COMMUNIQUÉ: NAŠO SI CRKVU U KOJOJ ĆEŠ SE MOLITI!

Zašto da samo klabing i klopanje imaju svoje vodiče? Gde čovek da utaži svoju religioznu glad u Novom Sadu?

Mi ateisti smo prilično fascinirani religijom. Ni sekundu u svom životu nisam bio vernik a isto tako ne pamtim nijednu sekundu da nisam bio zainteresovan za crkve, verovanja, teorije i prakse raznih religija. Užasno mi je bilo važno da znam šta koja religija smatra i propisuje, kako izgleda, ko su ljudi koji joj pripadaju i gde ih mogu videti. Novi Sad je stvarno bio kao Diznilend za kretenče poput mene. Ovde se zaista moglo oduvek svašta videti, kad se radi o šarolikosti veroispovesti. Uvek smo se ponosili time da ovde žive razne nacije i vere ali mislim da većina ljudi ne zna kakve verske egzotike imamo u Novom Sadu. Onima koji jesu vernici, sve što nije iz njihove denominacije, deluje kao egzotika i često sa uma smetnu činjenicu da, iako najbrojnija u njihovom okruženju, religija kojoj pripadaju zapravo je možda manjinska u globalnim okvirima i ostalima predstavlja nešto neobično. To su te geografske određenosti o kojima se većina vernika nikada ne zapita. Da li bi bili to što jesu da su rođeni negde drugde?

U Novom Sadu deluju maltene sve religije iz one bejzik, velike grupacije svetskih religija. Hinduistički hram nisam našao. Pravoslavci i Katolici se, ohrabreni statistikom, smatraju najvećima i ostale tretiraju kao sekte, zaboravljajući da su i njihove religije počele u andergraundu. Novi Sad ima i priličan broj Protestanata koji su rascepkani u barem dve desetine podgrupa ovde. Najtradicionalnija je Reformatska (Kalvinisti) crkva koja ima hram u Šafarikovoj i, posle duže pauze, na početku Telepa. Njihova crkva arhitektonski izgleda kao crkva. Ostali protestanti imaju uglavnom adaptirane kuće kao mesta za sastanke. Ulica Petra Drapšina je prava Religion Street, USA jer u njoj ima bar tri protestantske organizacije. Adventisti, sa namenski izgrađenom zgradom u kojoj je ludi Miroljub Petrović napravio svoje prve javne korake kao poricatelj evolucije, vikendom prepodne, pre nego što je otkrio da ipak klasično pravoslavlje i ekstremni nacionalizam donose najviše kobasica na ovim prostorima. Nedaleko je i Evanđeoska crkva čiji simbol na tabli kuće me je kao klinca podsećao na krst u plamenu Kju Kluks Klana pa sam bio posebno obazriv. Tu u komšiluku je i opskurna Zajednica Malih Hrišćana. 

Novosadski Baptisti i Pentakostalci koji dele onu lepu zgradu na ćošku Adamovićevog naselja su najveća mala verska zajednica u gradu. Ako nabasate vikendom, imaćete utisak da ste u predgrađima Kanzasa a ne u Novom Sadu. Lepo obučeni, porodično pristižu na službu logorejičnog propovednika a često organizuju i "church parties" sa sve klopom u "tupperware" posudama. Na sastancima skoro svake od navedenih konfesija često nastupaju bendovi koji kroz pop-rock muziku šire versku poruku. To je čitava alternativna scena sa svim pod-žanrovima popularne muzike. Baptistički pop-punk, pentakostalni ska, evangelistički hard-rok. Nema seksa, droge ali ima nekakvog obezmuđenog rokenrola i puuuno Isusa...

Kad vam pogled nije fokusiran na trasu kojom idete po ulicama Novog Sada, velike su šanse da će vam se zaustaviti na ad-hoc štandu Jehovinih svedoka koji uporno stoje i pasivno nude svoje publikacije, čekajući skori smak sveta koji će jedino oni preživeti. Do sada je tačno 6 puta odlagan. Veoma su uljudni i izgledaju kao iz kataloga Noviteta za 1972.

Njima vizuelno najsličniji su članovi Crkve Isusa Hrista i svetaca poslednjih dana – Mormoni. Noseći magični donji veš koji ih štiti od greha, oni uporno habaju đonove i diskretno zapodevaju razgovore sa prolaznicima, nudeći vam večni raj koji samo što se nije stvorio u američkoj saveznoj državi Juta. Misionari su uglavnom iz SAD i moram priznati da je razgovor sa njima uvek jako zabavan. Što je verska zajednica manja, to je osećaj ekskluzivnosti i konspiracije među vernicima veći pa je i susret sa nekim ko nije iz stada uvek šokantno iskustvo.

Osim hrišćana, Novi Sad ima i brojnu muslimansku populaciju sa svim podelama i varijacijama pa se i radikalni vehabizam može naći po naseljima na obodu grada. Mejnstrim islamska zajednica nas bar dva puta godišnje počasti besplatnom hranom u centru grada.

Budizam u Novom Sadu živi u višoj srednjoj i višoj klasi. Ispred mesta za transcendentalno meditiranje parkirani su najbolji automobili a ljudi sa viškom love i slobodnog vremena tu primaju duhovnost sa dalekog istoka. Pritom, tim lepim autima zverski gaze zelene površine i za sobom ostavljaju prizor koji izgleda kao da se Buda lično pijan valjao. Tu su i kolege iz Hare Krišne koje znam po usiljenom pozitivnom raspoloženju i lepim kolačima.

Ako vam je ovo ipak previše strano, tu su, naravno, i tradicionalna mesta za obožavanje nacije, mizoginiju, homofobiju, klasnu podelu, ratove i institucionalizovanu pedofiliju, ekspoziture Moskve i Vatikana.

P. S. Preko 20 godina tražim onu neku sektu što, kad se okupe, ugase svetlo, svi se skinu goli pa ko koga dohvati. Nisam još našao.