"Filmska" jurnjava uz policijsku pratnju sa srećnim krajem

Jedan meštanin Odžaka kaže da mu je život kao roman, a nekoliko stranica te buduće knjige koja je za sada samo u mislima, Stevan Silađi je opisao juče i oduševio brojne "Fejsbukaše" koji su ovaj uzbudljiv događaj pročitali na njegovom profilu.

U nedelju ujutru oko sedam sati, on je objavio post u kom je detaljno opisao šta mu se dogodilo prethodne noći.

– Sad stigoh kući, sedim i razmišljam, kakva je to vožnja noćas bila... Noćas u 1.20 sati, taman se razgaćio i krenuo da legnem posle napornog radnog dana, zvoni telefon, moj prvi komšija Tihi zove, ćerka mu, Marina je dobila trudove, porađa se, treba je voziti, skačem, oblačim se, i krećemo sa Ružom, komšijinom ženom. Krećem ka Somboru, kaže meni Ruža: "Ne, za Novi Sad, za tamo je dobila uput". Okrećem se i pun gas... – započinje uzbudljivu priču Stevan Silađi.

Priznaje da "od starta" krši sve zakonske norme o bezbednosti u saobraćaju i prolazi na crveno već na izlasku iz Odžaka, te da se ni kroz usputna sela ne pridržava ograničenja.

– Prelazimo Petrovački most i Marina viče: "Pukao mi vodenjak!", a Ruža će kratko: "Vozi" i ja, naravno, još više po gasu, iz onih mojih 150 konja na zadnjim točkovima i Mercedesovom 2.2 dizel motoru izvlačim dušu sa gasom do patosa, sva sreća, pa suv put. Pred Rumenačkim krivinama, Marina viče."Porađam se!" – požrtvovani komšija nastavlja sa opisom dogodovština i pita se "I jao meni, šta ću sad?" 

Mora brzo da razmišlja...

– Prvo što mi pada na pamet, nema stajanja, treba mi patrola ispred mene, ubiću nekoga kako vozim i okrećem 192. Psujem sve po spisku što mi se javlja automat umesto da odma dobijem nekoga, ulazim u Rumenačke krivine i čujem kako mi beba plače u kolima i pomišljam, "JBT porodila se, samo jedno plače, a nosi blizance, gde je drugo?" U tom dobijam i centralu PU Novi Sad, brzinski se predstavljam, ukratko objašnjavam situaciju, diktiram model auta, registarske tablice i tražim da šalju patrolu pred mene i obaveste Betaniju – snalazi se Stevan i tu situacija postaje još uzbudljivija:

– Sve vreme sam na vezi sa PU Novi Sad, Ruža uveliko visi naglavačke preko prednjeg ka zadnjem sedištu. Ulazim u grad i, hvala bogu, stvoriše se ni od kud, obilaze me, patrola, sirena, rotacija ispred mene, nisam ih ni primetio u retrovizoru, scena kao iz Američkih filmova, ablendujem im, hvatam sredinu duple trake, kao i oni i za njima. Zakonske norme više ne postoje, idemo pod rotacijom i gas do Betanije kroz Novi Sad.

Stižu do novosadskog porodilišta, policajci uleću, ostavljaju mu mesta da stane bliže ulazu, medicinsko osoblje već čeka...

– Dok medicinsko osoblje obavlja šta već treba, valjda su sekli pupčanu vrpcu, nisam gledao iz pristojnosti, naravno sve na zadnjem sedištu moga auta, ko u onoj pesmi, završiše, iznose Marinu na kolicima i unose je unutra. Drugog dečaka je rodila carskim u Betaniji, nije mu se žurilo kao prvom – Silađijeva priča polako ulazi u mirniji tok. 

Uskoro mu zvoni telefon, poziv Policijske uprave Novi Sad...

– Gospodin kojem ne znam ime, sa kojim sam komunicirao sve vreme dok nije uletela patrola pokušava da dobije informaciju o situaciji, ja pokušavam da momcima ispod prsluka pročitam prezimena, vidim značke, ali ne i prezimena... jedan od njih ukapira šta se dešava i samo mi kratko kaže Mijalčić i Gobeljić, i ja gospodinu sa centrale odgovaram: "Sve je u redu, bezbedno su nas sproveli Mijalčić i Gobeljić" –  priseća se Stevan i dodaje:

– Kad se malo smirila situacija, ja ih upitam, prekršio sam sve zakonske norme, prolazio na crveno, pregazio uveliko ograničenje brzine, šta ako me je snimila neka kamera? A sigurno jeste, jer ih je Novi Sad pun, momci su se samo nasmejali i odgovorili mi: "Za tebe smo mi kamera". Tako da momci iz PU Novi Sad, Mijalčić i Gobeljić, BRAVO, svaka čast na dobro obavljenom zadatku, hvala na bezbednom sprovođenju kroz grad i hvala na ličnoj podršci. Ko zna, život je pun iznenađenja, voleo bih, ako ništa drugo bar popiti piće sa vama u gradu, a ko zna, možda ovo i pročita neko ko vas zna, pa se to i dogodi, nije isključeno.

Po povratku kući sa baka Ružom, kod deda Tihija ih je već čekala kafica i prva čast, "što je u našem narodu i običaj", a Stevan je dobio epitet "diplomirane babice".

U međuvremenu se ova priča pročula, Stevanova želja da uspostavi kontakt s policajcima se ostvarila tako da će, pored ponosa što je itekako pomogao da na svet dođu dve bebe, biti u prilici i da se zahvali novosadskim policajcima koji su mu "asistirali" da se ceo događaj završi na najbolji mogući način.