Biljana Šunjka, bubnjarka: Velika podrška kao tajna balansa

Biljana Šunjka je deo tima Novosadskog pozorišta, pored toga je bubnjarka, a od nedavno i mama. U predstavi Utopija koju Andraš Urban postavlja u Novosadskom pozorištu i čija je premijera planirana za 27. januar za rođendan pozorišta Biljana nastupa, odnosno svira bubnjeve. O tome zašto rad na predstavi doživljava kao nagradu, o tome kako razume rad u Novosadskom pozorištu, o muzici, o tome koliko je važno da ostavimo trag iza sebe govori za portal Moj Novi Sad.

Kako bi objasnila šta je tvoj posao u Novosadskom pozorištu?

– Vodim brigu i negu o kostimima. I naravno, pomažem oko brzih presvlačenja iza scene. Što, iskreno, najviše volim da radim, volim izazove i dobre saradnje sa glumcima. Mislim, ovo je posao kao posao, ok. Ali, najviše volim izazove i dobre saradnje sa glumcima. To mi je jako važno. Sad sam deo tima već godinama. Pošto se jako dugo znamo, tačno znam kome kako da pristupim. A i oni su već negde shvatili  moj senzibilitet,  da sam dosta brza, pokretna.

 Imaju poverenja. 

– Imaju, da. Posebno u poslednjh godinu dana, kako sam se vratila sa porodiljskog, vidim da sve više poverenja imaju, što mi je stvarno značilo. Generalno, jako volim pozorište, ali stvarno. Nekako  ti uđe pod kožu. Nisi mi svestan toga, na početku, nisi svestan... A kad te uzme, posle, onda je gotovo. Znači, gotovo je (smeh). I to sam shvatila nakon porođaja. Bila mi je frka da se vratim na posao u smislu organizacije oko deteta... Međutim, toliko volim to mesto, Novosadsko pozorište,  nazivam ga drugom kućom... Često se mi u tehnici šalimo da živimo naše duple živote. Stvarno, to je toliko intenzivno. Kao da imamo dve kuće, dve porodice... i volimo obe. 

I pozorište je zapravo, kao i umetnost uostalom, boravak u svetovima umetnosti, jeste  privilegija.

– Apsolutno. Apsolutno privilegija. Ume da bude naporno, ali vredi. Neke predstave voliš manje, neke malo više i za neke baš voliš da gineš. Mislim, bar ja. I dobro si to rekla, imamo tu privilegiju, zato što smo mi u našem poslu, u procesu stvaranja, jer ti gledaš kako se nešto gradi, do tog finalnog dela na kraju... i to nema svaki posao. I iskreno baš zato i volim ovaj posao. Venula bih na onim poslovima koje imaju klasično radno vreme. 

Pozorište ima drugu dinamiku.

– Lepota mog posla, što stvarno nijedan radni dan nije isti. I to mi je sjajno. I što, generalno,  sam jako zadovoljna sa mojim kolektivom i glumačkim i tehničkim. Stvarno jesam. Mislim da smo jako dobar tim, da su glumci posebno disciplinovani. Imala sam priliku da vidim i neka druga pozorišta i zbog toga znam da smo jako dobri (smeh). Stvarno, glumci Novosadskog pozorišta imaju  zdrave radne navike, samodisciplinu, tu nema prostora za neke veće propuste, greške. Ne prepuštaju se stvari slučaju i to se meni jako sviđa. To u stvari čuva čoveka. Samo treba to ukapirati, da disciplina čuva, jer svima nam je lakše kada smo disciplinovani. Mada, svi od početka imamo otpor prema disciplini, koja je zapravo mentalno izuzetno važna. Posebno u pozorištu, gde ti deluje da je haos, da je ludilo, ali zapravo kad ti dobro pogledaš šta se dešava, to je samo jedna velika disciplina uz puno te neke lepe šminke pored.

Kako balansiraš tri uloge: mlade mame, garderoberke i bubnjarke?

– Znaš kako kažu, za sve je potrebno dobro selo. Selo podiže dete. E pa, imam jako dobro selo. Apsolutnu podršku. Za početak, muž moj je fantastičan, prosto, to je normalno, meni je bar to normalno. Druga stvar, ima moju mamu, znači Baka Servis radi, da se ne lažemo i imam moju sestru. Tako da imam i Baka Servis i Tetka Servis, što se tiče deteta. Što se tiče mojih svirki, a imam bend u kom sviramo muž i ja "Čupavci" a svako od nas ima i svoje autorske bendove, tu smatram da je ključno što on i ja zapravo zajedno sviramo već 20 godina i jako se dobro znamo.

Znači od puberteta? 

– Da, mi smo od njegove dvanaeste i moje trinaeste godine  počeli da sviramo. U bendu je bio moj rođeni brat, ja, moj muž i njegov brat blizanac. Mi smo zapravo osnovali taj bend. I to je familijarni bend zapravo "Čupavci". Nedavno smo proslavili 20 godina postojanja.

Svaka čast.

– Sad, imam pored ovog svoj bend, Testet Olt. Da se vratim na temu, ključno je da suprug i supruga razumeju  potrebe onog drugog. Moj muž zna da je muzika meni jako važna, da je muzika veliki deo moje ličnosti zapravo. Mislim da smo se tu jako lepo našli, muž i ja (smeh).  A što se tiče posla, imam Valiku, moju koleginicu, koja je žena mega car, koja mi izlazi u susret maksimalno. Jako se lepo slažemo i žena prosto zna posao. Valika me je i uvela u ceo posao u pozorištu i iskreno ne znam šta ću bez kad ode u penziju. Tako da na svim poljima, da se ne lažemo, imam jako veliku podršku... To je tajna balansa. Da, apsolutno. Mislim, nema tu šta da se  lažemo. 

Šta te privuklo bubnjevima i kako to utiče na tvoj svakodnevni život? 

– Moj tata je nekada kao klinac bio bubnjar. Kada sam imala nekih desetak  godina on je okupio  svoj bend da naprave neku svirku i probe su bile kod nas u kući. Tada sam prvi put sela za bubanj i oduševila se. I onda sam mu dosađivala i mami i tati par godina da hoću bubnjeve. Baš sam im dosađivala dok na kraju nisu otišli i kupili mi prvi set bubnjeva. To je bilo kada sam imala 13 godina i to veče smo osnovali "Čupavce". Odmah. Tata mi je pokazao onaj osnovni ritam i to je to. Mislim da je jako važno što je bilo tako, jer da su me slali u muzičku školu, ne bih toliko zagrizla. Ovde sam odmah imala ekipu i stvarne ljude, odnosno decu da sa njima sviram. I to jako znači. To nas je baš izgradilo kao ličnosti, pošto smo prošli dosta toga zajedno kao bend "Čupavci", zaista jesmo. 

Dugo trajete.

– Za ovih 20 godina imamo jako puno svirki iza sebe i to utiče na moj svakodnevni život u smislu organizacije. Dosta lakše sam se organizovala kad sam bila devojka  (smeh).

Sada si prvi put na sceni u pozorišnoj predstavi Utopija koju režira Andraš Urban i koja se sprema u tvom pozorištu. Kako se osećaš u toj ulozi?

– Neizmerno sam  zahvalna na ovoj prilici koju mi je Urban dao, jer negde imam iskustvo i na velikim festivalima i na malim binama i na televiziji... imam iskustvo snimanja albuma i spotova... ali do sada nisam imala iskustvo pozornice. Zato me rad na Utopiji i poziv da radim jako raduje. Prosto da osetim i to iskustvo. Do skoro sam jako cenila glumce, njihov posao je pretežak... ali sad kad sam na neki način u njihovim cipelama još više im se divim. Tom tempu, tom načinu života... svaka im čast. 

Šta ti je najuzbudljiviji deo sad procesa? Irena Popović je kompozitorka, kako radiš sa njom?

– Irena je sjajna. Nestvarno dobar pedagog pre svega, ima i jako dobar pristup. Mi smo se u početku svi plašili pošto ta cela ekipa znači Mina Stojanović, Aljoša Tasovac ( koji isto sviraju u Utopiji prim.aut.) i ja se znamo mnogo godina pre ovoga i posećujemo jedni drugima i svirke... Ali nismo imali prilike da sviramo zajedno i malo smo se plašili toga, plus scena, plus Urban i tako dalje. Međutim Irena je imala pristup kao prema maloj deci, što je fenomenalno. I jako lepo nam objasni stvari koje mi usvojimo i onda sa Andrašem dalje oblikujemo kako on to želi. Taj deo je vrlo izazovan, zabavan i težak naravno. Mislim, teško je prosto, jer je to potpuno jedno drugo iskustvo. Potpuno. 

U kom smislu? 

– U smislu ti kad si u svom bendu i  kad stvaraš nešto, ti stvaraš bez presije bilo kakve, a ovde ne stvaraš ti, nego si ti samo instrument nekog ko to stvara. I teško je u nekim momentima se prilagoditi tome da ti budeš instrument. Tako da je to potpuno drugačija perspektiva, potpuno drugačiji doživljaj i sviranja. Mislim da mi tu još uvek treba malo prostora meni lično za tu neku slobodu da se  oslobodim, da se ne bojim previše da nešto ne zeznem. Imam osjećaj kao da tu još uvek nisam pokazala do kraja svoje pravo lice, a imam želju da ga pokažem jer stvarno mi je neizmerna čast i želim da  uradim to u svom punom sjaju, da budem najbolja, onako, kliše: najbolja moguća vezija sebe ( smeh) ali realno sve se svodi na to.

Na koji način rad utiče na tvoje razumevanje pozorišta i tvoj umetnički rad?

– Od malena sam negde bila umetnica (smeh) pravila sam mozaike od pločica, čak  u osnovnoj školi na psihološkom testiranju sam bila stopostotno umetnik. Međutim kada te okruženje forsira sa tim kako se od umetnosti ne živi i da tu ne možeš puno onda počneš da bežiš od toga.

Ali te umetnost pronalazila.

– Bukvalno. I sad sam se samo  pustila. Znaš kad čovek prolazi kroz krizu i pita se koja je njegova svrha?

Znam.

– Imala sam takvu krizu pre deset godina i sećam se da sam sedela u sobi i mislila o tome i okrenula glavu i videla bubnjeve i shvatila da to jeste apsolutno jedan od mojih životnih poziva. Nakon toga mi se ukazala prilika da budem mentorka na rock kampu za devojčice. Tamo sam bila mentorka punih pet godina i izveli smo pet generacija i na to sam jako ponosna. Žao mi je danas što se nisam više profesionalno usmeravala u tom polju, što nisam otišla na Akademiju, možda čak ne ni na muzičku, možda pre na vajarstvo.  Volela bih da sam imala dovoljno hrabrosti da se zauzmem za neke svoje snove. Smatram da je to negde moj put kao roditelja danas da  svoje dete sutra usmeravam da radi ono što hoće i da bude sretan dok to radi. 

Bubnjevi su velika strast kod tebe.

– Konkretno bubnjevi su jedina stvar u životu od koje  nikada nisam odustala, oni su deo mene i puno puta u životu sam bila nagrađena zbog toga. Na predstavu Utopia gledam kao na nagradu zbog svega što sam prošla. Što mi nikada nije palo na pamet da odustanem od bubnjeva. U trudnoći sam se jako plašila da će me društvo odbaciti i da će smatrati pošto sam postala  mama da ne treba da sviram.  Nažalost, jako malo  muzičarki znam da rade pošto postanu mame ili su samo mame posle ili nemaju priliku više da sviraju i to je prestašno. Međutim, znala sam da ću sto posto želeti da nastavim i nastavila sam.

Na koji način rad u pozorištu utiče na tvoje razumevanje pozorišta?

– Još više cenim glumce, cenila sam ih i pre baš dosta ali ovo sad je stvarno kad vidim kakav oni tempo zapravo žive. Nama u tehnici je često jako naporan tempo, u tom smislu da mi ispratimo svaku predstavu, znači svaka je naša.  Međutim nemamo proces stvaranja od same nule. Probe iz dana u dan, duple probe na kraju krajeva, kad to vidiš shvatiš da ti ljudi bukvalno tamo žive. Teško je ne preneti pozorišni život u kuću. Mnogo više cenim rad tima koji stvara predstavu. 

Šta ti je trenutno najveći izazov i šta te najviše inspiriše?

– Najveći izazov mi je organizacija vremena, a najviše me inspiriše rast. Imam osećaj da rastem. Tačnije  ne da imam osećaj nego to jeste tako.  Sećam se i pre par godina kad sam ušla u  svoj bend tu sam počela da sviram nešto što apsolutno nije bio moj moj senzibilitet i savladala sam! Znaš onaj osećaj kad spremaš ispit ceo dan po 12 sati, mozak te boli a to je zapravo onaj dobar osećaj jer znaš da usvajaš znanje. Taj osjećaj jako volim stvarno i to u meni izaziva sad Utopija i to mi se jako sviđa jer posle svake probe izađem i meni je onako mozak otprilike ravna nula, ali  znam da rastem. To mi se jako sviđa. Fizički jeste naporno svirati svaki dan tim intezitetom, obzirom da nisam dugo tim tempom baš svirala. 

Želim da ostane neki trag  da sam postojala, a to je ovo. Ok ti nastavljaš svoju lozu kad postaneš majka, ali ovde svojim stvaranjem ostavljaš nešto iza sebe, to mi je cilj. To sam osećala kada smo napravili prve autorske pesme. To osećam i sada dok radim na predstavi. Ovo je novo isustvo, nova persperktiva, rastem i zahvalna sam.

Autor: Nataša Gvozdenović