Dr Marko Nikolić, pedijatar: Novi Sad se još koliko-toliko drži u pravim merilima vrednosti

Ubedljivo je na vrhu liste po broju preporuka zadovoljnih roditelja, kad god se pomenu pedijatri u Novom Sadu. Smatraju ga velikim stručnjakom i odličnim dijagnostičarem i opisuju ga kao pažljivog, brižnog, savesnog, detaljnog u pregledima, veoma posvećenog svom poslu koji, prema njihovim rečima, očigledno radi iz ljubavi.

Dr Marko Nikolić rođen je 1969. godine u Senti, u porodici u kojoj je otac bio lekar, a majka sudija i, kasnije, advokat. S obzirom na to da su se ubrzo preselili u Herceg Novi, tamo je završio osnovno i srednje obrazovanje, da bi u Novi Sad došao 1988. godine, na studije medicine. Posle završnog ispita iz pedijatrije, tadašnji Upravnik Pedijatrijske klinike prof. dr Aleksandar Krstić ga je zadržao na Katedri. Na Klinici za pedijatriju radio je 15 godina, a 2010. je našao svoje mesto u privatnoj praksi, zajedno sa suprugom Svetlanom, koja je dermatolog. Otac je dva sina, Alekse i Danila.

S obzirom na to da je zadobio ogromno poverenje novosadskih roditelja, toliko da ga smatraju "suvim zlatom ovog grada", sa dr Nikolićem smo razgovarali o njegovom pozivu, odnosu prema pacijentima, aktuelnoj situaciji sa dečijim bolestima, ali i o Novom Sadu, Novosađanima i njegovim privatnim interesovanjima.

Odakle odabir baš ovog posla?

– Od malih nogu sam želeo da budem lekar. Moji plišani medvedi su uvek bili uvijeni, ufačlovani zavojima i dobijali su "boce" koje sam uzimao od oca. Dakle, medicinu nisam odabrao po nekoj inerciji, već zato što sam je oduvek voleo.

Od studija pa nadalje, ostali ste u Novom Sadu?

– Zavoleo sam Novi Sad, nekako sam i po mentalitetu i po temperamentu oduvek više pripadao ovde. Bilo je puno prilika da odemo u inostranstvo, ali sam bukvalno sve u životu vezao za ovu zemlju i ne bih nikad otišao odavde, a tako vaspitavam i svoju decu. Pamtim i neki drugi Novi Sad, meni lepši, kulturniji, čistiji, normalniji... Ovaj sad baš nešto ne razumem, pa polako pokušavam da se preselim na Frušku goru, jer mi prijaju mir, tišina, priroda... Ipak, volim Novi Sad, kad god se odnegde vraćam, osetim da mi je lepo oko srca.

Pamtim i neki drugi Novi Sad, meni lepši, kulturniji, čistiji, normalniji... Ovaj sad baš nešto ne razumem...

Koji su Vam omiljeni delovi grada?

– Liman, jer su tu moja deca odrasla. Volim Tvrđavu, jer je na brdu, kao i Stari grad, jer tu najviše vidim onaj stari Novi Sad koji sam najviše voleo. Volim Srpsko narodno pozorište, moj brat Čedomir Nikolić je profesor na Muzičkoj akademiji, moj dobar prijatelj je Stefan Milenković... to je moj svet.

Šta bi moglo da bude bolje u Novom Sadu?

– Više parkova i zelenila, više kulture stanovanja, uvažavanja komšija, empatije, pomoći, brige o starima... Manje grafita po zidovima, smeća ispred zgrada i po haustorima, plastike na Fruškoj gori... Smeta mi prljav Dunav, u koji već deset godina ne ulazim, iako obožavam vodu. To sve ide iz kuće, ali je danas uticaj porodice marginalizovan, pa je ovo samo realno stanje onog što nam se događa. Shvatam da je teško i da se kod najvećeg broja ljudi dan svodi na borbu za opstanak, a kad se boriš za opstanak, tu nadgradnju ni ne vidiš. Nedostaje mi neki normalan život, prava merila vrednosti... Novi sad se tu još, koliko-toliko, drži, batrga se nekako.

Kakvi su, prema Vašem mišljenju, Novosađani?

– Novosađani su se mnogo promenili, ali su još uvek smireni, staloženi, kulturni, kakvim ih i opisuju. Uvek ih prepoznaš kada ih vidiš i razgovaraš sa njima, a to mogu da potvrdim jer puno putujem. Nisu dovoljno prodorni, povlače se, ali to je karakterna osobina ovog podneblja. Temperament im ne dozvoljava da budu agresivni i nameću nešto, pa se zatvaraju. Sve demografske promene koje su nam se desile su svakako donele i mnogo toga dobrog, ali mislim da nam se nekako izgubio taj prefiks Srpske Atine. Mislim da ljudi koji su stasali u ovoj sredini treba svojim ponašanjem, pregalaštvom i pogledom na svet da budu primer onim drugima. Znam da je to nekad teško, ali verujem da svako u svojoj mikrosredini to može, a onda to može da zaživi i kao neki obrazac ponašanja.

Verujem da bi naši sugrađani voleli da znaju kakvi ste i privatno. Šta volite, imate li neke hobije?

– Volim da putujem, posebno volim more. Volim da se družim, da dočekujem goste, da budem blizak i pokazujem emocije onome kome želim. Volim muziku i pozorište, a posebno klasičnu muziku, završio sam i osnovnu Muzičku školu, odsek za klavir. Pored nje, prija mi i Ex Yu muzika iz 80-tih, volim da idem na koncerte. Pomalo pišem: neka moja razmišljanja, kratke priče. Volim sport, nekad sam trenirao košarku, sa mlađim sinom pratim utakmice – košarku, atletiku, moto sportove... Trudim se da vodim neki normalan život i budem koristan zajednici u kojoj sam, a mislim da to možemo na razne načine.

Danas svoje usluge pružate u svojoj privatnoj Poliklinici?

– U Poliklinici "Dr Nikolić" fokusirani smo na pedijatriju i na sve ono što se na nju naslanja, jer imamo još dečiju hirurgiju, ortopediju i dermatologiju. Što se pedijatrije tiče, tu smo već 20 godina, imamo oko 20.000 pregleda godišnje. Trudimo se da obezbedimo usluge sve na jednom mestu, da naši pacijenti ne moraju da se šetaju. Imamo puno stalnih pacijenata. Trudimo se da poštujemo to što nam veruju i to funkcioniše.

Roditelji koji dovode decu kod Vas tvrde da se nikad nije dogodilo da ne odgovorite na telefonski poziv, čak i noću ili nedeljom. To podrazumeva poprilično žrtvovanje slobodnog vremena...

– Trudim se da uvek zamislim sebe u toj situaciji, kako bi mi bilo da imam problem sa svojim detetom i da očekujem da taj problem rešim. Ja ovaj posao ne radim, već ga živim i ceo svoj život sam podredio tome. Na sreću, imam uz sebe nekoga ko to razume, a to je moja supruga, jer moja porodica je često zbog toga trpela. Meni je normalno da u ordinaciju prvi uđem, poslednji izađem, da komuniciram sa pacijentima u bilo koje vreme... Odnos prema pacijentima nas i čini lekarima. Mi nekad lečimo i samo slušajući. Recimo, kad neka mama dođe, isplače se, bude joj lakše i ja se trudim da to ispoštujem. Meni duša kaže kako treba da radim. Nije mi teško da kažem "Izvinite" ili "Pogrešio sam", i to oni osete. Potrebno je da budeš normalan i poštuješ ih, to mi je moj otac ostavio u amanet. Moj cilj je da moja deca kad hodaju ovim gradom ne moraju da skreću pogled, to je moj legat njima, i ako to uspem, smatraću da sam zadovoljan čovek.

Šta najviše volite u svom poslu?

– Decu. Mi se često i igramo, ja se spustim na dečiji nivo i volim to, a vidim da se i oni raduju kad dođu ovde. Ja garantujem da oni mene podmlade i da je moj pogled na svet takav zahvaljujući njima. Mislim da sad ni ne bih mogao da radim sa odraslima. Najviše volim kad vidim da su zdravi, i fizički i kao ličnosti, kad je i porodica funkcionalna. Srećan sam što sa poverenjem dolaze ovde. Često mi donose crteže, lego figurice, napisali su mi i pesmu.

Šta su, sa druge strane, najteži momenti u pedijatriji?

– Kad moraš dete da pošalješ u ustanovu višeg ranga, jer ne možeš ti da ga izlečiš. Kad vidiš da tvoji pacijenti oboljevaju od nekih neizlečivih bolesti ili kad čuješ da dete nije preživelo. Teško mi je i kad im radimo bolne stvari, za koje oni ne razumeju da su za njihovo dobro, kao što je bockanje, ali tu imam tim predivnih sestara, koje pronađu sjajne načine.

Kakva je aktuelna situacija sa bolestima kod dece?

– Ono što primećujemo je da su se posle kovida i bolesti značajno promenile. Kliničke slike su mnogo teže, kao i lečenje i to je ono sa čime se sada susrećemo. To ima veze sa kovid infekcijom, nošenjem maski i gubljenjem nekih zakonitosti koje su vladale pre epidemije. Bolesti su učestalije, bukvalno se "naslanjaju" jedna na drugu, naročito ove zime. Najčešće su respiratorne i alementarne (crevne) bolesti. U decembru i januaru smo imali jako puno upala pluća i na njih se "naslonila" gripa. Primećujemo i da se javljaju bolesti kojih nije bilo, prvenstveno veliki kašalj, a sada i morbili i mislim da ćemo imati velikih problema ukoliko se kolektivni imunitet po pitanju tih bolesti ne stabilizuje, što podrazumeva sveobuhvatniju i redovnu vakcinaciju. Ja duboko verujem u nauku, zato što sam u životu uvideo da to funkcioniše.

Kakvi su novosadski roditelji i šta biste im poručili?

– Mogu da govorim za roditelje sa kojima ja sarađujem. Oni su kooperativni, edukovani, vole da pitaju i da im se odgovori na pitanje. Poštujući to, nemam nikakvih problema u komunikaciji sa njima. Naravno, uvek ima situacija koje zahtevaju neka dodatna objašnjenja, ali ja volim da roditeljima objasnim od čega je njihovo dete bolesno, čime ga lečimo, šta su znaci koje oni treba da prate, kada treba da se jave, kad je pogoršanje, kad je poboljšanje. Ja volim da su moji roditelji edukovani, što znači da i ja moram stalno da se edukujem. Poručio bih im da veruju lekarima, da ih poštuju onoliko koliko lekari poštuju njih, da zdravo misle i da vakcinišu decu (pritom mislim na obavezne vakcine).

Koju poruku biste poslali Novosađanima?

– Trudite se da budete dobri prema sebi i svom okruženju, jer, na kraju, sve to ostavljamo u legat našoj deci. Nađite mir u svojoj porodici i u vrednostima koje su svevremenske: ljubavi, poštovanju, toleranciji...

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com)