne koriste. U početku nije bilo klasičnih tezgi. Stvari su se izlagale na najlonima, ćebadima i ceradama razvučenim po zemlji, pa je upravo po tim najlonima pijaca i dobila ime. Vremenom je Najlon pijaca rasla zajedno sa gradom i postala jedno od najvećih buvljih tržišta. Mada radi i petkom i subotom, najviše se povezuje sa nedeljom ujutru, kada se prostor ispuni prodavcima i kupcima koji dolaze iz svih delova Novog Sada, ali i iz drugih mesta u Vojvodini. Dok grad tek počinje da se budi, ovde je već živo. Redovi tezgi i improvizovanih štandova protežu se na velikom prostoru, a među njima prolaze ljudi koji razgledaju robu, pregovaraju oko cene ili traže nešto zanimljivo.

Na Najlon pijaci prodaje se gotovo sve: stare gramofonske ploče, alat, knjige, nameštaj, odeća, delovi za bicikle, igračke, porcelan, stari telefoni, kolekcionarski predmeti i razne sitnice koje često imaju svoju malu istoriju. Upravo zbog toga mnogi dolaze bez konkretnog cilja: najlon je mesto gde se dolazi da se vidi šta se može pronaći. Za mnoge Novosađane odlazak na Najlon pijacu nedeljom postao je tradicija. Neki dolaze da prodaju, neki da kupuju, a mnogi samo da prošetaju između redova i osete atmosferu jednog od najživopisnijih mesta u gradu, gde stvari dobijaju drugi život.

I, dok se Novi Sad menja, pijace ostaju iste. Tu se i dalje kupuje direktno od čoveka. Tu se i dalje veruje na reč. Tu grad počinje i završava svoj dan.