Donka Stančić, istoričarka umetnosti: Peticije građana su jalov posao – pre sam za gerilsko delovanje

Donka Stančić, istoričarka umetnosti: Peticije građana su jalov posao – pre sam za gerilsko delovanje

Novi Sad više nije ogledalo svojih građana, već odraz investitorskih mahinacija i bahatosti gradskog establišmenta.

Kao društvo smo moralno posrnuli jer umesto da razumemo graditeljsko nasleđe, mi ga urušavamo. Tako je individualni interes prevagnuo nad kolektivnim samopoštovanjem i ponosom. Pretvorili smo se u varvare. Nismo shvatili suštinsku vrednost baštine već je uništavamo više nego agresori i okupatori, pa samim tim nam nestaje identitet grada. Sadašnjost Novog Sada je zamagljena, a budućnost neizvesna.

Ipak, baština Novog Sada je za sada koliko toliko preživela, a u knjigama će za budućnost bar biti pouzdano sačuvana od zaborava. Glavni "krivac" za to je naša sagovornica koja je, praktično, čitav svoj radni vek posvetila proučavanju graditeljskog nasleđa Novog Sada. Iza nje je više od stotinu publikovanih radova, decenijski rad u zavodima za zaštitu spomenika, mnoštvo nagrada i priznanja, autentične knjige i monografije, ali i naučna hrestomatija "Novi Sad od kuće do kuće" koja je esencija svake novosadske kućne biblioteke. Rukovodila je i pisanje kapitalne knjige "Umetnička topografija Novog Sada", u kojoj je sabrana kompletna kulturna baština grada. 

Razgovaramo sa istoričarkom umetnosti, zaštitarkom naše varoši, revolucionarkom, Novosađankom, pomalo i Beograđankom, malo je reći gradskom facom, Donkom Stančić.

− Rođena sam u Danilovgradu, zanimljivom mestu podno Ostroga, iako nikad nisam bila tamo. Otac mi je bio građevinski inženjer, koji je 1936. došao u Beograd, a kada su ga posle rata pozvali u Danilovgrad da gradi branu Slap tamo su me prijavili. Kada sam htela da upišem fakultet otkriveno je da su mi i ime i datum rođenja pogrešno upisani pa sam sve to morala da usklađujem sa maturskom diplomom. Tako, ne znam ni ko sam ni šta sam, ali nije ni bitno (smeh). Ne bežim od porekla jer je moj otac pripadao onima koji su u Kotoru zbog odbrane časti ubili kneza Danila, ali u Crnoj Gori izbegavam da spominjem iz kog sam plemena. To je porodica Kadića iz Bjelopavlića i uglavnom su se posle atentata razbežali u druge zemlje jer je bila pohara, a menjali su i prezime da ih ne bi nahvatali – započela je svoju priču Donka Stančić.


Prvo ste hteli da postanete novinar?

− Odrasla sam u Beogradu na Bulevaru revolucije i pohađala Šestu beogradsku gimnaziju. Upisala sam Fakultet političkih nauka, bila druga genaracija na njemu više od godinu dana, dala i neke ispite, jer sam htela da budem novinar, da se bavim kulturom. Shvatila sam da se mnogi predmeti baziraju gotovo isključivo na marksističkom shvatanju tumačenja sveta kao da ne postoje druge filozofske škole. Ako želim da budem novinar, zaključila sam da mogu ići na bilo koji fakultet i tako sam stigla na Filozofski, na istoriju umetnosti. Bila je to jaka grupa gde su predavali legendarni Svetozar Radojčić, Voja Korać, Voja Đurić, Branko Gavela, Lazar Trifunović… tadašnji i budući akademici.

Kako ste se opredelili baš za istoriju umetnosti?

− Tema na maturskom mi je bila "Praistorijsko slikarstvo Sahare", a moguće da je uticaj imao i moj pokojni suprug Vladimir, tadašnji momak. Kada sam upisala četvrti razred upoznala sam njega, a on je tada upisao arheologiju.

Bili ste aktivni u studentskim protestima 1968. godine?

− Moj momak je bio u organizacionom odboru na Filozoskom fakultetu, pa sam se i ja priključila protestu. Prvog dana sam stajala na praznom Studentskom trgu, kapije od parka su bile zatvorene. Kontrolisala sam ulaz na fakultet jer je to bilo dozvoljeno samo sa pokazanim indeksom. Sedam dana i noći smo bili tu, spavali na tvrdim klupama, ne tako često išli do kuće da se istuširamo. Za klopu su nam delili zemičke, "Zdenka" sir i jogurt, pa mi je ukus tog topljenog sira i danas u ustima. Mi nikakav strah nismo imali, a naši roditelji, inače nekomunisti, su se držali uzdržano. Nisu nam ništa govorili, niti osporavali. To je bila naša revolucija. Rano sedmog jutra neko je došao i rekao da idemo kući, da je gotovo jer su posle Titovog govora na Pravnom fakultetu zaigrali Kozaračko kolo. U tom kolu bio je Vuk Drašković i ta ekipa. I do danas ne znam zašto nismo pružili neki otpor. Trebalo nas je videti kako smo se razočarani i ojađeni povlačili sa "bojnog polja". Mi, koji nismo odustajali ni one noći kada su javili da će na Filozofski fakultet upasti komplet naoružana vojska. A samo smo hteli da menjamo stvari, da socijalizmu damo ljudskiji lik jer su nam smetale socijalna nepravda, cenzure, bahatost i bes vladajućih struktura. I tada su postojali tajkuni proizvedeni pod okrivljem državne i partijske oligarhije.

Zbog čega ste se preselili u Novi Sad?

− Kada smo diplomirali već je bilo tesno u Beogradu naći posao u struci. Tako je muž dobio posao u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika i nekoliko godina je putovao na posao iz prestonice. Čim se ukazalo mesto za istoričara umetnosti i ja sam se zaposlila, a kada je osnovan Gradski zavod oboje smo prešli u njega. Bio je poslednji dan januara kada smo se preselili, a tada nije bilo puno stanova za iznajmljivanje. Suprug je našao dvorišni stančić u Sremskoj Kamenici pored Milicijske škole, a ja sam mislila da je Kamenica novosadsko Dedinje. Ujutro sam sama krenula na posao, potpuni mrak, sneg promiče, naziru se tamne senke ljudi, nisam znala gde se nalazim. To je bila potpuna trauma, iz Jevremove ulice podno Studentskog trga naći se pored neke dugačke ograde i ići ka nepoznatoj autobuskoj stanici. Posle godinu dana smo se preseli u grad. Eto tako sam i ja postala ovdašnji "dođoš" često pominjana, sa ostalima, od novosadskog pedigriranog establišmenta. 


Jeste li vi Novosađanka ili Beograđanka?

− Sada sam u Novom Sadu duže nego što sam bila u Beogradu. Navikla sam se jer u svakoj sredini postoje dobri i loši ljudi. Za razliku od mog muža kome je još pradeda trgovac stigao iz okoline Milana u Beograd, u vreme kneza Mihajla. I tamo i ovde postoje zatvoreni društveni krugovi, u te ekipe teško se primaju pridošlice. Postoje mentalitetske razlike, Beograđani su nekako otvoreniji spontaniji, opušteniji i o njihovom duhu svedoči bogati sleng. Ovde sam registrovala samo ono "Voša" i "Gari", a na "biciklove" nikad se nisam navikla. Oduvek mi je smetao i stav nemoj da se eksponiraš, šta će reći poznanici, ne talasaj…. pa ono ovde je Evropa, tamo turska kasaba. Često sam otkrivala iza takve prepotencije veliku malograđanštinu.

Ceo radni vek ste proveli u Zavodu za zaštitu spomenika Novog Sada?

− Iako je osnovana pre skoro četiri decenije, ova jadna ustanova i dalje nema odgovarajući prostor. Prvo smo bili na Keju, u izlogu, da bi se potom prebacili u neku kuću preko puta Futoške pijace. Zatim se selimo na Trg Marije Trandafil gde dobijamo sprat u staroj zgradi koja je propadala. Bilo me je sramota kada dolaze stranke da im odredimo uslove za obnovu njihovih kuća. Odatle odlazimo iznad "Mrce" (čuvena kafana na Bulevaru Mihajla Pupina – prim.aut.) u neki salonski stan i još uvek je Zavod tu. Stalno pravim poređenje sa palatama u kojima sedišta imaju pojedine stranke. LSV je na Trgu mladenaca, SPS u ulici Modene ima jednu od najznačajnijih dela art dekoa u gradu, radikali i dalje drže celu zgradu… Da li im je zaista potreban toliki prostor, da li su ga zaslužili i da li su ga možda za trajno nasledili u našoj "prestonici kuture".

Gotovo je podrazumljivo da partije postavljaju svoje kadrove, ali neka se bar potrude da iz tog masovnog članstva nađu (ako ih imaju) kompetentne ljude


I vi ste bili politički aktivni?

− Jesam, ja sam postala direktor nakon pobede DOS-a, ali sam pre toga imala napisanih nekoliko knjiga i bila jedini savetnik. Gotovo je podrazumljivo da partije postavljaju svoje kadrove, ali neka se bar potrude da iz tog masovnog članstva nađu (ako ih imaju) kompetentne ljude. Ceo život sam ideološki bila za politiku centra, sa jakom demokratskom orjentacijom, ali sa izraženim senzibilitetom za narod i zemlju. Neko je to nazvao "prosvećenim nacionalizmom", onako kako taj pojam Francuzi koriste. Danas je teško naći takvu partiju jer, i ako zaliče, počinju polako da klize ka desnici. Đavo mi ne da mira pa bih i dalje da menjam sistem.

"Lupus" i "Pariski magacin" se i dalje vezuju za vaše ime?

− Da, ja sam glavni krivac u Novom Sadu što su podignute te dve zgrade. I dan-danas me prati priča i da sam primila pare od pokojnog Bate Butorovića za "Pariski magacin". Pisala sam po novinama, objašnjavala kako je došlo do podizanja takvog objekta, da ne treba staro preslikavati, da interpolacije treba da ostavljaju trag vremena u kome su nastale, ali nije vredelo. Oni se i dalje drže inženjeringa koji im je u praksi jedino poznat. S druge strane "Lupus" je već bio izgrađen kada sam ja bila na čelu Zavoda. Taj Egić me zvao na sastanak da mu obezbedim legalizaciju. Pošto sam odbila bio je mnogo razočaran jer "je mislio da sam ja njegova sestra". Ipak, nije dugo patio, čim sam smenjena njegovoj želji je udovoljeno. Zaboravili ste da sam bila i rušitelj Almaškog groblja, digle su se lokalne patriote da me rastrgnu. Samo da kažem da sam bila inicijator stavljanja svih starih novosadski grobalja pod zaštitu Zakona.


S druge strane, o obnovi Sinagoge se retko priča?

− Sinagoga je obnavljana krajem osamdesetih godina prošlog veka, a pre toga bila je moj prvi predlog za stavljanje pod zaštitu. Provela sam u njoj dva meseca pripremajući građu, a unutra lete golubovi i slepi miševi, posle svake kiše potop. Odbor za obnovu je hteo da izgradi toplu vezu između Jevrejske opštine i Sinagoge gde bi se nalazili kafići, garderoba i toaleti. U pitanju je bio kompleks od tri objekta (sa jevrejskom školom) gde nije dolazilo u obzir nikakvo dodavanje i razdvajanje. Pošto moja usmena zalaganja nisu pila vodu, u "Dnevniku" sam napisala tekst kakav se vandalizam sprema i sutradan je nastao haos. Malo je falilo da dobijem otkaz ali, kako mi je preneseno, sažalili su se jer sam podstanar i imam malo dete. Niko nije beknuo. Ni predsednik Jevrejske opštine, ni Novosađani s pedigreom, a mene tek pridošlu u grad mogao je mrak da pojede zbog Sinagoge. E, i to vam je Novi Sad. Ipak, topla veza nije izgrađena.

I staro jezgro Novog Sada stavljeno je pod zaštitu?

− Istina, ali je čitav proces dugo trajao, terali smo se punih osam godina. Tražili smo saglasnost od Grada iako to nismo morali. A oni su je odbijali jer su se plašili limita u građevinskim intervencijama, što se naravno podrazumevalo. Urbanisti, investitori i političari više ne bi mogli da se razmahnu, da ruše i grade. Kako je vreme proticalo, na kraju smo morali da uradimo novu studiju i da registrujemo promene na terenu. Stavljanje pod zaštitu nije značilo da je staro jezgro Novog Sada konzervirano već da ga treba rekonstruisati i održavati, a oko 30% kuća bilo je predviđeno za nadogradnju ili uklanjanje. Ipak, ni to nije bilo sasvim bezbedno jer se i dalje dešavaju procesi skidanja zaštite, kao nekad sa Jermenske crkve, danas sa trščara u ulici Marka Kraljevića. To se ne bi dešavalo bez učešća direktora i poslušnog stručnjaka iz Zavoda. Napadali su me da sam luda jer stavljam pod zaštitu stotine kuća, da toliko nema ni u Parizu zaštićenih. Preko Francuske ambasade nabavila sam njihov zakon i parisku dokumentaciju i saznala da zaista nemaju pojedinačno zaštićene kuće, već desetine ogromnih blokova i kvratova, pa je tako ovaj grad većim delom pokriven kao kulturno dobro.

Nedavno ste bili na udaru Srpske pravoslavne crkve ?

− Oglasila sam se u medijima kada su sa Vladičanskog dvora skinuli originalne pločice iz 1901. godine i bacilli ih pod izgovorom da je sve trulo. Nepotrebno su obili sve fasade. Umesto njih stavili su tanje keramičke pločice iz Španije sa kompjuterski odštampanim ornamentom. I onda su me na Radio "Besedi" proglasili izdajnikom, drugosrbijankom i neznalicom, krenuli su napadi, a ja u tom momentu spremam monografiju o 26 crkava iz 16. veka u župama kod Prizrena. To su male crkve od kamena koje lako mogu da nestanu, a pod njima je naš narod opstao i molio se Bogu u vreme turskog ropstva.

Toliko od Srpske Atine?

− Dok se kačimo za mitove, pa i za taj o Srpskoj Atini, nećemo napredovati. Bežimo od realnosti i to je veliki problem. Po svim parametrima Novi Sad je bio austrougarska provincija. Sredinom druge polovine 19. veka, u vreme Miletića, bilo je napretka, pa se neko dosetio da grad pretenciozno nazove Srpskom Atinom. Možemo na neki simpatičan način da prihvatimo da je to tada bila patriotski izazvana reakcija da se da na značaju srpskom Novom Sadu. Ali danas, kada se u ovim okolnostima spominje Srpska Atina zaista se nema šta reći.

Patriotizam prepuštam ovim bukačima sa velikim P, od kojih me je sramota


Sada će opet reći da niste patriota već srbomrzac?

− Da li treba da se branim? Danas patriotizam prepuštam ovim bukačima sa velikim P, od kojih me je sramota. Osetljiva sam na Srbe i Srbiju zbog stradanja kroz istoriju. Posebno na ono u Prvom svetskom ratu. Onda sam, izučavajući Osmanlije i taj period, shvatila da smo uvek bili na svoj način svoji. Gde god je krenuo ustanak ili buna – evo Srba da ratuju, ne pitaju šta košta. Tako su se i dva puta priključili austrijskoj vojsci protiv Turaka. Posle dva poraza nastupila je bežanija naroda na sever, sve sa patrijarsima na čelu. Posebno me interesovala sudbina malobrojnog naroda i sveštenstva, onih koji su ostali na jugu da sačuvaju svetinje i domove. Nastupile su surove osvete i odmazde, te je od njih potekla do danas sačuvana rečenica "Bežanova majka nije plakala no Stojanova". Grci to nisu tako radili no su išli na Portu i postizali dogovore pa su se i sačuvali. Isposlovali su i preuzimanje naše Pećke patrijaršije. Veliko je i tragično naše stradanje u Prvom svetskom ratu kada smo izgubili dragoceni intelektualni potencijal. Ima svedočenja da ga ni do danas nismo zanovili, zato nam možda i ide ovako. Treba pamtiti da Srbija na zidovima u Sopoćanima ima najbolje zidno slikarstvo 13. veka u Evropi i pored Đota i Mazača i drugih vrhunskih slikara tog perioda. To nisu slikali Srbi već slikari sa vizantijskog dvora, koje su angažovali Nemanjići. Znali su da odaberu kvalitet i da to dobro plate. 


Ima li nade da se dobri duh Novog Sada povrati?

− Kao prvo, dosta ljudi nema opšte obrazovanje. U prvi plan su izbili snalažljivi, muvatori, prevaranti. Direktori diletanti dovode još veće diletante kao struku, to je začarani krug, pa kako da se nešto menja. Ponekad mislim da smo mi Srbi specijalno nekim zracima iz kosmosa ozračeni, pa radimo sve na svoju štetu. Sami sebi činimo da nam bude gore, a ne bolje. Moja generacija je imala od koga da uči i prihvati određene poslovne principe. Ja nisam imala koga da učim jer nisu hteli da prime nikog, a tako je do danas, kažu rade tako što prepisuju moje tekstove. Kodeks ponašanja se znao. Na stolu starije koleginice vidim knjigu koja mi je potrebna, ali ne smem da je uzmem, dobiću je kad se ona vrati sa terena.

Deluje da kulturna baština polako i sigurno nestaje?

− Kako godine prolaze i služba zaštite spomenika, kao i sve drugo, devalvira. Već sam pomenula direktore diletante zbog kojih se po pravilu menja sistematizacija. Kvalitet kadrova se tanji, a radi se o odgovornom poslu koji podrazumeva složeno, dubinsko znanje i gde ne sme da bude improvizacije i gde morate imati jasne kriterijume kako šta mora i šta sme, a šta ne sme. U našem poslu veliki je problem i naša koordinacija sa građevinskom inspekcijom. Zakoni postoje, sve je jasno, ali oni najčešće izbegavaju da rade svoj posao, tačnije rade ga po direktivi politike i investitora. Doživela sam i intimnije obraćanje kada mi kažu: "Jesi normalna, da mi skinu glavu, šta me briga za tvoj spomenik". A u uspavanoj struci, čast izuzecima, nema borbe za spomenike, neke je baš briga, mnogi čekaju spas penzije, a drugi žive nirvanu uz direktore. To sve vidim kao propast. Svaki intelektualac mora u sebi da nosi kritičku misao, da ima svoje mišljenje o svemu, da se ne boji da iznese svoj stav. Apatija je prisutna, ali i egoizam i samoživost, svuda pa i među konzervatorima.

Mogli bi ovi silni investitori da se sete i izgrade neku zadužbinu

Novom Sadu je neophodan muzej arhitekture

− Novom Sadu i Vojvodini je preko potreban muzej arhitekture. Dok je profesor Ranko Radović još bio živ razgovarali smo o tome i složili se da bi lepo bilo da se Češki magacin preadaptira u muzej. Po kapacitetu bi odgovarao, a u arhivama diljem Vojvodine postoji mnoštvo projekata koje treba izvući, sistematizovati i dobiti prvoklasnu postavku. Čak i neki naši savremeni arhitekti zaslužuju da se nađu u njemu. Mogli bi ovi silni investitori da se sete i izgrade neku zadužbinu. Da sam ja neko ko je zaradio puno para, osetila bi poriv da nešto ostavim budućim pokolenjima, da moje ime stoji na fasadi kao što je Kolarčevo ime ostalo za sva vremena. Eto, pozivam investitore da nam pomognu da otvorimo muzej arhitekture – kategorična je zaštitarka Novog Sada.


Ali dobićemo "Novi Sad na vodi"?

− Da ima pameti u gradu, iskoristili bi to jezero i dobili oazu kao što je ona u Central parku u Njujorku, i još više od toga jer ima više šume nego tamo i priroda je autentična. Neka se gradi na placu Mornarice, ali se mora imati osećaj da se sačuva zatečeni pejzaž, jer ovo u Novom Sadu je ekskluziva koju malo koji grad ima. Umesto toga se, bez najave, seku stabla i svaka čast ovim ljudima što mesecima čuvaju šumu. Dodatno sam zainteresovana jer se sve dešava ispod mog prozora. Nije bilo davno kada sam gledala klizače na zaleđenom jezeru. Urbanisti, investitori i političari, znam da su udruženi mnogo jaki, ipak bi mogli da pokažu senzibilitet prema obimu zauzimanja i uništavanju površina u ovom delu grada. Još nije kasno, samo korigovati usvojeni GUP, ionako stalno, po potrebi, menjaju plansku dokumentaciju. Kada je reč o podizanju spomenika nevinim žrtvama sa spornim imenima, peticija unapred izgleda jalov posao. Vlada teror većine, pa je ovo unapred izgubljena bitka. Ovde sam pre za gerilsko delovanje, ako me razumete. Inače, lokacija spomenika nije primerena žrtvama, pre je ponižavajuća. 

Svaka čast ovim ljudima što mesecima čuvaju šumu 


I sve se to dešava u Evropkoj prestonici kulture?

− Izgleda da sam usamljena u stavu da Novi Sad ne zaslužuje tu titulu. U momentu kada se o tome govori ruše Jermensku opštinu i grade Pupinovu palatu, nešto kasnije sa zemljom su sravljene zaštićene trščare, jedini takav kompleks u središtu grada, u Vojvodini. Izgrađene su nekreativne, estetski jeftine zgrade. Jasno mi je da se titula dobija političkim marifetlucima i da tu igru ne igraju pravi kriterijumi. Strašna je pretencioznost današnjeg gradonačelnika koji se hvali da je on zaslužan. Zaslugom Republike donekle je obnovljeno Podgrađe, što je benefit. Još dok sam radila pokrenuli smo priču o novim kulturnim međama grada – revitalizaciji Kineske četvrti, Svilare, Ranžirne stanice i Šulcovog mlina. Dobro je da su prve dve već aktivne, a ove druge dve su na čekanju. Inače, mnogo me zanima koliko je koštala ova naša "Prestonica".  

Razgovarao: Dejan Ignjić

Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
32
4

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Građanin Toša

    pre 70 dana i 57 minuta

    "Novi Sad više nije ogledalo svojih građana, već odraz investitorskih mahinacija i bahatosti gradskog establišmenta."
    A da li u taj gradski establišment ubraja i sebe? Jaka je ona zaštitarka! Ona je dozvolila rušenje knjižare "Branko Radičević" i izgradnju Pariskog magazina na tom mestu!

    Oceni komentar:
    14
    20
  • Milan

    pre 69 dana i 23 sata

    Hvala novinaru na pravo sagovorniku i hvala gospođi Donki što je iskreno odgovarala! Bolji članak nije mogao da izađe u ovom trenutku kada nam grad devastiraju do maksimuma svi upravo navedeni u tekstu na čelu sa Kradonačelnikom koji se još i hvali svojim učešćem! Za četvrt veka ove dodigare će se raspadati, infrastruktura će propasti i od lepog srednjoevropskog grada će ostati kartonske favele da svedoče o životu nekadašnjih podguznih muva…Samo niko neće imati to i da napiše

    Oceni komentar:
    2
    29
  • Zgađen

    pre 69 dana i 22 sata

    Čitajte ovo SNS-ovci i Vučiću, da znate zbog čega narod neće hteti da brani vašu, a ne narodnu državu i zbog čega će mobilizacija u ratu za Kosovo biti neuspešna.

    Oceni komentar:
    4
    23
  • Ana

    pre 69 dana i 15 sati

    G-dinu Tosi,
    zgrada u kojoj je bila knjizara, nije srusena i nalazi se na samom uglu ul. Kralja Aleksandra, na "cosku", tu je sada prazan lokal, a u haustoru zgrade gde je sada Pariski magazin, nalazio se niz starih zanatskih radnji, tasnar Kozarov, foto studio i dvorisni stanovi, tek da se zna...a srusena je divna stara Jevrejska ulica, sa zutim ciglicama, brojnim radnjama, mlecni restoran gde su svi dolazili, bioskop Zvezda, kao i decija stomat. ambulanta, sa dragom dr Milenicom, ima nas jos

    Oceni komentar:
    2
    24
  • Mirko

    pre 37 dana i 17 sati

    Kad se zagrebe ispod površine shvati se da neznanje i pohlepa vladaju.

    Budale misle da su se osigurale i obezbedile šaljući svoju decu u Švicu, Francusku, Kanadu...
    Biće tamo polu-svet i nikad priznati baš zbog "zlodela" u rodnoj zemlji.

    Oceni komentar:
    0
    9
  • Danije

    pre 26 dana i 20 sati

    A da li je onda ova gđa. i za gerilsko delovanje protiv nje, ako se ona nekome ne sviđa...??

    Oceni komentar:
    4
    1
  • Prsan

    pre 4 dana i 16 sati

    Uuuuu, kako gedžovane pucaju kompleksi!
    Znači: "Ja sam iz centra BG, a onda sam došla ovamo, očekujući Dedinja, kad, ono, seljana.
    Ali mi nismo turci, bolji smo od vas. Imamo kulturu, čekaj da nabrojim:......, ma nema veze, ali vi imate manje."

    Koliko kompleksa u jednom tekstu.
    I kakva je ovo gradska faca, kad se ne oseća kao novosadjanka ni posle toliko godina?

    Oceni komentar:
    0
    0