COMMUNIQUÉ: PROLEĆE JE STIGLO U NAŠ GRAD – 38. DEO

Lepo vreme izmamilo je hiljade Novosađana da sa svojim blablabla

Da li ste se ikada pitali kako tačno funkcioniše vaš um? Kojim redosledom i zašto vam neke stvari padaju na pamet? Da li se to tokom života menja? Koliko jaka treba da bude nova asocijacija da zameni staru. Ja moram da priznam da skoro da i nemam slučajeva u kojima me je nešto podsećalo na nešto pa onda prestalo da me podseća na to nešto i počelo da me podseća na nešto drugo.

Moje novosadsko detinjstvo bilo je takvo da sam se jakim uspomenama i u mozak uprženim mislima i asocijacijama opskrbio za više od jednog života. U moj hardver usnimljen je prilično jak softver koji teško apdejtuje osnovne zapise. I to je ono što me zauvek vezuje baš za ovaj grad, bez obzira koliko sebe i druge ubeđivao da nisam neki lokalpatriota. 

Kada se porađa proleće, kao što je to slučaj sa ovim sad danima, a svake godine mi se čini da je zima sve duža i sivlja i blatnija i usranija i nepodnošljivija, najviše me pogađa moje instalirano novosadstvo. To valjda ima veze i sa tim koliko me zima potpuno rasturi i ostavi ko Devojčiču sa šibicama. Onda mi Novi Sad, kad se po njemu prospe sunce i kad skinem zimsku jaknu, deluje lepši od New Yorka (nisam bio) i Berlina. I onda ga opet obiđem ko turista, da se uverim da je sve na mestu i da zimsko zlo nije slučajno obrisalo neke, meni drage, delove.

Istina je da se jadan sve više ofuca i da sve teže podnosi zimu i tu se razumemo ali, za razliku od mene, Novi Sad bi bar trebalo da ima (plaćene) staratelje. Na njih sam besan. Imam i ritual koji manje-više poštujem pri odlasku u patrolu. Moram da obiđem neke lokacije. U njih uvek spada i mojih pet omiljenih mesta na kojima bih pokupovao stanove, kada bih imao love (o tome drugom prilikom). Zatim, moram da obiđem parkove. Dunavski prvenstveno.

A onda i sve one okolne ulice između Banovine i Keja. Tamo je moj ćale odrastao i nekako je uspeo da i mene ubedi da imam neku vezu sa tim krajem a realno je imam samo preko nošenja stvari u nekim selidbama tamo, dok sam šljakao kao omladinac. Tamo uglavnom nema liftova. A svi ljudi imaju veš mašinu, znate...

Obiđem zatim Štrand, što je svojevrsni nonsens jer se od 15. do 36. godine tamo nisam kupao. Nekako mi je najlepši u proleće, pre nego što ga i zvanično otvore. A tek što imam sulud ritual za tamo, malo me čak i sramota da priznam. 

Ja i dalje gledam gde bih mogao da se provučem i da ne platim ulaz. To isto radim i kad šetam pored bazena a ludilo najveće razmere dobija kad sam u blizini Sajma.

Sajam je zahtevao najkreativniji pristup i najveću akrobatiku i to je ono na šta sam konkretno mislio kada sam napisao da neke stvari ne mogu da posmatram drugačije, ma koliko sad bio odrastao. A cena bileta je tada bila skoro pa simbolična za razliku od danas. Bio sam prošle godine na Poljoprivrednom sajmu i, kad mi je blagajnica rekla iznos koji ište za ulaznicu, pao sam u iskušenje da potražim labavu žičanu ogradu iza restorana Knin. Verovatno to odavno više tako ne izgleda...

I, kako se sve uglavnom završi na groblju, tako i moja prolećna ophodnja tu prestaje. Živim blizu najlepšeg u gradu pa mi to bude i zgodno. Odem da se pozdravim sa Agnes, Zoltanom, Horvatima i Germichtenstaubheimburgmeistlundhoffbergerima i potom mogu da se vratim mojoj redovnoj vezi sa Novim Sadom, koja mora da podrazumeva i to da mu zvocam...