Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Zoran Stanišin
Dr Dubravko Ćulibrk: Terminator se neće vratiti
Onako, na prvu nikada vam ne bi palo na pamet čime se Dubravko Ćulibrk bavi. Dakle, pretpostavka je da ga ne znate. Ko ga poznaje zna da je jedan od najmlađih doktora nauka, vanredni profesor FTN-a na privremenom radu u Trentu, na najprestižnijem univerzitetu u Italiji.
Stručnjak je za informaciono-komunikacione sisteme, ali i izuzetno društvena osoba i pozitivna, koga već posle desetak minuta imate potrebu da oslovite najnovosadskije moguće - gari. Živi u raznim gradovima sveta, putuje sa kontinenta na kontinent učeći i prenoseći znanje o programiranju, kompjuterima i razvoju veštačke inteligencije. Za sebe tvrdi da je Limanac, iako već godinama tamo ne živi, već nizvodno na Bulevaru (ima samo jedan bulevar i ne treba ga posebno predstavljati, a ostali su već druga priča). Kada je kratko u Novom Sadu može se sresti u Teniskom klubu Index, ili je na FTN-u. Voli da svira gitaru i čita SF romane, uzgaja voće i pravi vino i rakiju. A i avanturističkog je duha i pobija tezu kako su „kompjuteraši“ asocijalni.
Svoje znanje usmerio na razvoj veštačke inteligencije. Da se ne bi ovde služili leksikonom stranih reči i izraza zamolili smo ga da nam objasni što narodskijim jezikom čime se bavi u Trentu.
– Narodski rečeno, učim kompjutere da skontaju šta se nalazi u slici ili videu. To je kompjuterski vid. Imaš sliku, hoćeš da izdvojiš informaciju i opišeš šta se dešava na slici na način na koji bi to čovek uradio, sem što to kompjuter treba da uradi. Dakle, ostaje pitanje na bazi čega i koje znanje kompjuter treba da ima da bi mogao da prepozna vizuelno šta se nalazi u toj slici. To je kompjuterima komplikovano još uvek i mi to pokušavamo da rešimo – priča Dubravko.
Koliko ste angažovani na tom projektu u Trentu?
– Nikad to nije jedan projekat, uvek ih ima više. Ali ovaj je primarni i na njemu radim već dve godine. Inače, to je tema kojom se bavimo već dugi niz godina. Nekad je bilo zanimljivo da se napravi softver kako bi kompjuter preko kamere video automobil i odredio brzinu kojom se kreće. Te stvari smo prevazišli, sada imamo druge izazove. A primenu toga što sam naveo imaš u svakoj kameri, što pre pet - deset godina nije postojalo, a to je da na fotografiji prepoznaje lice. To je čista računarska vizija.
Zvuči kao kliše, ali zaista se nameće pitanje - odakle ljubav prema programiranju? Da li je ona razvila od malih nogu ili je došla kasnije, sa sazrevanjem?
– Programiranje sam naučio u „Narodnoj tehnici“ na Limanu u atomskom skloništu. Kao klinci smo tamo visili. As impex ili neka slična firma iz tog socijalističkog vremena je uvezla kompjutere za „Narodnu tehniku“. I uveze nešto što nikada pre niko nije video niti čuo za to sem nas ovde u Srbiji - neki Misedo 85. To je kompjuter koji, izgleda, niko sem nas nije upotrebljavao. Meni se kompjuter ipak svideo i krenuo sam da programiram. E sad, Misedo 85 bio je bez igrica, ali je bila knjiga kako programirati na tom računaru i skontam da se može napraviti igrica tipa „Pong“ koju možeš da „điraš“ i nakon dana čukanja poteram konačno igricu i skontam da mi treba džojstik koji Misedo 85 nije imao (smeh). Ali naučio sam na tom kompjuteru svašta.
Pa ste, pretpostavljam, znanje unapredili i kući na računaru...
– Čim sam se upoznao sa računarima krenuo sam oca da „barim“ da mi nabavi komp. I on pozove direktora firme koja je nabavljala opremu za „Narodnu tehniku“ da mu preporuči neki kompjuter koji bi bio dobar za mene - i dobijem i kući Misedo 85 (smeh). Hteo sam da se ubijem! Nekako objasnim ćaletu da to baš i nije kompjuter za mene i nagovorim ga da mi kupi Komodor 64. E, to je bilo zanimljivo iskustvo. Igrao sam igrice, ali meni je bilo super što sam mogao i da programiram na njemu. I onda sam krenuo u „Jovinu“ gimnaziju, a tamo smo imali profesora koji je pre toga predavao tehničko i nakon ukidanja tog predmeta preorijentisao se na kompjutere. Gari, on veze nije imao sa tim predmetom! Uradiš mu program koji radi na drugačiji način nego što ga je on zamislio - on to ne konta. Ali smo mi bili zaluđenici za programiranje i te četiri godine su prošle krajnje kreativno i zanimljivo.
Onda je stigao fakultet. Da li je bilo premišljanja kojim putem nastaviti?
– Kada je došao faks na red, to je bila 1995. godina i kriza se još prilično osećala. Ja sam jako voleo biologiju i programiranje. I onda se zapitam: „šta ćeš matori sa biologijom da radiš posle?“ i naravno - upišem Fakultet tehničkih nauka. I dođem do mesta asistenta, a većinu vremena sam radio „outsorcing“ pa kako uradim projekat za druge to mi se upisuje kao položen ispit, ali važnije od svega je što sam tu sticao iskustvo.
Magistratura je stigla u Novom Sadu, a doktorat „preko bare“ - na Floridi.
– Za magistarski smo radili kompajlere, procesore koji su samo zvuk obrađivali. I kada sam radio optimizaciju, pošto me uvek zanimala biologija, onda sam to uradio genetskim algoritmom. Njima je to sve bilo špansko selo i prošlo je, a ja sam dobio magistarsko zvanje. Kada sam otišao na Floridu, mentor je bio naš čovek Borko Furht, i pustio nas je da se igramo čega hoćemo. Onda sam rešio kako ću neuronskom mrežom da uočim objekte koji se kreću. Tada je u Americi opet bila aktuelna priča o sigurnosti i onda se postavio problem nadzora luke i mora sa kamerom velike rezolucije, jer se nije mogao detektovati objekat koji se pomera, pošto je i more i nebo pokretno. Dakle, potrebno je bilo naučiti kompjuter da ignoriše ono što se sve vreme pomera i da detektuje nove elemente koji se pomeraju. Prevelika kamera, puno piksela, softverski nije moglo tako brzo da se obradi, a neuronska mreža sve paralelno radi, tako da se, hardverski kad se implementira, sve to brže uradi. Nismo na kraju to uspeli da završimo, ali je to bilo dovoljno za doktorat. Naš rad je čak dospeo u najprestižniji časopis koji se bavi neuronskim mrežama.
Pomenuli ste „igranje“ na doktorskim studijama. Ovde ste prošli kroz jedan obrazovni sistem, tamo kroz drugi... kolika je razlika?
– Puno projekata radimo i sarađujemo sa ljudima i univerzitetima iz celog sveta i onda vidimo razne sisteme, ne samo američki. Sad se ovaj naš približava njihovom, ili se trudi da se to da uradi, ali je i dalje jako velika razlika. Za doktorat ne vredi da predmete, osim najosnovnijih, drži neko ko se ne bavi istraživanjem. Jer, poenta je da vidiš nešto što bi mogao da proširiš i produbiš, a kod nas to ne funkcioniše. Ali je i drugačiji odnos prema školovanju. Ovde se upišu studije, pa onda student gleda kako da prođe studije uz pomoć bubica i drugih dovijanja. U Americi studenti shvataju da se plaća znanje i onda je njima varanje čisto bacanje para. Jer ti ne daju novce roditelji, ili sam zaradiš za studije da bi varao i umesto znanja stekao samo diplomu.
Kako se otvorila priča sa Univerzitetom u Trentu?
– Pisao sam sa kolegom projekat o razmeni istraživača sa Južnom Afrikom, Univerzitetom Florida, Brazilom, Japanom, Singapurom, a u Evropi je bila Škotska i Švajcarska. Ali je fora bila da se moglo samo ići „preko bare“, ali mi po Evropi ne možemo ići. Sticaj okolnosti je bio da budem šest meseci na Floridi, kada me je drugar koji je sa mnom studirao na Floridi, a otišao u Amsterdam na doktorat, pozvao da se uključim u novi projekat. Tako sam "preko bare" završio u Trentu. Kum me pre nekih sedam-osam godina nagovorio da vozim bord. U okolini Trenta ima lepih planina, bolji je vazduh, što je ovde problem i pogodilo se sve tako, pa sam otišao.
Malo skačemo sa teme na temu, ali krenuli smo o nauci, a vi ste skrenuli na sport. Uvreženo je mišljenje da su „kompjuteraši“ asocijalni i uglavnom sve radno i slobodno vreme provode pred monitorom, a broj vaših hobija neprestano raste od destinacije do destinacije.
– Ima deo ljudi koji su, da tako kažem, na štrebersku stranu, ali to nije standard. A ja volim sport. U Trentu se, recimo, pentraju po planinama. Oni to zovu „via ferata“ sa sajlom koja je provučena kroz stene da se može zakačiti i penjati i to sam počeo da upražnjavam. Oni tamo su, inače, zaluđenici za biciklizam, ali ja sam se u pentranju pronašao.
Da li ste se aplinizmom baviti i na Floridi?
– Pa Florida je ravna kao ovde. Ako tamo vidiš brdo, to je sigurno deponija (smeh). Ali sam tamo ronio, a sa našim ljudima tamo koji su nešto imućniji imao sam priliku da jedrim. Nije to ništa specijalno, izađeš popodne pa se vozaš po okeanu nekoliko sati.
Pa dobro, nije da nije specijalno biti potencijalna hrana ajkulama na otvorenom?
– E to je priča. Kada sam bio nedavno u Južnoj Africi na univerzitetu Stelenboš, ušao sam u kavez da vidim veliku belu ajkulu. To je neverovatno. Ona je na najširem delu, širine kao tri kafanska stola, a dužine više od šest metara. Da ne veruješ! Ali kad sam na moru što to ne bih probao. Inače, tamo studenti i profesori zaista imaju sportski duh i u naučnoj razmeni mogu da primetim da su nas zarazili u Novom Sadu, pa sada mnogo više naših se može videti kako džogiraju ili voze bicikl.
PRERASTAO AVION
Obišli ste moga mesta na svetu. Gde bi ste voleli da odete?
– Definitivno Mon Sen Mišel ostrvo u Francuskoj zbog svoje istorije i priče o vitezovima.
Ali nema mora...
– Pa dobro. Onda je Rodos je super. Ima taj stari malteški grad, a ima i more... Ali nemam neke velike neostvarene želje. A problem je i što sam visok pa ne mogu da se spakujem u avion i te duže puteve teško podnosim. I do Floride da odem, tih 13 sati leta mi je previše.
A u svojoj naučnoj karijeri šta biste voleli da uradite? Da li bi voleli da neko za neku godinu otvori neku aplikaciju na mobilnom telefonu, a vi kažete - e to je moje delo!
– Ne funkcionišem ja tako. Ja volim praktične stvari, zato smo inženjeri i pravimo svakakve stvari. A što se nauke tiče, više su fundamentalne stvari. Mnogo ljudi iz nauke radi „pure vision“. To je predsoblje opšte veštačke inteligencije. Tu možeš da naučiš stvari koje će ti omogućiti da stvarno možeš da napraviš inteligentan kompjuter. I zbog toga bih voleo da napravim tu značajan napredak. A što se tiče apliklacija, voleo bih, ako nađem vremena, da napravim aplikaciju „Fruškogorski beer maraton“. Jer mi učestvujemo na svakom malom maratonu, ali popijemo dosta piva i da se napravi računica koliko tih piva kompenzuje nečiju brzinu. (smeh)
Mislite li da je moguće da za vašeg života veštačka inteligencija napreduje tako da će čovek moći da razgovara sa kompjuterom?
– Ne mogu da procenim koliko će to trajati, ali ne verujem da će skoro to biti moguće. Moguće da će se desiti u nekim ogreničenim scenarijima, ali sigurno ima još 30 do 40 godina za tako nešto.
Znači ne moramo se plašiti povratka Terminatora u stvarnom životu?
– To ne. Ti možeš da naučiš mašinu da radi neki posao i ona taj posao odradi daleko bolje od čoveka. Ako je naučiš da prepozna facu, ona to može da uradi na milijardi slika u roku od nekoliko sati, što mi nikada nećemo moći, ali je sve na tom nivou da pokušavamo mašinu da naučimo da radi nešto što radi dete od dve - tri godine, bar što se tiče vizije. Što se tiče veštačke inteligencije imamo situacija u kojima mašina radi neke stvare daleko bolje od čoveka, ali kao alat. Ona nema svest. Da bi se napravila takva mašina, treba joj motivacija. One za sada nemaju nikakav razlog da samostalno razmišljaju. Mi sada pokušavamo da ih naučimo da prepoznaju kako se osećamo, ali dok ne napraviš mašinu kojoj je dosadno, ona nema potrebe da sama sebe unapređuje, sve dok joj ne narediš.
NE DRŽI GA MESTO: To je nauka. Ako spojiš dve nedelje da si u Novom Sadu, to je čudo. Malo smori to, ali ne može se naukom baviti bez konferencija, razmene iskustava sa ljudima iz struke.
nina
pre 3416 dana i 14 sati
Garant mu je Ostoja bio profesor informatike u Jovinoj! :-)
vademaiden
pre 3416 dana i 10 sati
pre bih rekla Mahač ;)