19 godina od “milosrdnog” NATO bombardovanja Novog Sada (FOTO)

Pod izgovorom "sprečavanja humanitarne katastrofe" Albanaca na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. godine otpočeo napad na SRJ, a prve bombe su pale na Novi Sad. Agresija cinično nazvana "Milosrdni anđeo" odnela je i živote dvojice Novosađana. Oleg Nasov je poginuo, kada je srušen Varadinski most, a Milan Bajić je nastradao za vreme bombardovanja rafinerije. Više od 50 sugrađana je lakše ili teže povređeno za 78 dana stravičnog razaranja vojvođanske prestonice.

Dečija pesmica “Avione, baci bombone…” pre skoro dve decenije nije bila nimalo zanimljva i simpatična, jer su novosadsko nebo umesto sportskih aviona i jedrilica prekrili mračni bombarderi, koji su nas mučki više od dva meseca zasipali otrovnim, razornim projektilima. U 78 dana i noći, naš grad je strepeo od bombi i projektila i kao nijedan srpski grad osetio je njihovu razornu moć. I domaći dživdžani znaju za taj nemili dogođaj, koji je svet izgleda zaboravio, ali je Novosađanima zauvek urezao bolni beleg na ravničarskom, tolerantnom srcu. Od tog dana, istorija, arhitektura i život Novog Sada su prisilno izmenjeni.

Tih dana vrag se opasno poigravao s nama. Na svu sreću i to je prošlo, ali posledice nehumanog čina i dan danas vidimo i osećamo. Ljudi su poginuli, stres je promenio način novosadskog življenja. Pritom smo izgubili divno proleće, koje je te đavolske godine bilo neviđeno lepo i sunčano. Kakva baksuzna koincidencija.

Nemilosrdno su nas gađali, kao da je naš grad sam centar vojne industrije i strateški najvažnije mesto za odbranu Kosova. Mislim da takvo stradanje Srpska Atina nije zaslužila.

Na Rafineriju su bacali bombe, kao da je reč o takmičenju u brzom šutiranju trojki. O ekološkim posledicima stidljivo pričamo. Zgrada televizije je sravljena sa zemljom, a baš je bilo kulišić da takva institucija stanuje na Trandžamentu. E, mostovi, ponos grada podno Petrovaradinske tvrđave su sa takvom slašću srušeni, da je to nezabeležen slučaj u novijoj istoriji civilizacijskog društva. Imali smo betonski, čelični i noseći most. Tri različita mosta, Dunav, Tvrđava i sat. Uništili su gradski potez, koji smo svi voleli.

Oleg Nasov izgubio je život 1. aprila 1999. godine, u ranu zoru, kada su NATO bombe srušile Varadinski most. Devetog dana agresije na našu zemlju, poginuo je tada tridesetogodišnji Novosađanin i srušen je simbol koji su Novosađani pokazivali prijateljima iz drugih gradova. Neizbežan deo panorame Novog Sada, prvi stalni čelični most u Evropi posle Drugog svetskog rata. Snažne detonacije probudile su ceo grad. Bio je to most koji su Novosađani najviše voleli. Za njim se tog jutra istinski plakalo. Poneko je na njemu ukrao prvi poljubac, drugi su njime šetali ka Petrovaradinskoj tvrđavi. Jednostavne rešetkaste konstrukcije, a božanstven. Zbog srušenog Varadinskog mosta, na kojem su bile i vodovodne cevi, žitelji sremske strane grada ostali su bez pijaće vode pa su se njome snabdevali iz cisterni, čekajući u dugačkim redovima. Novi Varadinski most pušten je u saobraćaj, u oktobru 2000. godine.

Most slobode srušen je 3. aprila, u 19.55 sati, kada je ranjeno sedmoro ljudi koji su se zatekli na njemu, a svi su spašeni pod dramatičnim okolnostima. Junak večeri bio je pokojni ribar iz Sremske Kamenice Velimir Teodorović, alijas Velja alas.

Žeželjev most srušen je 26. aprila sa šest razornih projektila, a pre toga je čak četiri puta bombardovan i pogođen najmanje 15 puta. Prozvan je mostom mučenikom, a postao je most heroj. Sagrađen 1961. godine, bio je jedan od prvih mostova pravljen od prednapregnutog betona (prvi u Evropi, drugi u svetu). Most je bio dug 466 metra, širok 19 metara, sa dva betonska luka velikih raspona. Tako masivan, dugo je odolevao projektilima NATO avijacije. Ostala su samo sećanja.

Projektile je osetila i Banovina, a rafinerija je skoro svaki dan bombardovana i na nju je palo 255 bombi. Od svih razrušenih građevina, jedino se zgrada Televizije Novi Sad nikad nije oporavila. Do temelja su srušene stara i nova zgrada sa ukupno 20.000 kvadratnih metara i kompletnom studijskom i emisionom tehnikom. Potpuno je uništena, pet puta bombardovana i ostala je kao avet na brdu iznad grada, nemi svedok suludog, potresnog, nehumanog vremena.

Bombe su padale i na stambene zgrade. Tako je na Ðurđevdan, na svu sreću izbegnuta ogromna tragedija, kada su na Detelinari četiri projektila bez krova nad glavom ostavila skoro 80 porodica, a najmanje 40 ljudi je lakše povređeno. Usred dana, krajem maja, bombardovan je i centar Sremske Kamenice, kada je bomba pogodila jednu kuću, a detonacija oštetila još nekoliko susednih ognjišta.

Posledice užasnog bombardovanja možda na oko nisu vidljive, ali ćemo ih decenijama osećati i proživljavati, a nažalost, to će se manifestovati kroz zdravstvene tegobe i psihičke poremećaje. Zaborav je najgora ljudska bolest i ta epidemija ovde ne sme da zavlada. Kažu da vreme leči rane, a mi još uvek čekamo Žeželjev most i svakodnevno gledajući u Dunav podsećamo se na te crne dane.

Dejan Ignjić

Velja alas naš heroj    Velimir Teodorović je za svoja dela dobijao razna priznanja, bio je proglašen za najhumanijeg Jugoslovena. Ipak, Novi Sad mu se za života nije na pravi način zahvalio, uprkos tome što je nakon rušenja Mosta slobode spasio devet života iz Dunava. Velja alas, preminuo je početkom 2015. godine, a da nikad nije dobio nijedno državno priznanje. On je prevazišao sopstveni strah, nije pobegao i spasavao je ljude, a bio je i čovek koji je skelom preko reke prevozio radnike Instituta u Sremskoj Kamenici i Policijske škole. Nije mogao od ribarenja da izdržava porodicu, a i čamac kojim je spasavao ljude, u međuvremenu je ukraden. Stalno je tvrdio da ga obični ljudi nisu zaboravili, pa ga je tako na inicijativu Novosađana grad zaposlio. A i žitelji Sremske Kamenice lane su predložili da se kej sa sremske strane, odakle se vidi Most slobode, nazove po Velji. Bar će se na ovaj način sačuvati sećanje na novosadskog heroja. Nadajmo se da će gradski oci, kako i priliči postaviti tablu s pričom o humanom Velji, da nas stalno opominje i ukazuje na ono dobro u čoveku.