Centar za zbrinjavanje opasnog otpada jedino ispravno rešenje problema

Otkriće više od 1.000 tona mogućeg toksičnog otpada u Novom Sadu, kao i nedavno, slično "otkriće" u Obrenovcu, uznemirilo je, opravdano, građane tih mesta i javnost uopšte.

Na slučaj u Novom Sadu, gde je zakupac prostora fabrike u stečaju "uskladištio" 1.080 tona opasnog otpada, a imao je dozvolu iz 2012. godine za skladištenje 32 tone, nadležni organi su promptno reagovali.

Zakupac prostora je uhapšen, a Ministarstvo zaštite životne sredine će, u saradnji sa pokrajinskim i gradskim vlastima, preduzeti mere da se taj otpad ukloni u najkraćem mogućem roku.

Ministarstvo najavljuje da će, u cilju otkrivanja i kažnjavanja nesavesnog postupanja opasnim otpadom, objaviti kontakte na koje će građani moći da prijave slučajeve za koje sumnjaju da je reč o neadekvatnom zbrinjavanju opasnog otpada.

Građani, međutim, neretko ne sumnjaju, ili i sumnjaju, ali ne reaguju, kao što je bilo u slučaju otpada u Obrenovcu.

Takođe, građani samo hemijski i radioaktivan otpad percipiraju kao opasan po zdravlje i životnu sredinu, iako su i druge vrste otpada opasne, poput medicinskog, akumulatora, frižidera, guma...

Prema statistici Agencije za zaštitu životne sredine, u našoj zemlji ima više od 3.500 divljih deponija smetlišta, pored 150 velikih gradskih smetlišta, na kojima se odlaže i građevinski otpad, lepkovi, farbe, gume...

Stručnjaci tvrde i da jedan vatromet ima više dioksina i opasnih gasova nego što ih emituje neko fabričko postrojenje.

Ključna je, dakle, država, a država je, prema rečima Direktora Centra za cirkularnu ekonomiju PKS Siniše Mitrovića, 98 odsto naših propisa u ovoj oblasti usaglasila sa regulativom EU.

- Proizveli smo kompletnu regulativu koja jasno kaže – ako se generiše opasan otpad, on se predaje ovlašćenom operateru. On je dužan da ga primi, izda dokument o kretanju, da o tome izvesti Agenciju za zaštitu životne sredine i da obavesti kompaniju šta je uradio sa tim otpadom – kazao je ranije za Tanjug Mitrović, ali dodao da taj postupak u praksi nije uvek transparentan.

Zato PKS, kaže, zagovara model visokih bankarskih i osiguravajućih garancija kada je u pitanju operater koji se bavi opasnim otpadom, jer, u tom slučaju, on preuzima odgovornost, pa, ako ode u stečaj ili likvidira svoju kompaniju, država može te garancije da iskoristi i reši problem otpada.

Mitrović ključnim smatra osnivanja centra za "fizičko-hemijski tretman" opasnog otpada, poput onog u Novom Sadu i Obrenovcu, tim pre što od 2020, dakle za samo dve godine, neće biti moguć njegov "izvoz", u zemlje u kojima se on adekvatno tretira.

Prema nekim procenama, više od 200 registrovanih postrojenja u našoj zemlji godišnje generiše, prema procenama, oko 80.000 tona opasnog otpada, koji se "izvozi" u zemlje EU, koje imaju odgovarajuće centre za "fizičko-hemijski tretman" tog otpada.

Mađarska, na primer, već ima više od 46 pogona koji se bave tretmanom opasnog otpada, Rumunija takođe, Slovenija...

Mitrović ukazuje da građane i javnost uzbuni "otkiće" opasnog otpada u gradskim i seoskim naseljima, ali ne prijavljuju gomile neidentifikovanih buradi, a uglavnom loše reaguju kada neko postrojenje za rešavanje takvih problema, poput centra za zbrinjavanje opasnog otpada, treba da se izgradi u blizini mesta u kojem žive.

- Ako bismo mi hteli kao država u ovom trenutku da uradimo takvo postrojenje na teritoriji neke od opština, onda bi građani kao ''žive mete'' ležali po asfaltu, protestovali, zato što se neko odlučio da podigne nekakvo postrojenje, a ovamo zakopavanje opasnog otpada gledaju ''pod nekom čudnom dioptrijom'' – rekao je Mitrović.