COMMUNIQUÉ: NALOMITE MI BAGRENJE

Ubij, zakolji, da drvo ne postoji!

Nekako s proljeća... Neko nas intenzivno maltretira. Ko da nije dosta što ove godine vetar duva više nego za sve moje prethodne godine zajedno. Dani Vršca u Novom Sadu? Pa umesto vina doneli njihov onaj vetar? Ne bi me čudilo da su i to uspeli da organizuju u onim groznim kućicama na Trgu pa odatle metastaziralo na ceo grad.

Sam bog zna koliko sam kukao za prolećem i zelenilom. Da se ogoljeno drveće više upristoji i ogrne nešto. Da ga ne gledamo više onako jadnog i gologuzog, kakvo je bilo od prošlog oktobra. Mislim da mi sve više smeta zima i da sve veći deo godine zauzima. I taman se nekako doplivalo do druge obale kad tamo... Masakr! Neko uzeo i pobio drveće. Bulevarski masakr motornom testerom. Detelinarski, možda još i grđi.

Po cenu da zvučim pretenciozno, usuđujem se reći da mentalno zdravom čoveku prizor posečenog drveta (a tek više njih) izaziva neku nelagodu. Tugu. Neki nemir i revolt. Kao da smo tako nabaždareni. Kao da gledaš zgarište posle požara. Deluje nekako beznadežno. Kao poraz prirode. Znaš da je priroda jaka i da nas može stresti kao pas buve ali opet, boli te duša kad gledaš drvni pokolj.

A, vala, ovih dana u Novom Sadu imamo prilike da ga se nagledamo. Drvoseci iz nadležnih službi razmahali su se svojim nemilosrdnim Stihlovkama i dali im oduška. Stradalo je na destine stabala. Kad vidiš ekipu Gradskog zelenila kako ubija zelenilo, nešto u tebi se lomi. Ko vatrogasci koji pale umesto da gase. Ali, da se razumemo, to jeste pojednostavljeno gledište.

Kad na vlasti u gradu imaš dokazane džibere koji zlo čine pola zato što su i sami zli a pola zato što ama baš ništa ni o čemu ne znaju pa rezultat skoro svakog njihovog delanja mora biti naopak, onda si kao dresiran da po defaultu opljuneš sve što oni smisle ili urade.

Posle inicijalnog besa, uvek je vreme da se nešto malo racionalnije sagleda. Da se pokuša shvatiti razlog. I tu dolazimo do, prvo kratkog smirivanja a potom ponovo do ozbiljnog jeda i straha. Let me explain...

Gotovo je nemoguće da je drveće masakrirano iz mržnje prema planeti Zemlji. Čak ni Mulac Mentolčević Naprednjakov nije toliko lud. I da jeste, neko bi se u lancu komandne odgovornosti verovatno pobunio. Dakle, iza seče postoji nekakav plan o sadnji novog. Nije se seklo radi seče. I to je taj kratki period smirivanja...

"Nemoj ti da mudruješ i da se praviš pametan. Ima ko misli o tome“ rečenica je koju je svako čuo bar jednom u životu, kada je pokušao da iskaže inicijativu za bilo šta. Generacije su učene da nema potrebe da se bave većinom aspekata svojih života jer "Ima ko o tome i ovome i onom tamo i svemu misli“. Momenat kada shvatiš da nema i da je to bila kolektivna zabluda, mnogo je jeziv. Svako je mislio da on/a lično nema potrebe da briga i deluje jer "ma ko će". A taj neko je neki mistični subjekt, postavljen od "onih gore" koji misle vrhovno. Negde takav i postoji, siguran sam. Ali ne ovde! Ovde postoji ošljarenje, lupetanje, trpanje u ono u šta se ne razume a kroz sve je protkano klepanje, krađa i otimačina. Svim sredstvima i u svim prilikama. E, zato sam se ipak usrao i besan sam!

Slabo se sadi u Novom Sadu. To je onaj manje spektakularni deo posla. Nadrkano vitlanje testerom koja urla je baš muško, ratničko. Srpsko brate! A ova sadnja... Pederski mi je to malo. Možda ženski, u najboljem slučaju.

A i primetio sam nešto zanimljivo. Živo i veliko drvo posečeš za par minuta a novo raste baaaaš sporo. I taj odnos seča – rast me malo brine jer sam navikao da dišem stalno. Navučen sam, priznajem. A postoje jake indicije da je to drveće proizvođač i diler te moje navike i da Putin ne može da nam pošalje najsavremeniji vazduh kakav nema NATO.

Ne postoji taj koji misli o svemu i moramo se cimati oko svega.