COMMUNIQUÉ: DEVET UMETNOSTI JEDNOG ŽIVOTA

Poslednji pozdrav Miši Gazdi Stripoteci*...

Nostalgija je čudna stvar. Varljiva je i često, prečesto ode u neukus ili samo čisto gnjavljenje. U tom smislu dosta podseća na snove. One iz kojih se probudiš prepun utisaka i misliš da si upravo, ne radeći ništa, stvorio neviđeno zanimljiv scenario ili dobio ideju za nešto epohalno. Ispostavi se da, pri pokušaju prepričavanja, imaš samo gomilu "I ne znam sad kako ja to tebi da objasnim“ i "U snu je to bilo skroz ludo i zanimljivo“ i sagovornika koji bi da se vrati na priču o vremenskim prilikama, radije. 

Varljiva je, kažem. I kad nije sasvim lična je varljiva. Kolektivne nostalgije su tek fenomen. Pokušaš da im nađeš definiciju i nešto zajedničko i najdalje a smisleno do čega dođeš je to da je žal za nekim i nečim uglavnom žal obolelog od nostalgije za samim sobom, mlađim.

Kad pogledam iskreno lični primer, shvatam da ja itekako jesam podložan nostalgijama (ima li ova imenica množinu?) ali da ih ceo svoj (neuspešno) odrasli život zatirem i ne dam im skoro nikad da se zaukaju. To je opasna mentalna supstanca koju moraš držati u veoma malim količinama u svom sistemu. Koliko njih se previše odalo a onda i predoziralo nostalgijom. Ona im je nagrizla i pojela mnoge razumne i tačne misli. Počne da bude stvar koja samu sebe sobom objašnjava a to je smrt za kritičku misao.

Moji izazivači nostalgije su mirisi, muzika, filmovi, knjige i stripovi. Često se smrljaju u jedno pa tako imam opasne napade filmovima koji mirišu na određeni način, pevaju mi i mogu da ih čitam.

Prekjuče je umro Miša Sekulić, najveći ljubitelj stripa kojeg sam u životu sreo. Njegova ljubav prema stripu bila je toliko jaka da mu je skoro sasvim upravljala životom. Njega komotno mogu da okrivim za ovaj koktel popularne kulture na koji sam i ja prilično navučen i za trenutni, intenzivni napad nostalgije. Trenutno sam pod aritljerijskom vatrom.

Mišu sam upoznao maltene u dan kad je to bilo najpotrebnije. Čuli smo da negde u gradu postoji mesto gde neki tip ima nešto kao biblioteku stripova a tamo je i dobar gramofon i gomila ploča koje nisu kao dosadne roditeljske kolekcije koje su mnogi imali po kućama. Sa tih 14-15 godina već sam dobrano išao stazama panka, leve politike i svega drugog što se tu prirodno još nakači. U Mišinoj "Stripoteci" u Kisačkoj našao sam ono što sam znao da mora da  postoji ali do tada nisam znao gde. Stalno sam bio u potrazi za stanicama, pumpama informacija, novih stripova, ploča i knjiga. Ovo je bilo to! Ako svemu tome dodamo i određenu količinu domaćeg belog vina koju sam to veče popio, slušajući prvi put Stiff Little Fingers i listajući nekomercijalne SFRJ stripove, bio je to milestone koji mi je dodatno pojasnio da sa puta neću nikad skrenuti. Kakav divan način da se kaže kako sam se tamo prvi put napio ko dupe.

Stripoteka je na onoj lokaciji prestala da postoji a Mišu je ljubav prema stripu i tim okolnim pizdarijama gurala da uvek negde ima mesto gde će se oni kojima to treba sastajati. Nije propuštao priliku da nas pujda da crtamo, pišemo, snimamo i proizvodimo svoje. Bio je to čudan tip koji nikada nije pripadao ovom velikom svetu nego je u njega ulazio samo koliko je morao, da nabavi stvari za svoj mali svet. Kolekcionar u svakom smislu a daleko pre internetske hipsterizacije kolekcionarstva.

Koliko god bio alergičan na izraze poput "duh grada“ i "gradska faca“ ne mogu a da Miši ne pripišem bar malo od tih titula ali na način koji je potpuno drugačiji od uobičajenog. On je delovao iz podzemlja. On je bio onaj koji negde daleko u pozadini šljaka da bi postojalo nešto što ne treba većini ljudi a čak ni manjini ne treba često. Ja samo mogu da budem zahvalan što sam znao za to.

Pošto je u svakom napadu nostalgije važno iskopati deo koji služi da cela stvar bude tebi na diku i čast a ne da se samo pitaš da li si učinio dosta i dovoljno cenio ono čega sad više nema, ja ću se sad prisetiti kako sam nekoliko puta ostavio tamo nešto na komisionu prodaju a nikad nisam otišao po lovu. Niti znam da li je prodato. Želim da jeste.

* tako sam ga upisao još u prvi mobilni a posle stalno selio iz aparata u aparat iako broj sigurno odavno nije važio.