Bogdan Đorđević, pijanista: Pri svakom koraku vidim da Novosađani imaju potrebu za umetnošću

Autentični novosadski talenat priča o Kemalu Gekiću, Riti Kinki i poznanstvu sa Sinišom Mihajlovićem, ali i o važnosti "skidanja pesama", sviranju tokate na kojoj je i Šuman povredio ruku, kao i o akciji "Klasika svaki dan".

Bogdan Đorđević rođen je 1977. godine u Novom Sadu, gde je završio nižu i srednju Muzičku školu "Isidor Bajić", u kojoj danas radi s mladim talentima.

Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu diplomirao je 21. septembra 2000. godine, u klasi profesora Kemala Gekića, sa ocenom deset.

Oktobra 2000. godine upisuje i, trinaest meseci kasnije, ponovo s najvišom ocenom završava specijalističke studije klavira kod profesorice Rite Kinke.

Nakon toga, upisao je magistarske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Rite Kinke, koje je uspešno završio koncertom u oktobru 2006. godine.

Učestvovao je na preko trideset majstorskih kurseva, seminara i letnjih škola klavira, a do sad je ostvario preko sto dvadeset solističkih koncerata i još preko dve stotine koncertnih nastupa – u Novom Sadu, Beogradu, Skoplju, Splitu, Subotici, Somboru, Banja Luci, Zemunu, Nišu, Kopru, Herceg Novom, Sremskoj Mitrovici... 

A kako to obično biva kod ovako nadarenih i uspešnih muzičkih interpretatora, "virus" melodije ritma i harmonije ušao mu je u krv još  najranijem detinjstvu, što je i bila polazna tačka u njegovom razgovoru za portal Moj Novi Sad.

Ali, pre nego što se pobliže upoznate s Bogdanom, savetujemo vas da pokrenete klip ispod radi dotatnog užitka tokom čitanja. 

Budući da je vaša majka po profesiji bila nastavnica muzičke kulture, zanima nas je li vam klavir u detinjstvu bio “nametnut” ili ste ga otkrili i zasvirali sami?

- Otkrio sam ga sâm, kroz igru, dok je još stajao kod bake i deke, a kasnije, kad sam poželeo da upišem muzičku školu, klavir je prebačen u stan mojih roditelja. S druge strane, majka je stalno svirala, tako da sam imao prilike da stvorim blizak odnos sa instrumentom, da čujem kako zvuči... Samih početaka sviranja klavira se, zapravo, ni ne sećam, ali znam da su mi svi govorili da to što sam “odsvirao” i “komponovao” zaista zvuči kao neka kompozicija i tako dalje.

Uporedo s muzičkom školom, pohađali ste redovno i OŠ ”Ivo Lola Ribar”. Jeste li se, kad je slobodno vreme u pitanju, osećali uskraćenim u odnosu na drugare iz razreda?

- Kao dete, uopšte nisam imao veliku ambiciju da se profesionalno bavim muzikom, bio sam poput svojih drugara koji su imali sportske ili neke druge aktivnosti paralelno s osnovnom školom, ali čitavoj našoj generaciji najvažnije je bilo da se igramo, da smo svaki dan ispred zgrade. Tek kasnije, u osmom razredu, odlučio sam da ću ići u srednju muzičku školu, i to na instrumentalni odsek, iako sam se dvoumio da li da odem na teoretski, ili čak da upišem Karlovačku gimnaziju. Presudan za tu odluku bio je ispit iz tehnike, polugodišnji ispit gde se sviraju skale i etide. Komisija je tu pitala mog profesora Nenada Stojačića, koji je tada došao kao novi profesor samo dve nedelje pred ispit, da li bih ja nastavio dalje. Nakon tog ispita, u proleće 1992. – uz sva užasna dešavanja koja se vezuju uz tu, kao i uz godinu koja joj je prethodila – počeo sam intenzivno da vežbam, kao profesionalac, po nekoliko sati na dan, pre škole i posle škole. Tako sam vrlo rano došao do profesora Kemala Gekića, otišao kod njega na jedan čas da me čuje, i – kada je on rekao da zaista ispunjavam sve kriterijume za upis u srednju školu, te da bih mogao kasnije da upišem i studije – tako je sve krenulo. Osamdesetih godina, Ivo Pogorelić je bio smatran za najboljeg jugoslovenskog pijanistu, dok je Kemal bio više po mom ukusu, po nekom mom tadašnjem estetskom kriterijumu, a pritom je još i živeo u Novom Sadu, svirao je često, išli smo na njegove koncerte... tako da se sve poklopilo kako treba. 

Jeste li u detinjstvu i mladosti, osim klasike, pratili i muziku koju su slušali vaši vršnjaci – rok, pop, hiphop...?

- Naravno, to su bile najbolje godine. Prevashodno sam slušao rok muziku, tačnije heavy metal. Još kao dete, s možda četiri ili pet godina, znao sam da promenim ploču na gramofonu, muzika se slušala po ceo dan, a radio i TV emisije posvećene muzici nisam propuštao. Redovno smo išli u “Muzički magazin” u Dunavskoj ulici, a svu tu domaću produkciju iz prve, kasnije i iz druge polovine osamdestih, znao sam napamet.
Jedno vreme me je interesovalo i novinarstvo, pošto je moj otac bio novinar na tadašnjoj TV Novi Sad. Intenzivno sam se bavio novinarstvom skoro dve godine, pišući za “Dečiji Dnevnik”, podlistak čija je urednica bila Nevena Simin. Mogu se pohvaliti da sam imao objavljen jedan vrlo značajan intervju, sa tadašnjim fudbalerom Vojvodine Sinišom Mihajlovićem, pre njegovog odlaska u Crvenu Zvezdu. Upoznali smo se jedne subote u “Grilu” na Spensu, današnjoj “Plavoj frajli”, u vreme ručka. Siniša me je čak i ponudio ručkom, ali sam bio skroman, rekao “Ne, hvala” (smeh), te mu postavio sedam, osam unapred pripremljenih pitanja. Kasnije, na odsluženju civilnog vojnog roka, imao sam priliku da budem prevodlac njegovoj supruzi i celoj porodici, kada je došao kao donator u “Dečje Selo” u Sremskoj Kamenici.
Želeo sam da se bavim novinarstvom, međutim, muzika je preovladala.

S obzirom na to da su pijanisti i klavijaturisti deficitarna “struka” u novosadskom rokenrolu, jeste li imali poziva da sarađujete i s kakvim sastavom modernijeg muzičkog usmerenja od klasike?

- Stalno dobijam takve pozive, a najčešće sam bio gost na svirkama, u “Tremi”, “Fokstrotu”, "Route 66” i drugim tadašnjim klubovima. Mila Ćopezo – po mom mišljenju najbolji novosadski bend – često su me zvali da iz publike dođem na binu i odsviram jednu ili dve pesme.
S druge strane, zvali su me i da nastupam kao pijanista sa brojnim vokalnim solistima u ekskluzivnim hotelima na moru, međutim, to nisam mogao da prihvatim, jer bi me to udaljilo od svakodevnog procesa rada, od vežbanja. Jedno je svet umetnosti, a drugo je zabava, estrada, te sam se svima najlepše zahvalio na pozivu.
Ipak, smatram da je jako važno znati svirati zabavnu, džez, rok muziku, “skinuti pesmu”, odsvirati je, a da nemaš note. To je vrlo važno da bi muzičar razvio sluh, i tu je na delu, u praksi, sve ono što znamo iz teorije vezano za solfeđo, za harmoniju... a to možemo primeniti ne samo u zabavnoj, već i u tradicionalnoj, narodnoj, filmskoj muzici i tako dalje.
Posebno bih istakao da sam bio osnivač i vođa orkestra studenata Pedagoškog fakulteta u Somboru, u vreme dok sam tamo radio kao asistent,  a svirali smo upravo sve pomenute muzičke žanrove.

Koliko je devedesetih godina bilo teško istrajati u nameri da se profesionalno bavite muzikom?

- Mislim da je u pitanju nešto neobjašnjivo. Verovatno je jako teško osloboditi se te neke “zaraze” koju muzika prenese na sve nas, čak i u trenucima kad nešto ne ide dobro. U toku muzičkog razvoja, kada niste zadovoljni svojim napretkom, važno je da pokušate da stvari pogledate uz ugla drugih umetnosti, filozofije i psihologije, kao što su meni pomogli filmovi reditelja Miše Radivojevića – i tada shvatite koliko su, zapravo, drugi ljudi fascinirani muzikom, a žive "...kao sav normalan svet”.
Čovek koji muziku nosi u sebi, ili ima tu vrstu ljubavi prema muzici – on tu ljubav mora da dâ. Ljubav sama po sebi ne postoji ako nije davanje, i mislim da mi muzičari to dajemo na sceni. Mi sami možemo fenomenalno svirati, ali, ako nismo pred publikom – ne predstavljamo nikakvu korist za društvo, niti delimo sudbinu svog naroda, a situacija je kod nas već decenijama teška, pre svega ekonomski.
Mislim da sam u tim godinama radio veoma intenzivno, kao da sam bio svetski poznati pijanista koji je rasprodat po tri, četiri sezone unapred, tolika je bila moja posvećenost. Dok je moje društvo izlazilo, ja bih morao da ostanem kod kuće i vežbam, ili bih morao sutradan rano da ustanem da bih vežbao. Bilo je to odricanje u klasičnom smislu, ali, opet, doživite i nešto drugo, kad odete u sredinu gde vas niko ne poznaje, ali su svi prepoznali tu muziku u vama.

Vaši mentori bili su, između ostalih, čuveni novosadski pijanisti Kemal Gekić i Rita Kinka. Šta je ono najbitnije što ste naučili od umetnika takvog kalibra?

- Kemal Gekić je jedna vrsta mađioničara. Učio nas je da, pre svega, moramo razvijati tehniku, memoriju, koncentraciju. On je nama bio uzor, ali je pokušavao da se prilagodi svakom od nas ponaosob, i da podstakne u svima nama neku vrstu vitalnosti. Koliko god da su neki uočavali stvari koje se gledaju pravo ili krivo, on je upravo iza tog “krivo” video neku vitalnost koja će prevagnuti.
Kod profesorice Rite Kinke stekao sam vrlo ozbiljan pristup standardima kada su u pitanju neke konvencije koje muzika nosi, neka pravila striktno vezana za partituru, kao i jednu vrstu analitičnosti kada se susrećem sa novom kompozicijom.
Imao sam tu sreću da idem na njihove nastupe, a da sam nekoliko dana pre ili posle njihovog koncerta imao tu čast da kod njih imam čas. Kasnije sam dolazio u situacije da sam ja imao koncert, a njih dvoje da budu prisutni u publici, tako da se tu stvorila jedna neverovatna energija. Na kraju školovanja, rekli su da im je jako žao što odlazim, iako sam Akademiju uspešno završio. Kada se mentor na takav način poveže sa svojim studentom, on zna da će sa sledećim generacijama doći potpuno drugačiji pijanisti, jer mi smo svi apsolutno različiti.
a Kemala Gekića i Ritu Kinku ne vezuju me samo dragocena sećanja, već i konkretne stvari – kompozicije koje sam radio s njima, i dalje imam te note, vežbam iz njih, tu su stvari koje su oni zapisali, tako da uopšte nemam utisak da sam otišao, i dalje se osećam kao kad sam bio student, pre skoro dvadeset godina.

Pomenuli ste važnost koncentracije. Na koji način ste vi stekli veštinu da vas u živom izvođenju ne ometa škripa parketa, glasan šapat ili, recimo, lupanje vratima?

- Pre svega, jako je važno da mladi umetnici imaju neku vrstu povezanosti kad je izvođaštvo u pitanju, jer, pored nas muzičara, izvođači su i glumci. Mislim da su oni kroz svoju metodologiju rada, najviše kroz “Sistem” Stanislavskog, mnogo toga bliskog napisali i nama, kao neku vrstu teorije. Smatram da svako ko se bavi klasičnom muzikom bi trebalo pročita tu knjigu, to je moja preporuka. Važno je posmatrati glumca van scene i na sceni – obavezno čitati intervjue svih reditelja i glumaca – jer je poenta u tome da ja, kad izađem na scenu, to nisam ja, ali treba da izgleda i zvuči kao da sam ja. Ili, možda, još bolji primer – vrlo je važan odnos subjektivnog i objektivnog, a to je fantastično objasnio Zijah Sokolović: “Moje subjektivno nije objektivno u Šekspirovom 'Hamletu'“. To se isto odnosi i na dela koja mi izvodimo, jer te kompozicije nismo mi napisali i ne smemo ih prilagođavati sebi, ne smemo ih kvariti, već imamo značajnu ulogu da služimo vrsti umetnosti koja postoji već nekoliko stotina godina, i to se nastavlja i nastavljaće se.
Koncentracije što se tiče, najvažnije je što češće nastupati, ne bežati od nastupa, jer i loš nastup je važan da bi čovek kasnije mogao da ispravi svoje greške. Vrlo je važno i da se ne pojavljujete previše, jer se i tu izgubi neki značaj u pristupu i kvalitetu. Potrebno je imati meru, ostvariti značajan broj nastupa, pojavljivati se redovno na sceni, jer tu se nauči ono što nigde ne piše.
Imao sam tu sreću da sam, još kao mlad, upoznao istaknute ličnosti kao što su Duško Trifunović, Raša Popov, Stevo Žigon, Pero Zubac, Mira Banjac, Zoran Hristić, Zijah Sokolović, Miša Radivojević, Želimir Žilnik, Slobodan Tišma i mnogi drugi, i od njih čuo šta za njih predstavlja klasična muzika i kako im se dopao moj način sviranja.
Mogu da se pohvalim da sam do sada održao preko sto dvadeset solističkih koncerata i još preko dve stotine koncertnih nastupa.

Jeste li ikad morali da prekinete nastup zbog glasnog “dešavanja” u publici?

- Srećom, nikad nije došlo do te mere. Kada primetim da se to dešava, ispostavi se najčešće da nije bilo zlonamerno, jer publika voli da komentariše, da pokaže oduševljenje, kao u pozorištu. Možda to nisu bili ni redovni posetioci, a ja bih voleo da postanu redovni. Ali prednost literature koju sviram leži u tome što u određenom delu dolaze izrazito virtuozni fragmenti, sa velikim zvukom, i onda ja to pokrijem, i oni se u tom trenutku više ne čuju i prestanu da pričaju. Šapat se najviše čuje kad sviram nešto sporo i tiho, i to jako smeta, međutim, kada dođe taj neki crescendo, i kad dođe kulminacija, onda oni, zapravo, nauče i od drugih ljudi u sali da je ponašanje isto kao na teniskim mečevima. (smeh).

POTREBA ZA UMETNOŠĆU U PRESTONICI KULTURE: “Imamo jedan ozbiljan problem, a to je činjenica da je publika na našim koncertima klasične muzike uglavnom iz sveta muzike, to su profesori, studenti, učenici... To nije slučaj na Zapadu, gde publiku čine ljudi iz drugih profesija, iz sfere biznisa, mahom dobrostojeći ljudi koji imaju potrebu za umetnošću i za kulturom. Ono što mi daje optimizam jeste to što pri svakom koraku vidim da ljudi imaju potrebu za umetnošću. Svako ko ujutru ide na posao i mobilnim telefonom usput fotografiše fasade, kapije, prozore, mačke, i to objavljuje na društvenim mrežama, ta osoba ima potrebu za umetnošću, to je naša publika i te ljude treba pokušati privući na više različitih načina. Mislim da ja to vrlo uspešno radim, te da sam za poslednjih nekoliko godina stekao jedan potpuno novi krug poštovalaca, ” otkriva nam Bogdan Đorđević. 

Kakav je osećaj izaći pred “famoznu” novosadsku publiku, nastupati – i pokazati se – na “domaćem terenu”?

Nastupi u Novom Sadu nikad mi nisu predstavljali opterećenje, čak naprotiv, bili su mi najpraktičniji. Blizu sam, mogu peške da se vratim kući... (smeh).
S druge strane, mislim da mi u Novom Sadu imamo posebnu ulogu koju moramo spremiti i odigrati, a to je afirmacija ne samo nas, već i prostora u kojima bismo mogli da se pojavljumo. Mi, u gradu, imamo malo klavira – a oni su nam neophodni. Tu stojimo jako loše. Svi klaviri su jako stari i mehanika im je u lošem stanju. Nemamo novih instrumenata i jedinu nadu za sad daje nam otvaranje Novosadskog umetničkog centra, kompleksa muzičke i baletske škole sa svečanom, koncertnom salom, koja će biti opremljena i novim koncertnim klavirom.
Tu su i svi naši, specifični novosadski prostori, koji moraju da zažive, poput “Studija M”, koji je, po mom mišljenju, bio treća sala u Jugoslaviji, posle “Kolarca” i “Lisinskog”, a pritom je imao tu mogućnost da su se u njemu paralelno mogli odvijati i koncerti drugih muzičkih žanrova.
U Novom Sadu postoji nekoliko značajnih kulturnih prostora gde su nam potrebni instrumenti – Muzej Vojvodine trenutno nema klavir, Galerija Matice Srpske isto, kao ni brojne biblioteke, galerije, muzeji... – jer mislim da će nam, ako već idemo u susret 2021, svi ti promotivni koncerti, kao i koncerti u toj godini, biti jako važni.

Koja gradska koncertna sala je, prema vašem iskustvu, najakustičnija?

- To je svakako Novosadska sinagoga, s tim što imamo i drugih interesantnih prostora, kao što su Gradska kuća ili Matica srpska, a tu su i manji prostori, poput Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, kao i, naravno, svečana sala naše Muzičke škole, zatim Rektorat, ogranak SANU, Zavod za kulturu Vojvodine, ali bismo mogli da imamo još nekoliko manjih sala, sa ne više od stotinu stolica. Interesantnije mi je da odsviram nekoliko koncerata za sto ljudi, da se dese tri koncerta u tri meseca, nego da sviram samo jednom za sve te ljude zajedno. Tu se stvara jedan kontinuitet, prilika da čovek nauči nešto između ta dva koncerta. Publika koja dođe više puta, ljudi koji me redovno prate, javljaju mi se, pitaju kad će biti naredni nastup, prate program koji sviram, i to je nešto što veoma poštujem.

Primećujem da repertoar isključivo bazirate na delima proverenih majstora iz prošlih vekova – neoklasicisti vas ne privlače mnogo?

- To je tačno – najčešće sviram dela Baha, Mocarta, Šopena, Lista, Bramsa, Rahmanjinova, Skrjabina, a moji nastupi osmišljeni su kao klavirski resital, solistički koncert koji je koncipiran tako da zvuči kao jedna celina, da tih šezdeset minuta zvuči kao jedna velika kompozicija. Naravno, sve kompozicije su i dramaturški povezane, tematski takođe, forme su im vrlo slične, i mislim da je taj pristup mnogo bolji nego svirati koncert iz dva dela – “s poluvremenom”, što bi rekao jedan moj drug s DIF-a (smeh) – jer se tu nekako izgubi koncentracija i interesovanje publike. A kada ceo koncert posmatrate kao jednu kompoziciju, publika onda bolje vidi da vi intenzivno govorite o bojama, o raspoloženjima, o emocijama, jači je izraz. Takođe, vrlo je važno da stvar postavite tako da ima, kako je to Aristotel govorio, “početak, sredinu i kraj”, i uvek je taj početak neko otvaranje, sredina je neki “razvoj događaja” (smeh), dok za završetak, po mom mišljenju, treba da ide nešto trijumfalno. Uvek volim da spremim i bis, neko malo iznenađenje.

Od svih kompozicija koje ste do sad odsvirali, koja je bila tehnički najteža za izvedbu?

- Tehnički najzahtevnija kompozicija koju sam izveo je Šumanova “Tokata”, koja možda spada i u deset najvirtuoznijih svih vremena, čak je i sam Šuman doživeo povredu spremajući je. Na postdiplomskim ispitima svirao sam i nekoliko kapitalnih dela, poput čuvene Listove “Sonate u H molu”, i obrade Rosinijeve “Viljem Tel uvetire”. Na primer, sećam se da sam na jednom kolokvijumu fantastično odsvirao “Treću sonatu” Sergeja Prokofjeva, a danas uopšte nemam afiniteta prema takvoj muzici, jer to je muzika dvadesetog veka a ja sam ipak fokusiran na 18. i 19. vek.

Kako komentarišete vest o pokretanju projekta "Klasika svaki dan",  u okviru kog će se u novosadskim vrtićima, gradskim autobusima, na fakutetima i drugim institucijama svakodnevno reprodukovati dela klasične muzike?

- Prošlog leta sam svirao resital na svečanom zatvaranju “Dunavske sonate”, na centralnom platou Štranda, i to mi je bio prvi nastup na otvorenom. Mislim da je sjajna ideja da se preko leta, kad nema mnogo dešavanja, u jednom takvom ambijentu, kraj Dunava, promoviše klasična muzika.
Verujem da su organizatorke primetile fantastične reakcije publike na festivalu, i tako su verovatno došle na ideju za projekat “Klasika svaki dan”. Smatram da klasična muzika može malo da kultiviše stvari, da ljudi koji je slušaju imaju lepše rečenice, da se lepše izražavaju, da im misao bude jasna, da budu skocentrisaniji, smireniji.

S druge strane, jedan naš čitalac ispod iste vesti komentariše da će se, citiram, “99 od 100 ljudi pitati da li je danas dan žalosti”...

- Klasična muzika zaista nosi sa sobom jednu vrstu dostojanstva, ali stvar je u tome da se napravi dobar izbor kompozicija za određenu priliku. Kompozicije treba birati po karakteru, da budu prijemčive publici. Ne sumnjam da će saveti struke doći do izražaja, te verujem da će Novi Sad biti primer za sve ostale gradove, jer oduševljenje je, sudeći po prvim reakcijama, veliko. I konačno ćemo se odmoriti od elektronske muzike na mestima gde smo do sada imali prilike da je slušamo.

Mnogi ljudi iz vaše generacije karijere i živote nastavili su u inostranstvu. Šta je to što vas je tokom protekle četiri decenije čvrsto držalo u Novom Sadu?

- Nisam želeo da postanem selebriti, da postanem neka slavna ličnost. Drago mi je ako sam poznat, ako me ljudi prepoznaju ili me poznaju, ali popularnost je već stvar koja je u domenu zabavne muzike. Kao ljudi koji se bave jednim finim zanatom, mi smo našim sugrađanima neophodni poput drugih zanatlija i majstora. Zamislite grad u kom nemate ni jednog stolara, ni jednog vodoinstalatera, nemate krojača, poslastičara... a ne možete ih sve ni uvoziti. Odemo li u inostranstvo, trebalo bi da budemo svesni da samo u Kini postoji milion studenata klavira. S druge strane, tu su države poput Rusije, koja ima najbolju metodiku rada kada je klasična muzika u pitanju, i iz čijeg kvantiteta zaista može doći do velikog kvaliteta.
Naše sfere što se tiče, mogu reći da ako bismo imali, recimo, deset Bogdana Đorđevića (smeh), mogli bismo da dobijemo jednog novog Borisa Berezovskog ili Judžu Vang kada je u pitanju takozvani svetski Top 10. To je nešto što je prirodno, geneza. Ovo je plodna sredina. Inače, jedan sam od retkih koji pijaniste iz Azije smatra vrhunskim, mislim da budućnost pripada njima. Ono što radi Judža Vang zaista je neobjašnjivo, prosto je neverovatno kako ta devojka svira. Ja sam oduševljen.

Kakvi ste kao pedagog? Koje osobine pokušavate da razvijete kod svojih učenika? Kakve im savete dajete?

- Trudim se da kod svojih učenika razvijam profesionalizam. Da budu pasionirani, posvećeni, ali i da ne budu fanatici, da ne budu gladni brzog uspeha, da ne srljaju, već da nastoje da se obrazuju, ne samo muzički, nego i da imaju opštu kulturu – da gledaju stare filmove, da idu u pozorište i na izložbe, da pažljivo biraju šta će čitati, da izbegavaju razne loše sadržaje na televiziji. Često s njima razgovaram o tome, ali je problem što mladi nisu zainteresovani za prethodna iskustva, izuzev pojedinaca koji su, verovatno kod kuće, od roditelja, naučili da je muzika nekad bila lepša, da su se nekad snimali bolji filmovi... Ali i današnje vreme ima svojih prednosti, kao i svako vreme. Ako nam je danas, tehnološki, sve toliko omogućeno, sve nam je nadohvat ruke, dajte onda da sve te kvalitetne sadržaje ne zaboravimo, već da se posvetimo jednoj ozbiljnoj analizi, da posmatramo i vrednujemo stvari sa distance.

DESET NAGRADA NA REPUBLIČKOM TAKMIČENJU: “Radim na Odseku za solo pevanje kao nastavnik korepeticije, sa tri profesorice koje su i solo pevačice – profesorka Anđela Saramandić, njen brat od strica bio je čuveni Živan Saramandić, zatim moja školska drugarica Marta Balaž, njen sin Andrej jedan je od naših najtalentovanijih violinista, a suprug, red. prof. Florijan Balaž, poznati je violinista i koncert-majstor filharmonije, i moja koleginica Milana Vuksan, koja je veoma uspešna i kao profesor kamerne muzike, i kao profesor solo pevanja. Na republičkom takmičenju u Beogradu, u školi 'Slavenski' pre mesec dana, nakon napornog perioda intenzivnih proba i nastupa, pet dana smo putovali i vraćali se za Novi Sad i osvojili na kraju deset nagrada,” s ponosom na kraju kaže naš ovonedeljni sagovornik u rubrici Gradske face.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto: Aleksandar Jovanović, Helena Rey