Dr Zorica Crnogorac Ilić, stručnjak za vantelesnu oplodnju: Nikad ne posustajem, "borim" se s pacijentkinjama dokle god su one voljne

Naša sagovornica ovog petka je vlasnica i direktorka novosadske Specijalne ginekološke bolnice "Genesis".

Doktorka Zorica Crnogorac Ilić osoba je kojoj je ljudski, humani odnos prema pacijentima na prvom mestu. Već na početku razgovora, postalo nam je jasno da njen osnovni motiv u karijeri nije novac. Učena je od strane porodice da su rad, odgovornost, pozitivan stav i dobročinstvo prvi na listi prioriteta u životu, ali i u poslu kojim se bavite. Njena nadaleko čuvena Specijalna ginekološka bolnica “Genesis” uspešno leči i tretira parove koji imaju problem sa začećem i održavanjem trudnoće, a čiji se broj nažalost sve više povećava.

Vlasnica i osnivačica "Genesisa" dobitnica je brojnih priznanja, poput Udruženja poslovnih žena Srbije “Cvet uspeha za ženu zmaja“, kao i “EY Preduzetnik godine za inovativnost u Srbiji 2015“, koju dodeljuje prestižna međunarodna revizorsko-konsultantska kuća Ernest&Young.

Gde ste odrasli i kakva sećanja nosite na dane detinjstva i mladosti?

- Odrasla sam u Sremskim Karlovcima. Tamo sam završilila osnovnu i deo srednje škole. Bio je to zaista jedan lep period za mene, mog brata i našu porodicu. Onda sam otišla u Novi Sad i “pustila korene”. Završila sam srednju medicinsku školu, fakultet i započela posao.

Kako je izgledalo Vaše detinjstvo? Postoji li formula za uspešno podizanje deteta?

- Otac je bio prilično strog. Dok sam bila dete, to mi, naravno, nije odgovaralo, ali sam mu sada veoma zahvalna. Osnovao je svoju firmu davne 1962. godine, tako da sam odrasla u jednoj preduzetničkoj porodici s tradicijom. U to vreme i u tom sistemu nije se blagonaklono gledalo na ljude koji otvaraju i vode privatni posao. Mama je bila zadužena da nas, kako se to danas kaže, "spusti na zemlju". Završila je Višu komercijalnu i pomagala je ocu u firmi. Od malena, brat i ja sticali smo radne navike.

Dakle, roditelji su Vas uposlili još od malih nogu?

- Odlično se sećam jednog momenta iz detinjstva. Imala sam svega devet godina i rasla sam u porodičnoj kući sa velikim dvorištem, gde su otac i deda za potrebe našeg domaćinstva pravili vino i rakiju. Onda je tata odlučio da sagradi novu sušilicu za suhomesnate proizvode, te je stiglo oko 1.600 blokova na ulicu ispred naše kuće. To je, na primer, jedno 150 metara od dvorišta. Brat, koji je bio mlađi i tada je imao sedam godina, bio je pošteđen, ali su moji odlučili da je vreme da me "uposle". Tu ogromnu gomilu blokova sam prenela i složila sa ocem. Narednih nedelju dana nisam mogla da funkcionišem od upale mišića, ali se sećam da sam se svima hvalila kako sam bila vredna.

Jeste li u tom periodu imali dovoljno slobodnog vremena?

- Vikendima smo putovali sa tatom svuda po svetu, pošto je on izvozio ventile za visoki pritisak. Imali smo prijatelje u Nemačkoj i dva puta godišnje smo išli tamo. Već tada sam uvidela koliko smo mi ovde na nekom nižem stepenu razvoja, kao društvo, a pogotovo u ekonomskom smislu. Međutim, uvek sam bila ponosna na to odakle potičem, zbog te neke slobode u našoj zemlji. Bilo je vrlo bezbedno, nije bilo kriminala, deca od 15 godina su se slobodno šetala i u jedan posle ponoći. Kad nismo putovali, radili smo u vinogradu kod dede, prali i naša i kola od firme, kosili travu, spremali garažu. Uvek je bila neka porodična radna akcija. Naravno, škola je bila na prvom mestu. Išla sam na dramsku sekciju, svirala sam harmoniku, deset godina sam trenirala odbojku i igrala u folkloru.

Rekli bismo da su Vas roditelji od najranijeg doba u potpunosti pripremili na stvaran život ...

- Ono na šta nas nisu pripremili jesu ljudi! Pogotovo od kada sam otvorila bolnicu, ljudi su bili ti koji su me razočaravali, poneki prijatelj, najbliži saradnici... Takve stvari su me najviše povređivale i činile me tužnom. U jednom momentu sam poželela da odem negde gde me niko ne poznaje. Otac nas je učio da budemo pozitivni, radni, da budemo savesni i bilo mi je teško da prihvatim da svi ne funkcionišu na isti način.

Da li Vam je odlazak iz jedne mirne i bezbedne sredine u grad na školovanje predstavljao veliku promenu?

- To je bio prilično stresan period za mene. Iz jedne prirodne i mirne sredine prešla sam u potpuno drugi sistem školovanja i odnosa prema učenicima. Sećam se da smo na jednom od časova odgovarali pred tablom, okrenuti leđima razredu. Takođe, morali smo da nosimo uštirkane uniforme i borasane, a s obzirom da sam bila na smeru "pedijatrijska sestra" i imali smo praksu u Dečijoj bolnici. Jednom prilikom su me izbacili sa časa pošto mi uniforma nije bila dovoljno uštirkana. Mislim da je takav stav bio previše oštar prema deci koja su se tu na neki način pripremala za život. Posle toga sam upisala studije medicine.

Je li Vam na fakultetu bilo lakše da se uklopite u sistem zdravstvene nege koji se primenjuje u našoj zemlji?

- Od početka je postojala ideja da završim fakultet i specijalizaciju iz oblasti koja će mi omogućiti da radim privatni posao. Zaista nisam imala želju da vreme i energiju trošim na međuljudske odnose. Želela sam da pravim neki svoj svet.

Kad Vam se javila ljubav prema medicini?

- Od pete godine sam znala čime želim da se bavim – želela sam da budem lekar. Položila sam prijemni, bila sam dvadeset i neka na listi. Kada sam upisala medicinu, prošla sam kroz krizu identiteta, što je normalno i svaka mlada osoba prođe kroz to u jednom trenutku. Odjednom sam htela nešto drugo, na primer ekonomiju, da bih mogla da se priključim porodičnom poslu. Naravno, završila sam medicinu, ali sam i posle toga želela da završim još jedan fakultet. Mislila sam da nisam stekla dovoljno praktičnog znanja i da će mi biti teško da radim u praksi. Međutim, otac me je ubedio da ostanem u svom polju.

Koji Vam je bio prvi posao posle fakulteta?

- Počela sam da stažiram u Institutu za plućne bolesti. Posle godinu dana sam uspela da dobijem specijalizaciju, ali zaista nisam želela da ostanem da radim u bolnici. Više sam naginjala ka "lepšim" stranama medicine i bilo mi je teško da gledam, na primer, bolesnu decu. Prva opcija je bila plastična hirurgija. Međutim, jedini način da se time ozbiljnije bavim zahtevalo je preseljenje u Beograd, što baš i nisam želela. Posle malo razmišljanja, shvatila sam da je to što priželjkujem ginekologija. Tu sam imala više prostora da radim neke lepe stvari, da učestvujem u stvaranju života i rođenju beba. Završila sam specijalizaciju koja je trajala četiri godine. U toku specijalizacije sam bila svesna da sistem i ne funkcioniše baš najbolje. Nepovezanost ogranaka medicine na jednom višem nivou mi je izuzetno smetala. Želela sam jednu borbu za pacijenta, od početka do kraja lečenja, po svaku cenu. Shvatila sam da bi trebalo da se sama otisnem u posao, da ulažem u nove tehnologije i da napravim mesto moderne medicine koja neće zavisiti od nedostatka osnovnih sredstava za lečenje, poput konca, gaze ili bilo čega što će me sprečiti da pomažem pacijentima.

Posle specijalizacije išli ste i na usavršavanja u inostranstvo?

- Odlučila sam da iskoristim sve prednosti koje su mi pružili roditelji i krenula sam da gradim sopstvenu bolnicu. Shvatila sam da u Novom Sadu i Vojvodini nedostaje centar koji će se baviti vantelesnom oplodnjom na jednom višem nivou. Raspitivala sam se ko su najbolji stručnjaci na tom polju u Evropi i naišla na ime profesora Roberta Vinstona, koji je tada radio u Hamersmit bolnici u Londonu. Tamo sam provela dva meseca. To je bilo prvo mesto na kom sam imala priliku da vidim kako funkcioniše savremena tehnologija. Sećam se da sam slikala sve aparate koje su koristili. Posle Londona sam volontirala u porođajnoj Sali, dok se gradila moja bolnica, ali sam u isto vreme tražila i dodatnu edukaciju. Usledilo je poznanstvo sa dr. Peterom Kemeterom iz Austrije, verovatno najvažnijim učiteljem u mom životu. On je sa svojim kolegom prvi modernizovao metodu dobijanja ćelija. Do tada su se ćelije vadile laparoskopijom, a oni su osmislili da se transvaginalnim putem dođe do jajnika i da se tako vade ćelije.

Je li on bio najznačajnija osoba za Vaš razvoj u medicini?

- On je bio fantastičan profesor. Većina stručnjaka takvog kalibra ne želi da prenese svoje znanje, pa morate da se sami snalazite, da istražujete poput nekog malog detektiva. On mi je pokazao i kako da edukujem svoje zaposlene. Znanja iz oblasti vantelesne oplodnje sam sticala i u Briselu.

Sigurni smo da su Vam pružane prilike i da ostanete u nekoj od tih bolnica gde ste se usavršavali, koji vam je bio motiv za povratak u Srbiju?

- Glavni motiv mi je bio činjenica da je već započeta izgradnja moje bolnice u Novom Sadu. Doktor Kemeter mi je ponudio da ostanem i da radim sa njim. Nisam prva osoba sa ovih prostora koja mu je bila učenik, ali je stalno govorio kako se ja razlikujem. Verovatno zato što sam osamdeset odsto vremena provodila sa njegovom biologičarkom, gledajući je kako čisti ćelije, kako radi oplodnju, kako sve to greje i koliko joj je vremena potrebno za oplodnju. On me je savetovao da se i dalje usavršavam u tom smeru. Otišla sam u Kopenhagen sa još petoro embriologa, posvetila sam se radu u labaratoriji. Čim sam otvorila “Genesis” želela sam da radim i jedno i drugo. To je bilo nemoguće, ali sam bila srećna što sam uspela da naučim tu tehnologiju biologa u odabranom polju. Mislim da je to jako važno za svakog lekara koji se bavi procesom veštačke oplodnje. Ne morate da znate manuelno sve da radite, ali morate da se upoznate sa čitavim procesom.

Kako je izgledao Vaš početak rada u sopstvenoj bolnici?

- Kada sam otvorila bolnicu i započela svoju misiju, bila sam puna entuzijazma i nisam očekivala da od prvih dvanaest vantelesnih oplodnji nijedna žena neće zatrudneti, a upravo se to dogodilo. Obratila sam se svom mentoru, spremna već da odustanem od te grane posla. Sumnjala sam u sebe, u svoju labaratoriju. Doktor Kemeter me je utešio rečima da je njegova prva beba došla posle šezdesete pacijentkinje. Ponovo mi se javila nada i zaista, posle dvanaest neuspelih pokušaja, napokon se iz jedne jajne ćelije rodila mala Jana iz Vrbasa. To je bila prekretnica i znak da smo na pravom putu.

Koliko Vam je bitno da imate dobar odnos s pacijentkinjama?

- Nikada ne posustajem, "borim" se sa pacijentkinjama dokle god su one voljne. Ponekad mi baš teško padne kada im postupak ne uspe isprva. I sama sam postala majka putem vantelesne oplodnje, svoje dete sam dobila u 42. godini i znam koliko je ženama teško u tom momentu. Nastojim da im podignem entuzijazam, da ne osećaju teskobu, frustraciju, već da imaju poverenja u mene i bolnicu, ali i da veruju i u sebe. Veoma mi je važno da pronađem uzrok smetnji, a ne samo da tretiram posledicu. Ponekad su u pitanju životne navike, ishrana, neki drugi faktori, a ponekad i misli pacijenkinje, neka negativnost koju emituju. Postoji nova grana nauke epigenetika, koja govori o tome da ćelije pamte, pa svim pacijentkinjama naglašavam da moraju da ostanu pozitivne i kada ne uspeju procedure, da se vrate unazad i da preispitaju sebe kako su se osećale, da li su bile pod stresom, da li su spavale, zdravo jele... Ti faktori zaista, po mom mišljenju, utiču na sam ishod lečenja.

Kakav stav, po Vama, žene koje pokušavaju da zatrudne treba da zauzmu?

- Trebalo bi da nauče kako da razmišljaju i šta da izgovaraju. Nipošto ne treba biti pesimista. Sve naše pacijentkinje ohrabrujemo. "Jao, nema šanse da će uspeti" – to se kod nas prosto ne izgovara. Potrebna je, pored medicine, i određena doza psihofizičke stabilnosti.

Na tržištu postoji toliko lekara koji se bave lečenjem steriliteta. Vi važite za liderku na tom polju u našem regionu. Da li mislite da je to samo zbog Vaše metodologije lečenja ili je ipak nešto drugo u pitanju?

- Vantelesna oplodnja je složen i skup proces koji zahteva kontinuirano ulaganje u najsavremeniju opremu, uvođenje najnovijih dijagnostičkih metoda i konstantnu edukaciju kadra. Jako je važna i genetika ćelija, embriona i materice, mislim da tu leži budućnost lečenja steriliteta. Zato je najreferentnija evropska laboratorija za genetiku, IGENOMIX iz Španije, odabrala našu bolnicu da na prostore Jugoistočne Evrope prva uvede revolucionarne metode genetskog testiranja i ispitivanja, koje povećavaju uspeh vantelesne oplodnje do 80 odsto i dobijanje zdravog potomstva, poput ERA testa, NACE, SAT, CTG, PGS i PGD testova. Reč je o neinvazivnim metodama sa visokom pouzdanošću i preciznošću, a za mnoge je dovoljno samo dati krv na analizu. Naravno, niko ne može da garantuje 100% uspešnosti, ali smo zahvaljući ovoj metodologiji poprilično povećali mogućnost ženama starijih od 40 godina da zatrudne.

Čini li vam se da se povećao broj parova koji se bore s bračnim sterilitetom?

- Statistike govore da oko 300.000 parova u Srbiji ima problem da spontano dobije potomstvo, od tog broja njih čak 60.000 su kandidati za vantelesnu oplodnju. Pomerila se i granica za dobijanje prvog deteta. Kada smo otvorili bolnicu prosečna starost pacijentkinje bila je 32 godine, da bi sada bila viša od 36 godina. U našoj zemlji se ne vodi dovoljno računa o kvalitetu života, što veoma utiče na začeće. Moramo da naučimo naše ljude da uživaju, ovde se uvek kreće iz nekog negiranja i negativnosti. I sama se trudim da uživam, šta god da radim, čak i kada mi je teško, kada usisavam, dok sam na poslu 12 sati. Ne treba se plašiti promena i odstranjivanja loših faktora, pa čak i osoba, iz života.

Kakve planove imate kad je budućnost "Genesisa" u pitanju?

- Svake godine se u našoj bolnici leči više hiljada pacijenata. Posebno smo ponosni na podatak da beležimo porast broja pacijenata iz zemalja Evropske unije. Statistika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje rangira "Genesis" kao prvu bolnicu po uspešnosti u okviru Nacionalnog programa BMPO, što opravdava poverenje koje nam je država poklonila. U planu nam je svojevrsno proširenje kapaciteta, kroz dogradnju prostora bolnice, otvaranje najmodernijeg porodilišta u Srbiji, kao i prijem novih lekara i potrebnog medicinskog osoblja.

OPUŠTANJE KRAJ VRDNIČKE KULE: "Imam vrlo malo slobodnog vremena, radim sedam dana u nedelji. Svaka dva meseca uzmem mali odmor, koji provodim sa svojom porodicom. Prosto moram da se 'maknem', da se napunim snagom i energijom. Živim za te trenutke, koje provodim sa svojim sinom Nikolom. Tada smo uglavnom kod kuće, ja kuvam, družimo se, idemo na dečje rođendane. Najkvalitetnije vreme provodimo u prirodi, odemo na Frušku goru, na Vrdničku kulu, pored Dunava. Grad, gužva, saobraćaj, ništa mi od toga ne prija i u takvoj atmosferi se ne opuštam,"  kaže za naš portal dr Crnogorac Ilić.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Foto: Aleksandar Jovanović