Ana Lazukić: Živela je za fotografiju i fotografisala život

Navršava se nedelju dana kako je u Petrovaradinu sahranjena Ana Lazukić, prva žena fotoreporter u Jugoslaviji. Pored toga što je reč o izvanrednom fotografskom stvaraocu, radi se o osobi koja se borila protiv predrasuda da je svet fotožurnalistike namenjen isključivo muškarcima i koja je svojom profesionalnom karijerom to i dokazala. Da je bila ispred svog vremena pokazuje i činjenica da je bila podjednako uspešna i kao novinar i kao fotoreporter.

Ana Lazukić (devojačko Hem) rođena je 1937. godine u glavnom gradu Vojvodine gde je stekla osnovno obrazovanje. Školu učenika u privredi – krojački smer, nastavila je u Kuli, a Školu za vaspitače završila je u svom rodnom Novom Sadu. Kao srednjoškolka postala je član Foto-kino kluba “Branko Bajić” gde je i zavolela fotografiju. Tokom profesionalne karijere foto-stvaraoca imala je više samostalnih izložbi, ali je učestvovala i na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu i bila je dobitnik mnogih nagrada. Kao novinar i fotoreporter radila je za Mađar so i Ifjušag, a objavljivala je i u drugim novinama. Bila je udata za takođe poznatog fotoreportera i fotografa, Stevana Lazukića, sa kojim je imala ćerku Katarinu. Mnogi Anu spominju i pamte kao prvu ženu fotoreportera na prostoru Jugoslavije.

U knjizi “Ljudi sa tri oka”, autora Borivoja Mirosavljevića, Ana Lazukić je izjavila da su joj vrata redakcije Mađar soa dugo bila zatvorena jer su postojale predrasude da žene ne mogu biti fotoreporteri. Međutim, dolaskom Zoltana Kalapiša na čelo naših jedinih dnevnih novina na mađarskom jeziku situacija se promenila i Ana je postala deo kolektiva.

Putovala je širom stare države, ali i sveta i kao reporter pratila je mnoge važne društveno- političke događaje. Ipak, najpre je volela da fotografiše život, pa je možda zato i najviše stvarala u oblasti lajf fotografije i reportaža o običnim ljudima. Ovekovečila je mnoga značajna dešavanja i ličnosti i svojim fotoaparatom bila nemi svedok istorije. Kako je jednom rekla, morala je biti "Vuk među vukovima". Za novinarstvo je tvrdila da je nemilosrdno, da ne zna za emocije i da ga interesuju samo fakta. Mnoge starije kolege i danas kroz smeh prepričavaju događaj iz davnih dana, kada je jednom vodećem političaru, koji nije želeo da se fotografiše kazala šta će redakcija da radi bez njegove fotografije ako on sutra umre.

Njen rad krunisan je nagradom "Zlatno oko" 1986. godine. A pre šest godina izdata je fotomonografija "FOTO: ANA LAZUKIĆ" 2014. u izdanju Forum-a i Foto, kino i video saveza Vojvodine, sa oko 170 fotografija i više značajnih tekstova.

Ana Lazukić je živela za fotografiju i fotografisala je život. Kada je nastupila era digitalne fotografije i kada su svi postali fotoreporteri i dalje je tvrdila da pravi reporter mora imati nešto svoje u pravoj novinskoj fotografiji, sopstveno oko i osećanje datog događaja.

Usred svetske pandemije kada je ceo svet umrežen i svi smo stalno bombardovani vestima i informacijama i kada mnogi teško razlikuju prave od lažnih vesti, naša prva žena fotoreporter je izgubila životnu bitku upravo od nove nevidljive bolesti.

Sahranjena je u krugu najuže porodice i prijatelja, a sa njom verovatno je sahranjen i jedan od poslednjih predstavnika stare novinarske škole, profesionalca koji je svojim imenom stajao iza podataka i fotografija koje je objavljivao.

Fotografije: Privatna arhiva Ane Lazukić, Otoš Andraš