Dobro jutro, Novosađani, šta vidite u ogledalu?

Koliko puta ste na Fejsbuk objavu il neku drugu vrstu obraćanja osobe koja vam je bliska ili je "gotivite", bez puno razmišljanja odgovorili odobravajuće, pa čak i, ukoliko je u pitanju stvar koja po "difoltu" izaziva burniju reakciju, tako i odreagovali jer, vaš prijatelj se našao u problemu koji su izazvali neki ljudi i bez puno razmišaljanja ste ga podržali.

Često se s tim "podrškama" složim pa i sama odreagujem (u sebi, a nekad i javno) u fazonu "šta bih ja uradila dotičnoj osobi".

Tako sam se i pre neki dan, kada sam pročitala objavu drugarice koja se hrabro bori sa životnim problemima koji su je ščepali i ne popuštaju, jako iznervirala i potresla jer, eto, kao odrasloj osobi, ne mogu da procesuiram postupak jedne naše sugrađanke.

Najkraće moguće – jedno od troje dece moje prijateljice je autistično što za celu porodicu, a posebno za nju znači konstantnu borbu, svega nekoliko sati sna dnevno, povrede koje dobije npr, kada pokušava da spreči svoje dete da se, u naletu autodestrukcije, ne povredi, i – veliko nerazumevanje okoline. Kada se na to nadoveže, kao sada, detetov "tik" da, poslednjih nekoliko meseci, i pored svih pokušaja da ga odvrate od toga, pljucka/pljuje (malo sa strane, a ponekad i ljude), eto nove muke...

Znači, idu ulicom i ako dete iznenada pljune u pravcu neke osobe, sledi burna, naravno – očekivana reakcija ljudi, kojima se oni onda izvinjavaju, objašnjavaju da je dete autistično itd. neko razume, neko viče da nauče da ga kontrolišu, kao da je to najlakša stvar na svetu i onda se pojavi ta osoba koja ne može da se smiri i tada je, pre neki dan, otac deteta, pretpostavljam od nemoći rekao ženi: "Ako će Vam biti lakše, evo, pljunite i Vi mene". I žena pljune!

Neću više da detaljišem, zbog njih, ali ja još uvek ne mogu da dođem sebi zbog pročitanog, a ne znam kako je njima jer, nadam se da ih stvarnost nije odvela dalje u nove probleme... Oni, između ostalog, konstatuju da treba da se sele, traže predloge, neko im daje, neko vređa ženu-pljuvačicu, a ima i onih koji razumeju jer se i sami nose sa sličnim problemima:

– Sve mi je jasno i sama sam juče imala neprijatnu situaciju sa jednom starijom gospođom i mojom N...Znam da nije ni prva, nažalost ni poslednja, ali ne znam koliko mi je živaca i snage ostalo objašnjavajući i ponavljajući neukim ljudima da je ona autistična. Suzdržim se svaki.put, ni sama ne znam kako, da ne zveknem osobu po faci kada čujem to čuveno: "Nauči da je kontrolišeš", "Ne umeš da vaspitaš dete", "Ovde pomažu samo dobre batine"... – napisala je jedna majka, jedna od retkih nas koja zaista razume kroz šta oni prolaze.

Svi mi, ostali, naravno da, posle pročitane objave želimo da ih zagrlimo i pomognemo im i mnogi i napišu reči podrške, ali kada sutra u prodavnici il kafiću naiđemo na dete koje viče, udara, baca se po podu... da li ćemo prići njegovim roditeljima i zapitati da li im je potrebna pomoć ili ćemo prevrnuti očima i nadmeno, pomisliti, a možda i reći nešto iz, za roditelje autistične dece, poznatog "arsenala". Čak i majka koja je opisala šta im se dogodilo kaže da je svesna da bi i ona odragovala da je neko pljune na ulici, naravno, to je normalna stvar, ljudska, ali kada čujete o čemu se radi, ljudski i je i npr. produžiti dalje.

Budimo iskreni, pogledajmo se u ogledalu, da li smo mi oni koji vole da dele lekcije i kad ih niko ne pita ili smo spremni da, kad god je to u našoj moći, ponudimo pomoć.

Ili smo oni koji će sve napisano deklarativno podržati, a onda kad sutra neka naša sugrađanka napiše kako su današnja deca nepristojna: "Zamislite, juče me je jedno dete pljunulo na ulici...", da li ćemo odmah pohrliti da napišemo kako je to strašno, "Kakva nam je omladina", "Nije ni čudo šta nam se dešava", "Došli divlji, oterali pitome", "Batina je iz raja izašla", "Roditelji su krivi, treba da odgovaraju"...Da ne nabrajam, shvatili ste.  

Hajde da pokušamo da, kad god je to moguće, sagledamo činjenice pa onda, ukoliko je potrebno, zakolutamo očima, udelimo koju lekciju, ali, ako nam neko objasni o čemu se radi, pokušajmo da "obujemo njihove cipele", da se smirimo, ponudimo pomoć, podržimo njihova nastojanja da dobiju sigurno mesto na kojem će njihovo dete moći da bude nekoliko sati dnevno, da se konačno donese zakon roditelj-negovatelj koji godinama čekaju. Pokušajmo da bar malo olakšamo ono s čim se nose i što ne pokazuje da će prestati...

Htela sam da povežem još neke priče u ovaj pogled na sebe i u sebe, a ogledala se nisam sama setila – pre neki dan ga je spomenuo Dušan Petričić kao jedan od najvećih izuma, pored točka. Pokušaću da parafraziram. Gospodin Petričić je rekao da svako od nas, čovek, ali i nacija treba da prihvate tu svoju sliku u ogledalu, da se suoče s njom i da se potrudi da sledeći put kada se pogledamo, ta slika bude bolja.

Za kraj – nešto lepo a uklapa se u želju da svet bude lepše mesto.

U petak uveče je u kafeu "Pasaž" otvorena izložba naše sjajne sugrađanke – Tamare, čije radove možete videti na stranici Aramatart. Posle uživanja u njenom viđenju sveta, a potom i žurkice, Tamara nas je obavestila da već u subotu ujutru ide u novu akciju ulepšavanja sveta. Konkretno, jednog dečjeg igrališta:

Kako je mural izgledao na kraju, pogledajte na istoj stranici, a za još bolji svet moraćemo svi da se potrudimo.