COMMUNIQUÉ: DNEVNIK FUDBALSKOG NENAVIJAČA

Nekoliko pseudo-letnjih pseudo-misli pseudo-gledaoca svetskog prvenstva...

Muškaraca koji ne mare za fudbal nema baš mnogo ali stvarno ne želim da paradiram svoju nefudbalnost (a što volim da izmislim reč!) jer i to ume da iritira. Vremenom sam primetio da mi oni što gledaju TV ko blesavi manje idu na živce od onih što nikad ne propuste priliku da izjave kako nemaju TV, ne gledaju TV i ne znaju ništa o TV prilikama. I tu malo pronalazim sebe. Ja ne pratim TV program otkad na internetu mogu da pravim svoj program ali bih zapravo voleo da imam snage i vremena i da više pratim ovaj tradicionalni. Vratimo se k fudbalu... Najviše ipak nerviraju oni koji se lažno lože na fudbal. Ja ih zovem Kandidati za muškarce.

To je jedna čitava scena koju čine razni intelektualci. Pod time podrazumevam sve one koji za život zarađuju ne-fizičkim radom i one koji rado kupe knjigu/ploču/ulaznicu za rock ili jazz svirku. One koji pokušaju da lepo objasne komšiji da nije OK da parkira tamo gde se ne parkira. Razumete me... Neko bi rekao da su to mekušci ali ja zaista ne mislim tako.

E, sad... Među takvima ima onih kojima vremenom malo dosadi da ih se tako posmatra. Onda oni čvrsto odluče da steknu ljubav prema fudbalu jer je to prečica do muževnosti, kako je na ovim prostorima shvataju. Tako dobijamo užasna proseravanja od kojih se povraća na oči a koja nastaju kao protivprirodno ukrštanje intelektualštine i wannabe muškarčinizma. Izjave i pisanija poput “Onaj gol Šabanadžovića za mene su Kišovi Redovi pisani na prljavim odrescima kartona a maestralno i nadrealno dodavanje Baždarevića, koje je do gola dovelo, nije ništa drugo do treće pevanje Ilijade ili možda čak Otelo, usudio bih se reći”. Autor je bezbedan, zato se i usudio reći! Oni koji bi ga zbog ove izjave u najmanju ruku zajebavali dok ne ode sa tribina a možda i učinili da odlazak bude vazdušnom linijom preko ograde, direkt na atletsku stazu, nikad neće biti u prilici da čitaju publikacije gde je on ovo porodio. Sa druge strane, ostali mudrijaši i pokoja nadahnuta studentkinja nečeg pametnog i društvenog, videće taj žar pravog dečaka a u isto vreme i muškarca koji nije samo stručnjak za bačke bakropise 18. veka i rane albume Džona Koltrejna.

Iskreno mi ih bude žao kad, posle nekog vremena u kojem se udobno smeste u taj dualni indentitet, počnu da narušavaju balans koji su mukom postigli. Neki krenu da intelektualizuju sav fudbal i sve oko njega a neki da kretenizuju svoj intelektualizam. Ovih prvih mi bude žao kad razočarani pokušavaju da shvate zašto ostali ljubitelji fudbala nisu u stanju da prevaziđu plemenski mentalitet, nacionalizam koji prati fudbal ko muva govno i zašto, zaboga, moraju da budu toliko skrnavi kad to realno ni ne utiče na rezultat utakmice. Onda shvati da zapravo ništa osim fudbalera i pokoje nameštaljke ne utiče na rezultat i da je navijačko ubeđenje o sopstvenoj važnosti teška zabluda. Ovi iz druge kategorije se udaraju pivskom flašom u glavu dok se konačno ne pretvore u ALEALEEEE osobu iz reklame za to isto pivo. Oni možda i pronađu to što traže?

Hej! Imam i nešto lepo da primetim i da pohvalim trenutni fudbal. Da li imate, kao ja, utisak da je ovo svetsko prvenstvo nekako donelo neki mali socijalni progres? Svojim očima i ušima sam posvedočio momentima u Novom Sadu i Beogradu u kojima lokalna masa u kafanama navija za Hrvatsku i to čak i dok je Srbija još igrala. Rekao bih da je glavna šovinistička svinjarija, kuvana u režimskim medijima, loše popušena od strane naroda ovaj put?

Vidi, majku mu... Stvarno prija kad se poveruje u progresivni i levičarski potencijal fudbala!