COMMUNIQUÉ: RAZMIŠLJANJE JEDNOG OBIČNOG NOVOSADSKOG VEPRA

Verovatno smo svi već umorni od bajki. Odmorimo se malo uz jednu basnu...

Često sam se pitao zašto je basna kao književni žanr zamrla u poslednjih trista i kusur godina. Odličan je to metod pričanja priča i prava je šteta da ga niko ne rabi toliko dugo. A nije da je nešto pre toga postao dosadan ili potrošen. Pitao sam se i zašto ovi ne-stari, današnji Grci ne nastave da prave mitove po uzoru na svoje staaare? To je tema za neku drugu priliku – danas smo u fazonu basne.

Raduje me da budem novosadski Ezop (valjda me neće snaći onaj Ezopov kompleks? Ili kako se već zove ono kad se zaljubiš u svoju tetku, ko u Gejmov Trounz?) i samo je proviđenje poslalo motiv, junake i dalo povoda. Ajmo!

Sede tri vepra u svojem kolektivnom brlogu, negde u dubini nacionalnog parka Fruška gora. Sede, pomalo se valjaju i nesvesno se staraju da se nova šuma poseje onim žirevima koji im otpadaju sa kljova dok se u dosadi prevrću ko alkosi. 

“Jeste li se ikada zapitali šta ima iza poslednjeg drveta u šumi?” – reče jedan tad.

“Ima reka, jebo ga ti” – odgovara lenjo drugi.

“Roda Svetlana je rekla da je preko reke nešto... Nešto... A, ne znam šta je to ali je ko drugi svet u odnosu na ovo naše." – na sve to kaže zamišljeno treći, najveći sanjar među njima.

Nije im mnogo trebalo da odluče da odu da vide šta je to preko reke. Jednom su u poplavi plivali i nije im loše išlo. Hrabro su stupili na peskovito tlo druge obale, dočekani zvucima pesme “Seksi selfi” grupe Lapsus bend, sa razglasa. Prvi čovek sa kojim su pokušali da stupe u kontakt bio je čuvar plaže koji je pred njima panično pobegao i sakrio se na bini gradske plaže. Bio je tek 5692. najnetalentovanija osoba koja se do tad našla na toj bini. Naišavši na ne baš topao prijem, na licu mesta su odlučili da se razdvoje i tako potraže sreću u novom svetu...

Istraživački nastrojeni novinari i reporteri uglednog portala mojnovisad.com pronašli su ih godinu dana kasnije i pokušali da saznaju kako su se snašli.

VEPAR SINIŠA
Jebiga brate, kad sam vido da su oni totalno ispizdeli što smo mi došli, krenuli bre puškama na nas. Ja vidim da Imre i Mita kreću na jednu stranu pa pomislim – odo skroz na drugu. Idem u centar grada. Dođem, sednem u kafić, glođem kašičicu, cevčim kiselu... Za pola sata naišo baja iz Stranke. Ja se odmah učlanio jer nisam imo ni tu kiselu da platim. Kaže – sređeno. I gazda kafane je u Stranci. Sutra opet ja došo, uzo kafućino i čeko onog iz Stranke da opet dođe. Došo. Otišli u bus da idemo da se oduševljavamo glavnom kako otvara neki sajam šljiva, jebem li ga šta je bilo... Uglavnom, ja ti za nedelju dana imo kiosk tu u centru a onda sam otvorio i pekaru i kladionicu. Ovde je banja. Kad samo pomislim s kakvim sam međedima život u šumi provodio...

VEPAR MITA
Teško je ali se nakako živi. Nema sad nazad. Neću se vraćati u zavičaj da rak raka jebe. Siniša mi našo poso u Parking Servisu, ni ne idem na poso. Po ceo dan visim u kladionici i, pravo da ti kažem, nabodem ja povremeno. Voli me i ekipa, kažu da mi imamo neko čulo za to. A stvarno sam car za drugu finsku košarkašku ligu! Malo otpadam na fejsu, malo jutjub... Jesi gledo na Balkan info šta nam radi zapad, jebo im ja žir onaj pogani! Meću NGO sastojke u vakcine...

VEPAR IMRE
Odmah sam se vratio. Ne baš odmah, da ne lažem. Vrzmo sam se po Telepu dan i po. Neki navijači me jurili da im budem maskota i napio sam se sa njima ispred prodavnice. Tako pijan sam malo bauljao po gradu. Možda sam previše popio pa mi zato nije bilo jasno ali u čemu vam je fora sa onim započinjanjem zgrada pa ostavljanjem tako da nervira i stoji? Gledam i mislim, ovakav nered i haos imam i kod kuće... I, šta ću, pravac Dunav i lagano preko. Aj zamolite Sinišu da uradi nešto za stari kraj sad kad može. Nek ne seku šumu tako ko sumanuti...