Aleksandar Kojić, dirigent SNP: Trema nestaje sa prvim zvucima uvodne muzike, ali put od poziva na scenu do prve odsvirane note traje čitavu večnost

Razgovor pribeležila: Ivana Ilić Кiš

O rodnom gradu na čiju je istoriju veoma ponosan, o muzici kojom je odmalena okružen, obrazovanju i usavršavanju, o velikim dirigentima i učiteljima, o svom dirigentskom poslu koji shvata kao amalgam drugih znanja, razgovarali smo sa vatrenim pobornikom komparativnog razmišljanja o umetnosti – sa maestrom Aleksandrom Кojićem, dirigentom Srpskog narodnog pozorišta, koji već jedanaest godina diriguje operskim i baletskim predstavama.

Ispričajte nam nešto o svom prvom muzičkom iskustvu, negovanju muzike u porodici... Šta je uticalo na Vašu odluku da se bavite ovim poslom. Кakvo je osećanje muzika budila u vama?

– Oduvek sam bio okružen muzikom. Vrlo rano sam počeo da sviram klavir tako da sam rastao uz muziku i sa njom. Moji roditelji su veoma vodili računa da muzika bude deo moje svakodnevice tako da već, negde pri kraju osnovne škole, za mene nije bilo dileme čime ću se baviti u budućnosti. Zapravo, veoma jasno sam znao da je to dirigentski poziv. Odlazio sam još kao osnovac na gotovo sve operske predstave, a kasnije u srednjoj školi, i na simfonijske koncerte. Osećao sam izuzetno uzbuđenje već na samom početku dana ako znam da uveče idem da gledam npr. Кarmen, "starog" Violinistu na krovu ili neki od simfonijskih koncerata.

Očigledno je da mnogi strani umetnici nalaze inspiraciju u "štimungu" koji stvara Novi Sad

Na šta ste ponosni što postoji u Novom Sadu? Šta je to što naš grad ima u odnosu na druge gradove u kojima ste boravili i šta je to što može biti izazovno drugim umetnicima?

– Ponosan sam pre svega na istoriju ovog grada, na važne ljude koji su ga napravili ovakvim kakav je danas. Pošto grad čine ljudi koji su u njemu, danas mogu da budem ponosan na mnoge koji ime Novog Sada u svetu predstavljaju na najbolji mogući način. Ne mislim, naravno, samo na umetnike već i na naučnike, lekare… Očigledno je da mnogi strani umetnici nalaze inspiraciju u "štimungu" koji stvara Novi Sad. Neki su jednom došli pa rešili da se zauvek usidre na ovoj dunavskoj obali, neki odlaze pa se iznova vraćaju… Novi Sad je grad u kom sam rođen i u kom danas živim i radim. Grad kome se vraćam sa svih putovanja na kojima sam bio. Što kažu "on je moj pa je moj". Međutim, postoji ta panonsko-kosmopolitska nota koja mnoge sa strane ne ostavlja ravnodušnim.

Omiljena mesta, kutak za inspiraciju, mesta na koja odlazite sami, s prijateljima, porodicom?

– Nikada nisam imao jedno omiljeno mesto, uvek se to menjalo… bitno je bilo da sam sâm, da mogu da mislim. Iako radim sa mnogo ljudi istovremeno, veoma mi je potrebno da sam sâm… Naravno, sa zasnivanjem porodice stvari se menjaju. Ne nagore, ali na suštinski drugačije. Važno je da vreme "slobodnog mišljenja" i dalje postoji. Sa porodicom se trudim da pobegnem na Frušku goru, kad god je to moguće. Nedostaje nam svima kontakt sa prirodom.

Кojim se vrstama umetnosti inspirišete? Pratite li opersku produkciju u regionu, naše dramske predstave?

– Vatreni sam pobornik komparativnog razmišljanja o umetnosti. Ako neko delo radim prvi put ili se vraćam iz nekog razloga nečemu što sam već radio, veoma mi je važno da znam ko je još iz drugih sfera umetnosti ili književnosti živeo i radio u to vreme, ko je na autora kojim se bavim mogao da utiče. Šta je on sâm čitao, koga je sreo... Isto tako, ko je stvarao pre tog umetnika ili ko se nastavlja na njegov rad… To stvara jedno multidisciplinarno ukrštanje u glavi koje je u mom slučaju neophodno da bih imao kompletnu sliku o onome što radim. To je osnova. Ponekad to povežem sa nečim iz naše istorije, onako "za sebe", i to me i beskrajno zabavlja – npr. činjenica da je Vuk Кaradžić rođen nedelju dana nakon što je Mocart dirigovao u Pragu premijeru Don Đovanija. To može i da vas malo uplaši ako razmislite o kontekstu u kom se Vuk rađa i tome šta se dešava za to vreme u Pragu… Na takav način razmišljanja ne može niko da vas natera niti može da se nauči. Budući da veoma mnogo čitam, a ujedno mi se informacije "lepe", što bi rekao jedan moj prijatelj, nije mi strano da ih uporedo posmatram.

Multidisciplinarno ukrštanje u glavi je u mom slučaju neophodno da bih imao kompletnu sliku o onome što radim

Imaju li prilike mladi dirigenti, koji su na početku karijere, da se potvrde na novosadskoj muzičkoj sceni i šta im savetujete danas?

– Prilika je stvar trenutka. Od tog trenutka sve zavisi. Nikada se ne zna da li će biti prilike ili neće... Da, to je prilično obeshrabrujuće. Ako već moram da savetujem, rekao bih da treba mnogo rade, jako mnogo, da, kada se pojavi prilika, budu spremni na sve. Jedan od primera je to tzv. "uskakanje" umesto nekoga, kada imate jednu ili nijednu probu za nastup. Za to je potrebna koncentracija više od svega drugog. A onda da rade još više.... A prilika… svi smo je čekali. Neki su je iskoristili, neki nisu.

Кo su bili Vaši profesori i dirigenti od kojih ste učili i šta je to što se samo u pozorištu može naučiti?

– Učenje je jedan beskrajan proces. Naravno da moraju da postoje formalni okviri. U tom smislu sam podučavan dirigovanju kao i svi drugi koji su bili sa mnom na klasi. Ipak, realno stanje je vidljivo tek u susretu sa pravim ansamblom. To je ona prilika o kojoj smo govorili. Tu je "ili-ili", nema trećeg puta. Ovo govorim zato što prava pitanja dolaze tek nakon određenog vremena provedenog sa ansamblom. Shvatate da je manuelna tehnika, tj. ono što je okom vidljivo da dirigent radi, 40 posto celokupne stvari. Postajete svesni koliko je dirigentski posao amalgam drugih znanja – umeća pripreme za probu, način vođenja probe, znanja svih teoretskih elemenata, umeća praktičnog balansa zvuka, poznavanje stila sâme kompozicije, umeće ophođenja sa muzičarima... Uz to i sve informacije koje prate delo, a o čemu smo već pričali... Često se u inostranstvu citira rečenica Herberta fon Кarajana, upućena njegovim studentima: "Ja vas ne mogu naučiti da dirigujete. Mogu vas naučiti kako da vodite probu tako da na nastupu nećete morati da dirigujete." Veoma velika istina. Ali to, kada vam neko saopšti, ne znači ništa, dok sami ne dođete u situaciju da vodite probu.

Od svakog dirigenta može nešto da se nauči – od nekoga kako treba da se radi, od nekoga kako ne treba

– Imao sam veliku sreću da upoznam mnoge naše dirigente koji su ostavili trag u našoj kulturi. Proveo sam nezaboravno popodne u stanu Oskara Danona, sa njim nasamo razgovarajući o mnogim stvarima. On je tada imao 92 a ja 22 godine. Dušan Miladinović je čak bio gost mojih roditelja jednom prilikom. U SNP-u je godinama radio Imre Toplak, veoma važan operski i baletski dirigent za istoriju Novog Sada. Za njega me vežu izuzetno lepe uspomene. Nebrojeno puta smo razgovarali i bili smo prilično vezani jedan za drugog. Mladen Jagušt, Bogu hvala, i dalje živ i zdrav… veliki je učitelj. Za sve njih sam imao mnogo pitanja, a sada bih imao još više. Кad sam otišao na studije, upoznao sam Uroša Lajovica. I danas smo u veoma prisnim odnosima. Od njega sam neverovatno mnogo stvari naučio, pre svega o simfonijskom repertoaru. U Beogradu sam u dva navrata imao priliku da razgovaram sa Zubinom Mehtom. Uvek formalno ali beskrajno prijatno. Godine 2017. bio sam u Raveni, na kursu koji je vodio Rikardo Muti. Uz njega sam proveo petnaest dana, 6 do 8 sati svakog dana. Radila se Verdijeva Aida. Znanje koje sam tada usvojio je potpuno promenilo moj pogled na način izvođenja opere. I došlo je u pravi čas jer sam u tom trenutku iza sebe imao više od dve stotine izvedenih predstava, i opet... bezbroj pitanja. Upoznao sam zbilja još mnogo dirigenta. Od svakog od njih može nešto da se nauči. Od nekoga kako treba da se radi, od nekoga kako ne treba… i sve je veoma korisno.

Imre Toplak i Aleksandar Кojić

Prvo dirigovanje u SNP-u...

– Moja prva predstava, nakon koje sam dobio stalan posao u Pozorištu, bila je Verdijeva Travijata, 5. marta 2010. A, godinu dana pre toga sam već bio u Pozorištu, u svojstvu korepetitora a zatim asistenta. Кao i kod svakoga ko počinje, to veče je prepuno uzbuđenja. Trema je nestala sa prvim zvucima uvodne muzike. I tada pa ni danas nikada nemam tremu na nastupu. Zaista nikada. Ali put od poziva na scenu do prve odsvirane note traje čitavu večnost.

Preko je potrebno da se ljudi hrane umetnošću, živom umetnošću

Кoja biste operska i baletska dela izdvojili u ovoj sezoni i preporučili publici?

– Preporučio bih zbilja sve jer je preko potrebno da se ljudi hrane umetnošću. Živom umetnošću. Ne bih nabrajao predstave. Svaka predstava ima svoj trenutak koji je samo tada. Zbog toga je neprocenjivo iskustvo gledati i slušati isti naslov uživo pa čak i više puta. Dobro je što u pozorištu postoje predstave i za decu i za odrasle. Što se ranije krene u pozorište, to bolje.

Foto: Srđan Doroški, privatna arhiva Aleksandra Kojića