FOTO PRIČA: Ljudske sudbine među suvenirima Novog Sada

Ulice našeg grada nose razne slike – od sjaja do bede. Koliko dobro umemo da ih "čitamo", dozvoljavamo li predrasudama da iskroje čitav film u našim glavama i šta ako nismo u pravu? Da li je u pitanju siromaštvo, beskućništvo, usamljenost, starost, bolest... ili je samo trenutni umor savladao ovog našeg sugrađanina, usnulom na klupi između dve tezge sa suvenirima u centru grada?

Kakve su sve sudbine ljudi pored kojih prolazimo, na prvi pogled ne možemo znati, samo naslutiti. Nekada smo u pravu, a nekada se iza prebrzog suđenja krije potpuno drugačija istina.

No, određene scene umeju da nas prenu, iako pored sličnih svakodnevno prolazimo. Baš kao što su reporteri portala Moj Novi Sad primetili ovog starijeg čoveka koji nije uspeo da se odupre snu, iako se nalazi na klupi na početku Zmaj Jovine ulice. Jednom rukom naslonjen na klupu, sa glavom nadole, lika dodatno skrivenog kapicom koju nosi, sedeo je potpuno nepomično neko vreme. Iako je dan bio vrlo topao, na sebi je imao debelu jaknu, a na klupu je naslonio svoj štap.

Na prvi pogled, većina prolaznika pomislila bi da je u pitanju osoba lošijeg imovinskog stanja, siromah, ako ne i prosjak. Možda je to jedan od onih nesrećnika koji nemaju krov nad glavom? Ili su starost i bolest doprineli da su mu svi okrenuli leđa, pa nema gde, a nema ni kome... No, sve što smo mogli pomisliti, ostala su samo nagađanja, jer smo morali krenuti dalje, uslikavši ovaj prizor koji nas je nekako simbolično naterao da pomislimo da li je čika sklupčan između oslikanih daščica, tanjira i magneta sa gradskim simbolima takođe jedan od novosadskih suvenira? Onih koji se, doduše, ne mogu poneti za uspomenu, ali ostaju primećeni.

Nedugo zatim, slika koja nas je u prvi mah rastužila, poprilično se izmenila. U povratku sa terena ponovo smo prolazili tuda.

Čika sa kapicom još uvek je bio tu, ali na drugoj klupi i, ovoga puta, budan i čio. Vodio je živopisan razgovor sa elegatno odevenom damom koja je sedela pored njega. Nekako nam je delovao u potpunosti drugačije nego pre nepunih sat vremena.

Možda je ono bila samo kratka dremka čoveka u poznim godinama? Možda ga je uživanje na junskom suncu načas "oborilo", a prisutnost prijatne dame raspoložene za konverzaciju unelo dozu vedrine u život ovog čoveka? Ne možemo znati.

Znamo samo da nam je, umesto gorčine nakon nastanka prve fotke, ovog puta na licima zatitrao osmeh. Možda nije sve kako se čini, a možda i jedni drugima možemo popraviti loše trenutke. Ima nade, dokle god se nađe neko ko je spreman da uputi lepu reč i koji minut svog vremena.