COMMUNIQUÉ: VATROMET TAŠTINE PRAZNINE

Kad progres i lepota koja ide sa njim ovako jako blješte, najbolje je nositi neko zaštitno sredstvo...

Da ja vama odmah na početku priznam i lepo pokupim svu pljuvačku, dangle i šljage koje mi neminovno slede – ja sam piroman! Nisam nikad podmetao požare niti maštao o tome, da se odmah razumemo! Ali, osećam izuzetno zadovoljstvo u paljenju vatre, gledanjem u nju. Volim petarde, eksplozije, sve vrste dekorativnih plamenova. Volim miris baruta u vazduhu. Tako sam valjda rođen i neću se nikome zbog toga izvinjavati. Trudim se da svoju strast što manje realizujem a posebno mnogo računa vodim o tome da niko nikako ne bude povređen dok se ja izopačeno zabavljam.

Postoje ljudi koji su ovakvu, čudnu zadovoljštinu načinili svojom profesijom. Zovu se pirotehničari i ja obožavam da ih gledam dok rade i vazda imam milion pitanja za njih. Period oko Nove godine njihova je žetva i tad rade ko dragstor.

Novi Sad je za doček ove Nove godine (potrebno je izgleda naglasiti po gregorijanskom kalendaru jer naša sirota zemlja nekoliko puta godišnje voli da rabi i netačan, julijanski kalendar, pogotovo za svetkovine tj. isključivo za njih jer još nisam čuo nikad da neko kaže "Rođen sam 18. maja po gregorijanskom kalendaru ili Idem na godišnji od 16. avgusta po julijanskom") odlučio da se okiti “najvećim, najraskošnijim, najdužim” a ja dodajem i najtvrđim i najžilavijim vatrometom koji je svet,
skromno, ipak bez Kine, ikad video. Svugde je posebno i najpre isticano da će to biti poklon Princa Đorđa Karađorđevića Novosađanima.

Građanin Đorđe i ja izgleda delimo istu strast. Volimo vatromete. S tim što je Đoka umislio i da ume da ih realizuje na profesionalnom nivou. To sa umišljanjem im izgleda dođe porodično jer se i on i cela porodica pretvaraju da su monarsi u državi koja je republika. Ne znam da li je neko postradao od te njihove uobrazilje ali od ove Đokine da ume da pali vatromete bogami jeste. Nekoliko njih a jedan ozbiljno.

Eto, toliko smo izgleda želeli da nam jedan princ daruje nebesko vatreno cveće da smo dozvolili prvom kojem je to palo na pamet. Jebiga, ispostavilo se da je ovaj pirotehničar koliko je i princ. Ode vatromet u tri lepe na lansirnoj platformi a hitna pomoć riknula od posla. Sve one godine unazad imali smo Šimeta ili nekog njegovog kolegu koji možda nisu pretendenti na presto ali su svaki vatromet majstorski i bezbedno odradili. To izgleda nije bilo dovoljno Brže, Jače, Bolje a falilo je i aristokratskog prizvuka pa su nam gradski očusi doveli lažnog princa Đoku s malim... fitiljem.

Da se razumemo, ta tužna potreba za obožavanjem aristokratije i noblesa nikako nije naša izmišljotina. Štaviše, mi smo svoje o naslednoj vlasti rekli Đokinom dedastricu još 1945. i poručili mu da ostane tamo gde je pobego kad je grmilo. Procenat stanovnika Srbije koji žele monarhiju osetno je manji od procenta onih koji redovnije posećuju svingerske žurke. Ono što jeste naš specifični začin ovoj jadnosti je to da naša bulumenta svrgnutih plemića igra estradnu ulogu i pritome im se dozvoljava da na razne načine krše ili izbegavaju zakon koji (bi trebalo da) važi za sve. Đoki je jako žao što se zaigro i reko nam je to ali bi sad trebalo da se tim slučajem pozabave razni istražni i drugi organi. Da se vidi ko je Đorđu dao dozvolu i šibice i sa koje funkcije jer, citirao bih osobu sa snimka neuspelog vatrometa: U jebem ti sunce! Puklo kod njih!