Brajan Brković, aktivista: Sad smo na raskrsnici da li će Novi Sad biti grad prljavog kapitala ili grad za svoje građane

On je jedna od omiljenih zvezda tabloida, iako nije estradna ličnost. Kad je već u tim žutim stupcima očekivale bi se teme kao što su preljuba, selfi, raskalašna starleta, ali državni žurnali su ga zasuli mržnjom i etiketirali floskulama srbomrzac, ustaša, dukljanski fanatik…

Brajan Brković je rođen u Podgorici, pred NATO bombardovanje dolazi u Pančevo, da bi posle kratkog boravka u Beogradu, stigao u Novi Sad. Ima 29 godina i student je Fakulteta političkih nauka u prestonici, na masteru izborni proces, izborne kampanje.

– U Pančevu sam završio osnovnu i srednju školu i kao jedan od najboljih srednjoškolskih novinara dobijam stipendiju Ministarstva prosvete, pa upisujem Megatrend. Tu se nisam zadržao dugo jer su bili bušni sa nastavnim kadrom. Iako nisam hteo da sudim o knjizi po koricama, kad su krenule vežbe iz menadžmenta koje je držala Extra Nena, sve mi je bilo jasno. Posle toga odlučujem da upišem režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti. Pošto nisam prošao prijemni, da ne bih gubio godinu upisao sam Fakultet za menadžment (FAM) u Sremskim Karlovcima jer su nudili nešto najpribližnije vezano za medije. Marketing, izborne kampanje i bavljenje politikom me zanimaju. Politika nije nužno prljava stvar, više je vidim kao jedan zanat. Ne bih voleo da se celog života bavim njom odnosno budem političar ili aktivista već svoje delovanje doživljavam kao krčenje puta, da neki drugi ljudi koji imaju vrednosti, iskoče u prvi plan – rekao je Brajan na početku razgovora.

Inače, sve je počelo u gimnaziji na času građanskog vaspitanja gde je tema bila participacija mladih u društvu.

Kada si počeo da se baviš građanskim aktivizmom?

− Aktivistički momenat u Novom Sadu kreće na fakultetu gde postajem predsednik studentskog parlamenta i krećemo s akcijama na faksu. Zatim sam osetio potrebu da se kao jedinka aktiviram u protestima "Podrži RTV", pa oko kurala sam imao akcije, a zatim stižu protesti "Protiv diktature". Nije mi važno da li me neko pita jer kao pojedinac imam pravo i želim da iznesem svoj stav. Zašto bi ćutao? Inače, sve je počelo u gimnaziji na času građanskog vaspitanja gde je tema bila participacija mladih u društvu. Odmah posle časa predložio sam drugarima da napravimo neformalno udruženje gimnazijalaca i odziv je bio neverovatan. Pravili smo projekte, bavili se problemima unutar gimnazije, držali predavanja po školama, organizovali Festival urbane poezije i humanitarne žurke za đake koji ne mogu da plate ekskurziju, te je zrno solidarnosti počelo da raste unutar gimnazije. Onda sticajem okolnosti postajem predsednik đačkog parlamenta i polako shvatam da mi odgovara rad s ljudima, da volim to.

Bio si i u organizacionom odboru protesta "1 od 5 miliona"?

− Sa svakim protestom upoznaješ nove mlade ljude, pa su me tako kao nestranačku ličnost zvali da budem u organizacionom odboru. Tad sam mislio da nikad neću ući u politiku jer sam to imao u porodici i video da te jednog trenutka tvoji pregaze. Prvo javno pojavljivanje sam imao u "NS dnevniku" koji se svako veče organizovao, a i prvi put dobio pretnje na društvenim mrežama jer sam rekao da za mene Radovan Karadžić jeste zločinac. Za 48 sati stiglo mi je 120 pretnji.

Navikao si da živiš sa pretnjama koje dobijaš?

− Nikad se nije desio fizički napad, ali me u decembru jesu startovali na ulici, pa sam shvatio da su pretnje počele da se prelivaju i na realni život. Međutim, svi ti napadi se dešavaju organizovano i nije bilo neprijatnih sutuacija sa pojedincima. Čak me ljudi na ulici prepoznaju i čestitaju na borbi. Nije mi svejedno zbog stresa koji trpi majka, ali sam svesno preuzeo taj teret.

Iz tvojeg iskustva deluje da mladi nisu letargični?

− Iskreno mislim da letargija nije toliki problem, više pristup mladima. Poznajem veliki broj mladih koje politika opterećuje. Kad čuju reč tipa socijaldemokratija ili ne daj bože stranka, odmah im padne klapna na oči i neće dalje da slušaju. Politički narativ koji postoji u Srbiji 30 godina je problem. Mladi se vezuju za retoriku, ne idu toliko duboko, te otud izgovori "svi su isti". Priče treba lokalizovati, tako se otklanja utisak politike, pa postaje nebitno da li si opozicija ili pozicija već je reč o odbrani parkića u kvartu. Dosta je čudno, ali ekološki protesti su uradili veliku stvar jer ih mladi ne percipiraju kao političke. Ekologija koristi zelenu boju, što daje, uslovno rečeno, političku neutralnost, a mi smo indoktrinirani belom, crvenom i plavom.

Zar i ekologija i urbanizam nisu politička pitanja?

− Čini mi se da niko od mladih ne razmišlja na način da sve jeste politika dok ga problem lično ne pogodi i ne dođe mu pred vrata. To mi je negde i bio problem da promenim taj pristup. Digitalno doba ima svoje prednosti, ali i mane. Zasuti smo hiljadama informacija, polutačnih ili netačnih, a plasira ih vlast i time udavljava mlade od toga da se politikom bave. Mladi se kače za nešto kad učiniš da je kul. Rio Tinto je bio kul i taj hajp je učinio da masovno izađu na proteste.

Mladi se kače za nešto kad učiniš da je kul. Rio Tinto je bio kul i taj hajp je učinio da masovno izađu na proteste.

Kako to da mlad čovek nema kritičku svest?

− Moja generacija je znatno različita od mlađih rođenih na prelasku u novi vek. Mlađi bolje kapiraju jer njima je primarni kanal informacija od malena mobilni telefon, a nama je još uvek bio TV. Mislim da je moja generacija apsolutni produkt sistema koji je učinio da individua razmišlja samo o svojoj borbi, a kolektiv je nešto što dolazi na red kad je veliki problem i muka. Ne kapiraju svi mladi gde počinju njihovi problemi, ali svako od njih shvata da im je frižider prazan, da mora da radi da bi studirao, da studira da bi radio, a razlog sveme tome mu je daleko.

Ipak, nedostatak empatije je vidljiv?

− Najveći greh koji se desio mladima je da su uspeli da nam isključe empatiju, kao da su samo pritisnuli prekidač. Jako će teško ići neka društvena promena kad imaš neempatičnu mladost, ali mi u Novom Sadu radimo na tome i vidimo da se stvari pomeraju na bolje. Među mladima je veliki nivo potisnute agresije. Rade ih akcije na ivici zakona i to ih pokreće. Ne bih voleo da dođe do momenta ekspres lonca kad će sve da pukne jer svi ti mladi će izaći da kanališu bes i negativnu energiju. Samo, problem je što će taj trenutak maltene biti pred građanski sukob.

Šta ćemo s mladima sa one strane zakona?

− Nije tako puno mladih u kriminalnom miljeu kao što se stiče utisak. Ono čime mladi lideri SNS vladaju, jesu žurke. Mlade ne interesuje politika, pa ih zovu na žurke gde besplatno piju i provode se, pa ih svakim sledećim dolaskom vrbuju. Ali sad ih je već sramota da kažu da idu na te tulume, počeli su da kapiraju, promenilo se u odnosu na pre tri godine. To uviđam i u funkcionisanju studentskih parlamenata jer su to zapravo regrutni centri SNS. Izlaznost na tim izborima je svega 5 odsto, na granici legitimnosti, pa me motiviše da animiramo studente i imamo kontratežu. Nisu studenti mutavi, znaju oni da kolege od tih žurki jako lepo zarađuju. To i jeste poenta Omladinsko studentske akcije (OSA), da okupi studente, da stvorimo zajednicu koja će i posle ove vlasti biti aktivna, negovati kritički duh, pa ćemo videti koliko ćemo uspeti u tome. Za nas bunt nije ideološka stvar, nego moralni čin u ovom trenutku.

I zašto onda postaješ član političke stranke?

− Na sastancima "1 od 5 miliona" sam uglavnom ćutao, ali i skapirao posle trećeg sastanka da je većina tih priča poluprazna i počinjem da shvatam kako je kreativnost organizacije istrošena. Da se i dalje drže matrica u kojima su funkcionisali dok su bili na vlasti ili jednostavno imaju drugačiji pogled na rešavanje političkih problema. Sećam se sukoba sa Aleksandrom Pavićem koji je tada bio u demokratskoj omladini koju je inače uništio i prešao u SPS. I dan danas se pitam da li je tu bio sa zadatkom. Već sam bio upoznat sa radom omladinaca političkih stranaka i tad se u Novom Sadu osniva Stranka slobode i pravde (SSP). Hteo sam da vidim koliko mogu da doprinesem organizaciji, da li će to ceniti i biti drugačiji od ostalih, a na početku je u priči bilo i dosta nestranačkih ličnosti.

 Za nas bunt nije ideološka stvar, nego moralni čin u ovom trenutku.

Ispostavilo se da nisu baš cenili tvoj rad?

− Jako volim organizacioni rad i strukturu. Mislio sam da će Dragan Đilas biti osoba koja će tako postaviti organizaciju. Međutim, trebalo je da prođu dve godine, da bih shvatio, da ne mogu da budem 100 odsto ono što jesam jer bi time narušio imidž političke partije. Ideja ulaska u politiku nije bila da bih se progurao negde, nego da vidim koliko autentična osoba u politici može da istraje. Nažalost, SSP je izgubio neke dobre ljude zbog takvih stvari, a pre svega mislim na profesora Uroša Nedeljkovića.

Da li je do razlaza sa SSP došlo zbog krečenja "trobojki" na Limanu?

− Već je postojala klackalica u mojoj glavi, a postojala je i struja koja je radila protiv mene. Kao i u svakoj stranci, postoje ljudi koji su deo političkih matrica koje traju godinama, a to je burazerski odnos, odnosno imaju manjak znanja za oblasti kojima se bave. Skreću fokus s realnog problema, troše vreme, resurse i energiju zarad borbe oko imaginarnih funkcija koje mogu biti njihove ako pobede na izborima, i tako se partija rasipa. Manji broj članova ne ulazi u spletke već se striktno bavi svojim delom zadatka. Taj pristup se meni svideo i mislio sam da ću moći tako. Akcija krečenja mi je pripisana da sam uradio na svoju ruku, iako je bila dogovorena na sastanku udružene opozicije. Njima je veća panika bila zbog komentara na Tviteru, nego zbog same akcije za koju su smatrali da im je nanela štetu. Nakon razgovora sa rukovodstvom stranke, odlučio sam da napustim SSP jer nisam mogao protiv sebe, niti sam želeo da nanosim štetu organizaciji.

Kako si se osećao posle svega toga?

− Moram priznati da mi je malo teško palo i osetio sam se pomalo iznevereno, ali ne mogu da kažem da ih ne razumem, samo ja to ne podržavam. Da sam ostao u SSP, bilo bi to gubljenje sebe i postao bi dižač ruke. U momentu izlaska iz stranke bio sam potpredsednik GO, pa i jeste malo čudno što nisu izdali saopštenje povodom toga, ali to je princip ignorisanja, da javnost što pre zaboravi. Bila je i bojazan nekih da ću izneti neke informacije ili da ću se prodati. Posle svega, ne treba mi dres druge partije.  

Sad si opet nestranačka ličnost?

− Sad sam član Omladinske studentske akcije koju smo osnovali 2019. godine pred bojkot izbora. Prestali smo da budemo aktivni u drugom talasu pandemije, a pre toga smo pomagali ljudima tokom karantina i učestvovali u studentskim protestima. Mi smo neformalno udruženje građana, a registraciju planiramo posle izbora 3. aprila. Naš fokus jeste rad s mladima, ali član možete biti, i ako niste student. Imamo i profesore koji sarađuju s nama i pomažu nam iskusnim savetima. OSA se ponovo aktivirala početkom godine, a među nama ima i članova stranaka jer nas veže prijateljstvo, a ne pripadnost političkoj organizaciji. Duh mi ne da mira da sedim kod kuće i ništa ne radim. Znači bavim se građanskim aktivizmom i politikom.   

Posle svega, ne treba mi dres druge partije.  

Znači, nisi član Ekološkog fronta ili neke druge građanske skupine?

− OSA je uspela da homogenizuje različite nevladine organizacije, ali i stranke koje nisu previše sarađivale. Naš glavni moto je opšti interes ispred ličnog. Stoga se OSA pojavljuje i šalje ljude i kad se skupljaju potpisi za primedbe na GUP i kad se čuvaju biračka mesta i kad se poziva na izbore. Sa svima sarađujemo, iako su u prošlosti možda postojali neki lični animoziteti. Dok sam bio član SSP imao sam problem i sa strankom, i sa NGO sektorom jer sam voleo stvari da isteram do kraja. Kod nekih sam bio i blokiran na društvenim mrežama, ali ličnim zalaganjem i borbom su videli da možda nisam takav kakvim su me doživljavali, kao i što sam ja za neke shvatio. Glupo i nezrelo bi bilo da se nekom momku ospori delovanje koji šest sati stoji na štandu i prikuplja potpise, samo zato što je član stranke.

OSA poziva građane da budu čuvari izbora, pojasni nam?

− Valjda je opozicija sposobna da obezbedi dovoljan broj kontrolora, te stoga mi pozivamo ljude da budu čuvari izbora. Imaćemo ekipe i reportere po Novom Sadu, da sprečimo "bugarske vozove", ukažemo na džipove i batinaše, da uzimamo unapred spremne spiskove, pravićemo krug oko njih, sve ćemo dokumentovati, zvaćemo policiju, da sprečimo taj vid pritiska na glasače. Nažalost, verovatno je neizbežno da dođe do nekog incidenta. Spremni smo na to i nikog nećemo izložiti opasnosti. Mislim da će policija reagovati na naše pozive i neće dozvoliti eskalaciju sukoba, samo je pitanje hoće li kasnije biti reakcija tužilaštva. Očekujemo jak nalet SNS-a jer je situacija veoma jednostavna. Mi želimo da zaustavimo izbornu krađu, SNS sprema izbornu krađu. 

Zbog toga ste i postali državni neprijatelji?

− Čim je OSA počela da poziva građane da izađu na izbore krenula je orkestrirana kampanja protiv nas. Oni znaju da informacije koje pišu nisu istinite kao i što Vučić zna da mladi nisu njihovi glasači. Do sada nisam podneo nijednu tužbu, ali sad spremam za sve tekstove u poslednjih šest meseci, a bilo je preko 100 naslova o meni. Spremamo i pismo studentskom parlamentu jer nas studentske organizacije osuđuju da smo ispisali grafit "Srbe na vrbe", a nisu proverili tačnost informacije. Pritom je Univerzitet ćutao kad je potvrđeno da je jedan od batinaša na Mostu slobode bio predsednik Saveza studenata FTN. Vreme je da se ogole dešavanja na fakultetima.  

Šta očekuješ od predstojećih izbora 3. aprila?

− Očekujem nikad grublju kampanju SNS-a, a i ovo bi mogao biti momenat kad će institucije početi da rade svoj posao. Uzdam se da će SNS izgubiti bar u Beogradu jer ako uzmu sve, zabiće zadnji ekser u kovčeg zvani nada građana Srbije. Mora se na sva zvona pričati koliko je važno izaći na izbore, a ne vidim baš da opozicija potencira tu priču. Nadam se da će biti velika izlaznost, ali dosta zavisi šta će se dešavati od 15. marta do 3. aprila. Vučić je svestan da ne sme dozvoliti eskalaciju bilo kakvog sukoba, ali se uvek nekom njegovom jurišniku omakne nasilje.

OSA je uspela da homogenizuje različite nevladine organizacije, ali i stranke koje nisu previše sarađivale. 

Nećete nijednu izbornu listu podržati javno?

− Nećemo jer smatramo da svaki naš član može da ima lično viđenje i svakom ostavljamo pravo izbora. Gajim nadu da će Ujedinjena opozicija, kolona Moramo i ko god sebe smatra opozicionarom uraditi sve što je do njih. Sateliti i manje stranke će biti veći problem Vučiću ako oni budu taj tas na vagi jer će cenite sebe više nego što on može da ponudi. Nije Dačić bez razloga nazvao listu "Premijer Srbije" i time poslao poruku da je spreman za saradnju možda i sa drugom stranom.  

Miran Pogačar je najavio novu političku organizaciju ljudi iz aktivizma?

− Lokalni izbori u Novom Sadu su 2024. godine, pa ćemo tad pričati kako se zove ujedinjena lista građanskih inicijativa. Mislim da je to spas za ovaj grad i potrebno mu je to na političkoj sceni. Veliki je broj izneverenih glasača koji čekaju jednu takvu inicijativu. Kad se završi ovaj izborni ciklus, krenuće se sa jednom platformom koja treba da okupi više različitih organizacija. Kad se postigne dogovor, obelodaniće se i svako je dobrodošao, ali ne sad i neki anonimusi koje niko ne zna. Apsolutno ćemo uspeti da se odbranimo stranačkih uticaja jer se realno svi poznaju sa terena. To nije platforma koja će ići na tri, nego na 10 posto glasova, ozbiljna snaga. Ne bežimo od toga da postoji mogućnost podrivanja iznutra od pojedinaca, ali ako nismo dovoljno jaki da odolimo tim testovima, onda nažalost takva organizacija ne treba da se ozbiljno bavi politikom.

Kad se završi ovaj izborni ciklus, krenuće se sa jednom platformom koja treba da okupi više različitih organizacija

Može li da se živi od poziva "strani plaćenik"?

− Uvek je neko u mojoj familiji bio strani plaćenik ili domaći izdajnik. To mi pravi dosta problema zbog zapošljavanje. Tako sam nedavno dobio otkaz u kafiću jer se gazda boji da će mu zbog mene inspekcija dolaziti češće. Nije lako, ali ne mogu sad da kukam. Bavim se montažom, dizajnom, digitalnim marketingom, a dva puta godišnje uradim projekat preko Centra za intekulturnu komunikaciju gde sam koordinator. Teško je, ne postoji stabilnost, ali ko je ima u Srbiji.

Kako vidiš Novi Sad u budućnosti?

− Vidim ga kao bastion moderne ideje, kao najnapredniji grad u Srbiji, ali bez ijednog naprednjaka. Novi Sad je sad politički okupiran grad, nad njim se vrši identitetski inžinjering. Miloš Vučević i njegova svita, suštinski ne mogu da razumeju šta je duh Novog Sada jer dolaze iz okvira mržnje. Ona im je gorivo na kojem su gradili karijere i kad su dobili ovakav biser od grada, samo su počeli tu mržnju da artikulišu i u druge stvari. Oni žele Novi Sad na vodi gde 90 odsto Novosađana neće moći da priušti kvadrat. Hoće da ga prave za biznis elitu i svoje prijatelje. Sad smo na raskrsnici, hoće li se Novi Sad pretvoriti u grad za ljude sa prljavim kapitalom ili će biti grad za svoje građane. Mislim da ta završna faza nije još počela, ali nam ozbiljno diše za vratom, stoga će naredni lokalni izbori biti ključni za Novi Sad.  

Razgovarao i beležio: Dejan Ignjić