Aleksandar Karišik, reditelj: Politička propaganda traje dok država ne bankrotira

Aleksandar Karišik, reditelj: Politička propaganda traje dok država ne bankrotira

"Mase nikada nisu bile žedne istine. Okreću glavu od dokaza, ako im oni nisu po volji, diveći se radije greškama, ako ih one zavode. Ko god mase snabde iluzijama, lako postaje njihov gospodar. Ko god pokuša da uništi iluzije gomile, postaje njihova žrtva. Pojedinac u gomili je samo jedno zrno u pustinji, koje vetar raznosi po sopstvenoj volji". Ove rečenice napisao je davne 1895. godine Gustav Le Bon u poznatom delu Psihologija gomile.

Koliko je ovo istina možda najbolje zna i naš današnji sagovornik. Izabrao je profesionalni poziv kojim dokumentuje stvarnost i prikazuje ljudske živote onakvim kakvi jesu bez ulepšavanja. Objašnjava različite društvene fenomene i u moru informacija razdvaja istinu od neistina i poluistina.

Tokom devedesetih bavio se marketingom, a uoči demokratskih promena veštim propagandnim potezima podgrevao je žar protesta koji su zahtevali da Srbija ponovo bude deo civilizovanog sveta.

Naša ovonedeljna gradska faca je Aleksandar Karišik, reditelj, scenarista i producent. Autor dokumentaraca kao što su "The Name of The Game" (koautor Dragan Živančević), "Vojvođanska rokenrol priča", "Kvadrati i oblačići" (koautor Dobrila Radak), "Tajna društva", ali i mnogih drugih ostvarenja. Režiser serijala "Rezovi sa anestezijom", autora Duška Bogdanovića i Vladimira Pavlova.


Sa ovim brižnim suprugom, ocem dve ćerke i vlasnikom dva psa, razgovarali smo u njegovom porodičnom domu.

– Rođen sam u Novom Sadu 1966. godine. Pohađao sam OŠ "Žarko Zrenjanin", a posle Srednju školu "Bogdan Šuput", smer za grafički dizajn. Hteo sam da studiram režiju, ali me nisu primili na akademiju, pa sam otišao na Filozofski fakultet na katedru za Srpskohrvatski jezik i književnost. Znanje koje sam stekao tokom školovanja i danas mi pomaže, jer za ovaj posao je važna širina i opšte obrazovanje - počinje svoju priču Aleksandar Karišik.

Čega se sećate iz srednjoškolskog doba?

– To mi je jedan od najlepših perioda u životu. Svaki dan smo se vraćali kući iskrivljene vilice od smejanja, imali smo dobru i kreativnu atmosferu u kojoj sam naučio sve i svašta. Sticajem okolnosti u školu sam išao sa mnogo talentovanih ljudi koji su danas poznati i priznati, kao što su likovni umetnik Dejan Nenadov, Dragan Živančević koji je profesor na akademiji, Miroslav Pavlović koji  je sada u Slovačkoj,  a prethodno je dugo radio na televiziji. Po talentu nisam im bio dorastao, ali u toj nekoj sinergiji sa njima mnogo sam naučio.

Kakvi su tada bili profesori?

– Imao sam profesora istorije umetnosti Čedu Bačića i on je jedan od najboljih predavača koje sam ikad slušao. Pružio mi je znanja o estetici koja su mi važna za film. Pravi profesor, starovremenski, uvek predivno obučen onako gospodski, a imao je takvo i držanje.  Bio je strog, ali i omiljen. Već je jedva video pri kraju karijere, ali to ga nije sprečavalo da nam analizira reprodukcije slikara. U detalje je znao o čemu priča i nama je to u tom uzrastu  bilo fascinantno.


Gde su mladi u to vreme izlazili?

– To su bile osamdesete, najlepši period ovog grada. Iz ove perspektive mislim da sam blagosloven, jer sam rastao u vreme kada je Novi Sad bio istinska prestonica kulture. Moji prvi izlasci kao srednjoškolca bili su u "Pipingu" dok je to bilo rokersko mesto. Onda su krenuli prvi kafići "Sans", "DB" i "Rupa" i to su tri mesta gde sam najviše visio. Važan mi je bio i "Kulturni centar Sonja Marinković", gde su nekoliko puta nedeljno bili prikazivani kinotečki klasični filmovi. Mesto za izlazak bila je i  "Narodna knjiga" kod Radmila Mulića, a potom u "Nolit" i ta dva mesta su važni toponimi za kulturu i subkulturu osamdesetih. Tamo sam upoznao Subu i Janjetova i te starije za koje sam kao klinac skakutao i pokušavao da im se približim. To je vreme kada si bio ponosan i osećao se važan kada ti daju da nosiš paket knjiga koji se istovaruje iz kombija. Inače, Mulić je bio revolucionar u knjižarstvu, što se Novog Sada tiče. Do njegove pojave u gradu su u knjižarama radile tete u borosanama koje bi mušteriji dale knjigu koju traži. Radmilo je uveo da možeš da sedneš i da prelistaš ono što te zanima. Dosta književnih dela sam pročitao sedeći tamo, a on je stvarno imao debele živce i trpeo nas je. U Nolitu je koncepcija bila drugačija i tu su radili intelektualci. Sećam se pesnikinje Judite Šalgo, profesora Dejana Poznanovića, sorbonskog doktora Zorana Stojanovića i Milete Prodanovića.

 Iz ove perspektive mislim da sam blagosloven, jer sam rastao u vreme kada je Novi Sad bio istinska prestonica kulture

Kakva je bila muzička scena?

– Kao klinci išli smo na svirke u medicinsku školu, a ređe i na Mašinac. Tad je stvarno bila dobra atmosfera jer bio je taj novi talas, a Novi Sad je imao svoje bendove kao što su La Strada, Luna, Obojeni program i Boye. Mi smo tada bili povezani sa Zagrebom, Beogradom, Rijekom, ali i sa mnogim drugim centrima. Moj drugar me i danas zeza da sam svaštožder, jer je moje adolescentsko doba počelo muzikom šezdesetih, sedamdesetih, a onda sam nastavio malo sa pankom pa onda sa novim talasom. Bile su dobre žurke osamdesetih. Ne sećam se žurke, a da nije bio prisutan neko poznat, kao na primer Rundek, Milan Mladenović, ali i mnogi drugi. Teško je približiti to doba i šta ti je to značilo kada ti je sve na dohvat ruke. To te sve oplemeni, da širinu i samim tim si kreativniji. Danas na radionicama omladini savetujem da gledaju filmove, čitaju knjige, što više i što raznovrsnije jer će biti kreativniji bez obzira na to kojim poslom se bavili.

Svašta ste u mladosti obuhvatili, čak ste i volontirali na Novosadskom džez-festivalu..

– To su tada bili ozbiljni festivali, a volontirao sam preko "Muzičke omladine" koja je to organizovala. Bio sam u prilici da upoznam Arčija Šepa čuvenog saksofonistu, članove grupe Oregon i L.A. Four. Sa svima njima sam ponosno istovarao opremu i nameštao bine. Zapio sam se jednom na Tvrđavi sa Erikom Bardonom i njegovim bendom jer sam im radio kao fizikalac na koncertu i posle smo se prepoznali u diskoteci to veče (smeh).

Otkud želja da se bavite režijom?

– Filmski svrab sam osećao od malih nogu. Išao sam u filmsku sekciju OŠ "Žarko Zrenjanin" i tada sam prvi put uzeo kameru u ruke. U srednjoj školi imali smo odlične profesore fotografije, Ivana Karlavarisa i Jocu Popovića, a  odlazio sam i u Foto kino klub. Želja mi je bila da studiram režiju, ali nisam uspeo upisati akademiju. Onda sam otišao na Filozofski fakultet, ali hteo sam da ostanem blizu onoga šta me zanima.


Kako su izgledali ti profesionalni počeci?

– Krajem osamdesetih počela je da se javlja preduzetnička atmosfera. Prvo sam nekoliko godina držao video - klub blizu železničke stanice, a početkom devedesetih, čim je bilo moguće, registrovao sam privatnu produkciju. Uradio sam to mlad, neiskusan i blentav, ali dobri Bog me je pogledao (smeh). Došao sam u kontakt sa ozbiljnim profesionalcima kao što su snimatelj Panta Čebzan i Jovan Milinov Toba koji je danas profesor na akademiji i od kojih sam mnogo naučio. Ubedio sam klijente da znam da pravim reklame i tako smo počeli. Radio sam sa dvadeset ljudi u ekipi sa ozbiljnom rasvetom i tehnikom. Nekoliko godina kasnije upoznao sam Dušana Duleta Ninkova i za njega mogu da kažem da mi je bio najveći učitelj. Naša saradnja i prijateljstvo je trajalo sve do njegove smrti ove godine. To je bio čovek koji je vozio helikopter, vodio ronilačke ekipe i koji je vozio dve hiljade kilometara i snimao.

Ko su Vam bili prvi klijenti?

– Do tada smo imali prvi i drugi program, a onda su se pojavili eksperimentalni kanali i neki od njih su 24 sata puštali filmove. Jedna od tih privatnih televizija nalazila se u Zrenjaninu i preko nekih prijatelja smo se povezali sa njima jer su hteli da emituju reklame. To je već bio ozbiljan posao  gde sam radio seriju od četiri reklama za DDOR. Tada je počelo moje profesionalno bavljenje time, imao sam opremu i bio sam okružen stručnim saradnicima od kojih sam mnogo naučio. Tih devedesetih sam skoro samo to i radio, tv reklame i reklamne kampanje.

Kasnije ste ušli i u svet političke propagande pomažući opoziciji. Ali krenimo redom. Bili ste redovan učesnik protesta protiv režima Slobodana Miloševića?

– Retko sam propuštao prilike da budem među demonstrantima i bilo je trenutaka kada nas je policija jurcala po sokacima, ili kada smo gutali suzavac. Nikad neću zaboraviti kada je poljoprivredni avion preletao kolonu iznad ulice Maksima Gorkog i zaprašivao nezadovoljne građane.

Koji su bili Vaši motivi?

– Miloševićev režim je bio autokratski i pokrenuo je sav ovaj sunovrat od čega se ni dan danas nismo oporavili. Započeo je ratove i oko toga nemam dileme, a to što su i drugi ispali isti zlikovci,  neka se oni time bave, mi kao narod moramo priznati sopstvenu odgovornost. Dakle, moji motivi su bili antiratni  i antirežimski. Ali među demonstrantima bilo je ljudi sa različitim ideologijama, neki su ga mrzeli ne zato što je započeo ratove, već zato što ih je izgubio. Ja sam želeo da se vrati neka normalnost koju smo osetili devedesete godine za vreme Ante Markovića. Tada je propuštena jedinstvena šansa da budemo deo civilizovanog sveta. Međutim,  nije bilo ni kritičke mase, ni političke pameti da se to održi. Tada sam verovao da se neke stvari mogu promeniti i aktivno sam se uključio. Nisam bio sklon ni onda, a  ni sada da se učlanim u neku stranku.


Uoči petog oktobra našli ste se u organizaciji novosadskih protesta te dvehiljadite godine?

– Bio sam prepoznat kao neko ko može da doprinese organizaciji protesta, jer sam radio na događajima koji imaju veze sa pozorišnom režijom. Prvi sam u Srbiji uveo lajtšou na sportskim događajima, po ugledu na NHL ligu, gde  gasite i palite svetla. U takvim prilikama ta vrsta dramaturgije sa svečanim otvaranjem i zatvaranjem mora postojati.

Zajedno sa Dušanom Ninkovim, Ljubišom Nikolinom, Slavišom Grujićem i drugima, pozvan sam od strane Dragana Srećkova, tadašnjeg direktora Kulturnog centra da pomognemo u kanalisanju društvenog nezadovoljstva zbog nepriznavanja izbornih rezultata. Elementarno je bilo da se tu zavede neki red i organizacija i da to ima neku dramaturgiju. Zna se po abecedi propagande da kada organizujete protest, ljudi moraju imati utisak da to ima nekog smisla i treba da se dobro zabave.

Vaša ideja je bila da se na mađarskom otpeva pesma "Spasi Srbiju i ubij se Slobodane". Šta je bio povod?

– Milošević se obratio naciji posle izbora da nabraja kakve će nas strahote očekivati ako ga skinemo sa vlasti, pa je između ostalog rekao da će Mađari da nam otmu Vojvodinu. Pošto smo već bili preživeli ratove devedesetih, znali smo koliko je lako napraviti međunacionalnu zavadu gde krv lipti na sve strane. Nije nam bilo pravo i zato smo razmišljali kako da uradimo nešto na tu temu. Onda sam se setio glumaca Novosadskog pozorišta koji su svako veče nastupali na bini na Trgu slobode, gde su se protesti održavali. Glumica Edita Farago je izašla pred masu i sa mađarskim akcentom rekla kako ljudi širom Srbije pevaju pesmu "Spasi Srbiju i ubij se Slobodane", ali izgleda da Milošević ne razume pa predlaže da mu je otpevaju na mađarskom. Počela je da peva uz melodiju čardaša.

Zna se po abecedi propagande da kada organizujete protest, ljudi moraju imati utisak da to ima nekog smisla i treba da se dobro zabave

Kako su građani reagovali?

– Očekivali smo da će reakcija ljudi biti adekvatna i da  neće moći da proda neki međunacionalni sukob nama ovde u Vojvodini. Otpevali su još na mađarskom i numeru iz "Kose". Tada je bilo mase do Vladičanskog dvora, a ja sam to sve gledao sa Gradske kuće i što bi Milojko Pantić rekao "nebo se otvorilo“. Bilo je impresivno jer su se upaljači palili do dvora. Naježim se kad god se prisetim. Jedno je kada radiš svečano otvaranje i oduševiš publiku nečim, ali ovo je bilo nešto sasvim drugo i neponovljivo i kada se desi osećaš se sjajno.

Gde ste dočekali peti oktobar?

– Bio sam u Novom Sadu. Imali smo informacije iz policije da neće reagovati i da će ovde sve proći bez težih sukoba. Naša obaveza je bila da kanališemo tu energiju kako ne bi došlo do razbijanja i da bes pretvorimo u slavljeničku atmosferu. Bio sam stava da ta revolucinarna pravda nikad nikome ništa dobro nije donela jer to sve kad tad dođe na naplatu.

Ta postpetooktobarska vlast nije bila loša, samo nije bila dovoljno dobra jer su ljudi od njih očekivali daleko više. Objektivno i morali su dati više, ali građani zaboravljaju šta je sve stabilizovano i kako smo živeli za vreme Miloševića i koja su poboljšanja nastala posle toga.


Nakon tog perioda počinjete ozbiljnije da se posvećujete dokumentarnim filmovima?

– Imao sam želju i ranije, ali se prva prava prilika za dokumentarni film desila kada je Pokrajinski sekretarijat za kulturu raspisao konkurs. Dobio sam sredstva za film "Vrana vršačka vredna ptica" i tako je počelo. Nažalost, država je postajala sve centralizovanija u ekonomskom smislu nego u Miloševićevo doba, pa se ispostavilo da se sva finansijska moć preselila u Beograd gde se meni nije išlo. Zbog toga je bilo sve manje reklamnog biznisa, ali su se otvorile mogućnosti da se bavim dokumentarcima i ne mogu da kažem da me to ne ispunjava jer i jedno i drugo volim da radim.

U dokumentarnim serijama zabeležili ste dva važna fenomena za Vojvodinu, rokenrol i strip. Pričajte nam o tome..

– Dokumentarac Vojvođanska rokenrol priča smo radili u saradnji sa Bogomirom Bogicom Mijatovićem i to po motivima njegove enciklopedije. Današnje generacije ne znaju, ali šezdeset i druga godina se smatra kao prekretnica u rokenrolu zbog singla Bitlsa "Love me do". Već tada smo po vojvođanskim selima  kao što su Šid, Ruski Krstur i Senta, imali bendove. To su bili lokalni junaci koji ni danas nisu zaboravljeni.

Interesantno je zvučalo kada smo saznali da su na prve koncerte (šezdesete godine) dolazile gardi mame. To su bile mame i bake koje su pazile da se mlađarija ponaša pristojno. Ali kako izveštaji kažu nisu uvek uspeli da ih zaštite (smeh).

Zamisli da nekom današnjem detetu koje ide na svirku kažeš da će  mama i baka biti tu negde.


Da li ste bili iznenađeni onim što ste saznali?

– Jesam, jer otkrio sam ceo jedan novi svet za koji nisam znao da po tim manjim mestima postoji. Nisu samo ti ljudi bili prikraćeni za Novi Sad, nego su i Novi Sad i Beograd bili prikraćeni za njih. Ipak, nešto smo uradili i zabeležili smo u 48 epizoda period od 1962. do 2015. godine. Intervjuisali smo preko 250 ljudi.

Nažalost neki od njih više nisu među živima. Ali to je arhivirano za buduće generacije da se zna da je tu nekada postojalo nešto, i uz dužno poštovanje prema ovome danas, ono je bila prestonica kulture kakvu ćemo teško ponovo dostići.

Onda su usledili "Kvadrati i oblačići", serijal o vojvođanskom stripu?

– Rastao sam sa stripom i sa strip crtačima. Išao sam u školu sa Dejanom Nenadovim, a u umetničkoj školi sam ferijalnu praksu radio u "Forumu" u "Market printu", koji je bio jedan od centara izdavanja stripa u tadašnjoj Jugoslaviji. Bio sam u tom svetu, voleo sam to i sam sam pokušavao da crtam stripove i nisam imao velikih problema da obradim tu temu. Razgovarali smo sa petnaestak osoba, protagonista tadašnjih, lektora, urednika, ljudi koji su radili u "Dnevniku" i samih autora. Malo šta ima kontinuitet kod nas, a strip baš ima. U svetu više nije zlatno doba stripa, ali opstaje i funkcioniše ozbiljno. Mi u Vojvodini imamo desetak strip crtača od kojih su neki baš cenjeni kao Zoran Janjetov, koji je u Francuskoj prepoznatljiv i to je stvarno jedan fenomen.

Volim da se bavim pozitivnim pričama jer nam fali dobrih vesti i primera.

 


Otkud ideja za dokumentarac "Tajna društva"?

– Generalno me zanimaju društveni fenomeni. Neki od mojih predaka, pradeda i čukundeda su bili masoni, to znam po porodičnom predanju i tako sam se zainteresovao za tu temu. Potreba da razlučiš bitno od nebitnog, laž od istine, poluistinu od istine, nigde nije toliko izražena kao kod tajnih društva. Hteo sam to da osvetlim na pravi način i da celu stvar demistifikujem. Gro posla, što se tiče istraživanja, obavili su drugi pre mene, ja sam izvukao suštinu i adaptirao televiziji tako da bude razumljivo.

U seriji ste opisali celu genezu današnjih teorija zavere.

– Sve što danas čitate i na internetu, te teorije o iluminatima i masonima, crni papa, beli papa, to je napisano još nakon francuske buržoaske revolucije. Tačno se zna ko su ti autori. To su bili uticajni katolički pisci, vešti na peru kao danas Den Braun. Prvi je bio sveštenik Ogistan Baruel, a drugi oksfordski profesor iz Škotske, Džon Robison. Oni su pisali teorije zavere i to je opstalo do današnjih dana, a i inspirisali su mnoga slična dela.

Šta ste saznali o masonima u Srbiji?

– Kao prvo, masonerija nije tajno društvo, oni kažu za sebe da su društvo sa tajnom, ili da su diskretno društvo. Ko je hteo od početka je mogao za sebe priznati da je mason, ali nije smeo odati brata. To je i danas tako. Ove organizacije moraju biti dozvoljene i priznate od državne vlasti, znači ne mogu raditi ilegalno. Kada sam radio seriju otišao sam na sajt Agencije za privredne registre i tada su bile registrovane 24 masonske organizacije u Srbiji.

Da bismo odabrali relevantne ide se principom koje imaju istorijski kontinuitet od osnivanja Velike lože Engleske. U svim državama svi koji su u lancu priznanja Velike lože Engleske, računaju se kao regularna masonerija. Postoji još jedna masonska organizacija koja ima taj neprekinuti istorijski kontinuitet, a to je Veliki orijent Francuske.


Obe te organizacije rade i danas i imaju svoje lože i u Novom Sadu i vrlo su aktivne. Sastaju se i izvode rituale.

Po pitanju religijskih ubeđenja veoma su liberalni, jedini uslov je da se veruje u nekog stvoritelja. U masonskim ritualima se zaklinje, ili na Bibliju, ili na Talmud, ili na Kuran, zavisno od veroispovesti.

Gde su se nalazili masonski hramovi u Novom Sadu?

– Bio je poznat hram u Sremskoj gde je Zavod za izdavanje udžbenika. Bio je nazvan po Mitropolitu Stratimiroviću i za njega imamo dokaze da je bio mason. Sledeći hram je bio u prostorijama današnje Galerije Matice srpske, to je tada bila Produktna berza, a kasnije za vreme rata tamo je bila smeštena mađarska tajna policija, a posle rata OZNA. Na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice, preko puta Cepterove zgrade je kuća koja je bila u vlasništvu Dunđerskih i tu se takođe nalazio masonski hram. Pouzdano se zna da je Tabaković radio arhitektonski plan tog objekta.

U seriji o masonima spominje se i Novosađanka Aleksandra Majzner.

– Rođena Aleksandra Petrović, bila je učiteljica i udala se u vreme romantizma za češkog revolucionara Aleksandra Majznera. Ona je učestvovala u razotkrivanju jezuitskog špijuna koji je poslat u Srbiju da pribavlja informacije.

Koga biste još sa prostora Novog Sada izdvojili?

– Važan nam je grof Andraš Hadik von Futak koji je pripadao oficirskoj masonskoj loži koja se nalazila negde na Petrovaradinskoj tvrđavi. Njegov dvorac je današnja Poljoprivredna škola u Futogu, a preko puta je crkva koju je on sagradio i gde je sahranjen. Bio je veliki vojskovođa, a u sedmogodišnjem ratu je osvojio na kratko Berlin. Oko njega se otimaju Mađari i Slovaci, a u Slovačkoj jedna vojna akademija nosi ime po njemu.


Upravo završavate najnoviji projekat "Propaganda, alat Boga i đavola". Da li nam možete otkriti šta ćemo videti?

– Navešćemo neke primere iz istorije koje su to velike društvene manipulacije rađene. Pokazaćemo da su neke od njih u vreme prosvećenog apsolutizma  bile veoma dobre jer su promovisale razna medicinska otkrića i stvaranje higijenskih navika. U seriji ćemo videti kako su menjane navike čitavih naroda u ishrani, ali i u nacionalnim narativima. Otkrićemo da je propaganda jako moćna, ali da nije svemoguća.

Govorićemo dosta o ljudima koji su uobličili propagandu kao delatnost, praksu i kao nauku. To su pre svega Edvard Bernajs i Ajvi Li Ledbeter. Oni su uspostavili mehanizme koji su samo malo unapređeni u današnje vreme, ali nema neke bitne razlike, samo su se mediji promenili i mogućnosti uticaja su se proširili. Bernajs je uradio prvo naručeno istraživanje da je neka hrana zdrava, a to sada imamo svakodnevno. Napisao je "Kristalizaciju javnog mnjenja" i "Propagandu".  Novinar jednog američkog magazina, koji je u ono vreme intervjuisao Gebelsa, ispričao je Bernajsu da njegove knjige stoje na vidnom mestu u kabinetu Hitlerovog glavnog propagandiste. Gebelsu očigledno nije smetalo da uči od čoveka koji je jevrejskog porekla, ali je Bernajsu sigurno bilo strašno da se njegova znanja zloupotrebljavaju za istrebljenje njegovog naroda.

Trudili smo se da cela serija bude satkana od tih i takvih interesantnih stvari.


Da li je i kultura propagandno sredstvo?

– Jeste i u seriji ćemo govoriti dosta o tome jer postoje dokumentovani podaci koji to potvrđuju. Ako ti je kulturna politika da skreneš pažnju na neki deo istorije koji će objasniti tvoje stavove svetu, kao u slučaju Srbije i Jasenovca, to se ne radi kao u filmu "Dara iz Jasenovca". Naši propagandisti i filmadžije to nikako da shvate. Kada su se nadali da će taj film postići neki uspeh,  napisao sam na Tviteru mnogo pre toga da od toga neće biti ništa. Zato što je to pornografija bola i nju niko ne gotivi i ljudi na zapadu to ne razumeju na način kao mi.

Za mene potresniji film o holokaustu, od "Sofijinog izbora", ne postoji, a film se ne bavi direktno osudom holokausta. Neko ko je bio u Aušvicu mi je ispričao da su ga najviše pogodile izložene cipele, obuća zatvorenika. To su te suptilne i tanane stvari preko kojih  ćete vi nešto mnogo bolje saopštiti, nego što ćete prikazati dva sata klanja i iživljavanja.

Čini se da je današnja politička propaganda prilično agresivna?

– Generalno u svetu, a ne samo u Srbiji, stvari su se jako zaoštrile. U evropskim zemljama sa dugačkom demokratskom tradicijom to nije tako vidljivo. Pojavom Trampa u Americi skinule su se rukavice i prešlo se preko nekih linija u smislu iniciranja ozbiljnih društvenih podela i pravljenja zategnutosti u društvu. Naravno da vi nećete lepo pričati o političkom protivniku, ali to je sad počelo da liči na neke ratne propagande, gde se protivnik dehumanizuje. To se radi da biste mogli lakše da ga ubijete, da vas manje grize savest.

Internet i društvene mreže su takođe promenile stvari?

– Sada je svaki čovek medij. Ljudi se lako povode i pogotovo otkada je interneta, oni traže samo ono što će njima dati za pravo. Teško menjaju ukorenjena mišljenja. Ako je deset godina na kejmtrejlersima i na tome kako Bil Gejts čipuje, to je moguće promeniti, ali to se neće dogoditi na način kako se sada radi. Ako vam je cilj da privolite roditelje da vakcinišu decu, zvaničnici ne mogu reći: "vi ste neuki", jer onda neće postići ništa. Možda su ti zvaničnici u pravu i ovi jesu neuki, ali ćete ih odbiti. Moraju se koristiti druge metode i postavke. Trenutno vidim da se u svim kampanjama, kako na državnom, tako i na svetskom nivou, insistira na toj podeljenosti i konfrontaciji.

Za kraj da se vratimo na medijsku situaciju u Srbiji. Stalno nas ubeđuju da je zlatno doba i da nam životni standard nikad nije bio veći. Dokle može ta vrsta propagande da traje?

– "Možete lagati neke ljude sve vreme i sve ljude lagati neko vreme, ali ne možete lagati sve ljude sve vreme". Svaku propagandu mora da prati nekakav rezultat, neka osnova u realnosti, ali ona može da traje dogod ostali državni mehanizmi funkcionišu. Tek kada dođe do nekog kraha,  tada propada i propaganda. Ovo u Srbiji ovako može doveka, sve dok ne ostanemo bez para ili se ne dese neki dublji procesi. Najbolji primer za to je Sovjetski Savez koji se raspao jer su bankrotirali, a ne zato što je propala propaganda.

Razgovarao: Aleksandar Jovanović

Fotografije: Aleksandar Jovanović i  privatna arhiva Aleksandra Karišika

 

 

 

Oceni vest:
21
3

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Žolt Lazar

    pre 294 dana i 9 sati

    Bravo za Karišika, čast mi je i zadovoljstvo da sarađujemo.

    Oceni komentar:
    0
    12