Glumac Daniel Husta: Radujem se da još uvek ima nade, da je probuđena

Svojevremeno je rekao da je pozorište mesto gde se može ostvariti i sve što se u stvarnom životu često ne može desiti ili uraditi. Zato je to mesto gde je pronašao sebe i možda mu se baš zbog toga uloge tako lako podvlače pod kožu. Ako one još podrazumevaju i ples, kao posebnu vrstu govora tela u pozorištu,  ritam uloge struji kroz njega, baš kao bubnjevi koje junak ove priče svira – bez ijednog dana muzičke škole. A junak priče je Daniel Husta, glumac specifičnog umetničkog senzibiliteta, skoman u zahtevima, raskošan u talentima. Izvanredan u epizodama, siguran u markantnim ulogama. 

Ako bi se govorilo strogim, administrativnim rečnikom, reklo bi se da je on uvek na visini zadatka, a ako bi se govorilo kroz dijapazon umetničkih boja, onda bi se reklo da je Husta glumac koji bi i od telefonskog imenika napravio ulogu za Sterijinu. Ipak, o njemu možda najtačnije govori glas iz publike njegovog matičnog, Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz, koji kaže da je on novosadski Al Paćino, i to iz doba "Serpika".  Na intervju za Moj Novi Sad, Daniel Husta je došao pravo s probe predstave "Majka Hrabrost", čija će premijera, u režiji Dejana Projkovskog, biti u maju.

Projkovski vam dolazi treći put, s novim snažnim tekstom. Posle Tolstojeve "Ane Karenjine" i Šekspirovog "Ričarda Trećeg",  sada radi Brehtovu "Majku Hrabrost". Kako vi doživljavate taj tekst?

– Trenutno ga čitamo i pripremamo koreogefije. Tekst je vrlo snažan, govori o tome kako se preživi tako teška i strašna stvar kakav je rat i kako u međuvremenu – dok preživljavaš – izgubiš sve, i onda se pitaš: je li vredelo boriti se, i ima li smisla što si preživeo... 

Ponekad taj rat može da bude i mir koji se preživljava. Tome sada svedočimo i mi, boreći se svakodnevno za pristojnost, učtivost, kulturu, solidarnost, empatiju, pravo na rad, na dostojanstvo, pravo na slobodu govora, pravo da se čovek zove kako se zove, pravo za bilo koji izbor koji ne ugrožava drugog čoveka...

– Svakog dana je neka bitka i neka borba. I onda kada mislimo da je život normalan i da sve ide kako treba, i tada se borimo. To je prosto sudbina čovekova. I kad je sve mirno i dobro, opet se borimo -  s nekim strahom ili iščekivanjem da bi se mogla dogoditi neka nova, dodatna borba. Zato smo stalno na oprezu. Mi se baš sada, ovih dana, borimo, Srbija se bori. Imamo mirni rat. Pokušavamo nešto da rešimo na miran način.

Kako se vi osećate tim povodom, kako osećate ovaj životni trenutak? Jeste li zabrinuti, bojite li se, nadate li se?

– Radujem se da još uvek ima nade, da je probuđena. Radujem se što je ta nada došla od mladih ljudi, od studenata. I ja sam mislio da mlađe generacije gledaju samo u svoj telefon i laptop, šta se dešava na internetu, ali eto, pokrenuli su sve ovo na ulici i podržavam ih. Idem sa njima ako mogu. Ako im to znači nešto, ja sam sa njima. 

Ima li u pozorištu danas tekstova koji definišu ono što mi danas u ovoj geografiji živimo i uopšte – u vremenu u kojem postojimo? Ima li tekstova koji govore o etici koja nestaje i koja se nekako čudno i pogrešno redefiniše?

– Rekao bih da ima, iako prizanjem da nisam neki veliki čitalac i poznavalac tekstova koji se danas pišu. Ali evo, recimo, naša najnovija predstava "Next" savremeni je tekst Ištvana Tašnadija, koji se bavi ovim našim životom. 

Istiniti ljudski odnosi, realne ljudske priče

"Roki horor šou", "Doba dželata", "Čarobnjak iz Oza",  "Vest sajd stori", "Fama o biciklistima", "Neoplanta",  "Hasanaginica" – u matičnom pozorištu ili "Violinista na krovu" u Srpskom narodnom pozorištu, samo su neke od predstava u kojima je Husta pokazao svoj kompleksni glumački talenat. Možda o tome kakav je umetnik i čovek govori i to kada kaže da voli komade i predstave koji govore o istinitim ljudskim odnosima i osećanjima i istinskim, svakodnevnim ljudskim problemima. Tada žanr nije važan.

Šta ste u poslednje vreme igrali, a duboko vas je dotaklo u svakom smislu?

– "Violinistu na krovu". Zbog teme i muzike, jako volim tu predstavu. Cela priča "Violiniste" je duboko ljudska, dirljiva i potresna, i uvek me iznova prodrma. Bilo kada da me, bilo ko, pozove da igram, bilo koga u predstavi po tom tekstu, pristao bih. Prelepa je ta jednostavnost kroz koju se priča priča. Sve ono što glavni lik Tevije govori, da novi sistemi ruše neke lepe i dobre stare tradicije, tačno je i danas, a kad ne možeš da uradiš ništa povodom toga, kad ne možeš da zaustaviš tu vrstu pada, kad ne možeš ništa da promeniš, to je velika tragedija. 

Pominjete muziku... Reditelji su često koristili vaš talenat za nju, ali i za ples, stepovanje... Kakvo muzičko obrazovanje imate?

– Nemam niti jedan dan muzičke škole. U njoj sam prvi put bio nedavno, pre godinu – dve dana, kada sam nećakinju otpratio u srednju muzičku školu. Samouk sam. Mislim da svaki čovek u sebi ima neki ritam, neku muziku, samo što je neko nađe, a neko ne nađe. Uvek sam voleo da plešem, dok sam bio mlađi u diskoteci, na koncertima, a posle, tokom Akademije, neke 2002/2003. godine, bio sam u Salaškom pozorištu, gde je Zoltan Mezei režirao nekog Šekspira. Koncepcija je bila da glumci sviraju na instrumetnima. Reditelj mi je dao bubanj i rekao: "Sviraj!". Nisam ni znao da to mogu, jer nikad pre toga nisam u ruci držao neki instrument. Krenuli smo i ruke su same počele da sviraju... Bubanj danas osećam kao sredstvo koje me još više približava muzici. 

U "Hasanaginici" svirate i bas gitaru...

– Ma to sam malo počeo, učim, ali za taj instrument treba malo drugačijeg vežbanja i znanja. Ima tu i teorije, koja mora da se uči i savlada. Treba vremena, ne može se naučiti samo po sluhu, moraš nešto i da znaš, a vremena nikad dovoljno, moraš biti malo i ambiciozan, a ja sam bio malo lenj... Bas gitaru sviram samo u "Hasanaginici", a drugde bubnjeve, dok sam u poslednje vreme prešao na step. Sad više stepujem, nego što bubnjam.

Koliko vama muzika i ono što ona kreira pomaže za nastanak neke uloge, koliko muzika osvetljava karte koje određena predstava otvara?

– Zavisi o kakvoj je vrsti predstave reč: da li se radi o operi, opereti, vodvilju, ili drami, gde muzika često samo nijansira neku atmosferu. Nekad ona jako doprinosi glumcu i tekstu, ali i celoj predstavi, a nekada radi i protiv predstave. Igrali smo neke predstave u kojima se muzika odbijala od nas glumaca i same predstave. Smetala nam je i činila štetu samoj predstavi. 

Umesto stepovanja – "prstovanje"

Jednu neobičnu step epizodu Husta je imao nedavno, na prvoj reprizi predstave "1981.". O tome priča: "Premijera u režiji Tomija Janežića prošla je odlično. Posle predstave bila je žurka, bili smo veseli, ja možda i malo veseliji. U jednom trenutku krenuo sam ka pozorišnom klubu, kročio sam na stepenište i sledeće čega se sećam je da ležim u podnožju istih. Noga je zabolela, mislio sam da je to ništa, ali kada sam se sutradan u podne probudio, bol je bila neizdrživa, a moji pokušaji da hodam bezuspešni. Morao sam u bolnicu, gde su lekari ustanovili da su mi stradali ligamenti. Za to vreme, u pozorištu su smišljali šta da rade, jer nisu hteli da otkažu predstavu. Na početku predstave rekli su publici da je jedan glumac povređen i da je u bolnici, te da ne znaju da li će stići i kako će sve izgledati. Sanirali su mi nogu taman da stignem na scenu u kojoj stepujem. Jedva sam obukao kostim, toliko je bolelo. Kada sam izašao na scenu i odbacio štake, umesto da odstepujem, jer to nisam mogao, stavio sam cipele na ruke i "odprstovao": prstima sam odigrao moju scenu. Publika je bila oduševljena, ispalo je dobro, ali to nije bio najbolji dan u mom životu, na koji ću biti ponosan. 

Reditelji su često ti koji stvaraju glumca, od kojih često zavisi sudbina glumca. Frustrira li vas to, jer od njih, njihovog koncepta i umeća rada s glumcima, zavisi da li ćete vi pokazati sve što možete u tom trenutku?

– Ima svakojakih reditelja. Nema pravila, nema metoda da se napravi neka predstava, posebno ne dobra predstava. Možda za klasičnu – da, i baletsku – moguće... Kod nas u pozorištu ima predstava raznih žanrova, različitih poetika, i, bez obzira na to ko radi, ili koliko puta neki reditelj radi kod nas, uvek moramo da "savladamo jedan drugoga": ja se moram prilagoditi rediteljevim idejama, koncepciji, ulozi kakvu je zamislio. Reditelj nas vodi onako, onim putem tokom koga, on veruje, moramo da stvorimo ulogu kakvu je zamislio. Za glumca je važno da bude fleksibilan, radoznao, prisutan i otvoren, spreman na razne promene u toku rada na predstavi. I reditelj, i glumac moraju imati izraženu intuiciju, moraju pomalo biti i psiholozi... Jer ako imaš nešto protiv ideje, koncepta, načina rada, vođenja predstave, komada, to je velika prepreka za ulogu i velika je zamka, što je još gore, jer upadaš u grč, a to je najveći naprijatelj rada na predstavi...

Nacrtane priče

Možda bi nekom reditelju, koji u nekom budućem vremenu bude radio u Ujvideki Szinhazu, trebalo šapnuti da Husta odlično crta. Nekada davno su mu crtanje – grafika, kaže, bili strast i hobi. Crtanje je zapostavio, jer život centrifugira čoveka na dnevnom nivou, ali je za Moj Novi Sad, u nekoliko poteza olovkom, za manje od pet minuta, osenčio ljudsku sudbinu, složenu na jednom umornom licu.

Svako od nas je, ako je pametan, uporan i hrabar, kovač sopstvene sreće, iako ponešto ponesemo i iz roditeljske kuće. Gde je bila vaša? Je li ona pomogla da otkrijete talenat za glumu?

– Iz Sente sam, rođen 1983. godine, i od ranog detinjstva pamtim da je bio rat, odnosno neka nemaština. Nismo bili gladni, ali nije bilo sjajno. Mimo toga, imao sam srećno detinjstvo, imam mlađeg brata, a glumu sam otkrio sa Robertom Lenardom koji je isto iz Sente, koji je danas umetnički rukovodilac u Novosadskom pozorištu. Išli smo u isti razred. Jednom je do nas došao neki čovek, tada se zvao Ivan Vukosavljev, a u međuvremenu je promenio ime u Johan Fišer. Rekao je da pokreće pozorišnu sekciju, da ćemo probati da napravimo neku predstavu. Od početka mi se to svidelo i odmah sam znao da želim da budem glumac. Kada danas pomislim na to da sam tako rano našao svoj život, koji mi je omogućio posao, a imao sam samo 13 godina, bio sam šesti razred, mislim da sam imao sreće, jer mnogi ljudi, jako dugo, ne shvati šta bi želeli da rade ili ne uspeju da ostvare ono što bi želeli da rade.

Bude li katkad kajanja?

– Bude, naravno da bude. I to mahom zbog razočarenja u ljude. Glupe ljude. Primadone – ljude, one koji misle da su najvažniji ili jedino važni. Čak sam razmišljao da počnem da radim nešto drugo, ali srećom, razočarenja su kratkotrajna, uvek ih nadiđu neki dobri ljudi ili neki dobar rad, a ja sam pomalo fanatičan u tome, volim da radim. U međuvremenu, iskustvo me uči da ne treba biti ni preskroman, čemu sam sklon, da ne treba trpeti nešto što nije dobro, a odmalena nas uče da trpimo, da ne treba ćutati – što smo sami odabrali, a očigledno nije dobro. 

Čini se da je pozorište ponovo jako važno u ovom trenutku naše savremene istorije. Svi gledaju šta su glumci poručili sa scene, u predstavi i posle nje, na ulici, sa neke društvene mreže...

– U vremenima kriza, a jedno takvo živimo, pozorište je uvek jako važno, jer se na sceni ili sa scene može reći mnogo toga. Uvek je bilo tako, nekada je kabare bio jako važna forma pozorišta, jer je govorio o problemima, kako da se oni prevaziđu, reše, kako da se ne ponavljaju iste greške... Pozorište je uvek bilo prostor slobode, čak i kada se cenzuriše, kao nekada u Rusiji...

Dobro, to se katkad dešava i kod nas. Desilo se Salaškom pozorištu pre nekoliko godina sa "Kazimirom i Karolinom"...

– Jeste, ali je bilo kontraproduktivno, jer nikad više publike, kao tada, Salaško pozorište nije imalo. Uradili su neviđen marketing tom cenzurom. Svakog dana – full House. 

Kako vam se čini Novi Sad ovih dana, probuđen, koji ne ćuti... Dosta dugo je bio trpeljiv i ćutljiv...

– Ne ćuti više. Događaj od 1. novembra bila je poslednja kap u prepunoj čaši. Nisam imao pojma da je Železnička renovirana, nisam bio na njoj godinama, nisam znao kako to izgleda, i bio sam šokiran kad sam čuo šta se desilio, da su izginuli toliki ljudi. Opet, posle one pucnjave u školi u Beogradu, opet tragedija! Šta se ovde dešava, pitao sam se? I ranije su ljudi osećali da ovde nešto ne štima, ali posle tragedije u Novom Sadu, mislim da je to još više ljudi osvestilo. Treba da živimo u civilizaciji, a ne u biznis kapitalizmu, u kojem su pare važnije od ljudskog života. Pre 20 godina ovde se borilo na isti način, sad opet...

Šta to govori o nama?

– Istorija se uvek ponavlja, čovečanstvo obrne krug, zaboravi prethodno i napravi istu grešku. 

Da li zato što ljudi nisu hrabri?

– Ili zato što su lenji, a nikako ne smemo da zaboravimo ni to da uvek neko, pa i u najlošijim situacijama, profitira. Danas je u celom svetu najveći problem taj sindrom pare pare i samo pare. Ta želja za moći uništava čovečanstvo. Ako želiš moć, moraš da imaš pare. Ako imaš pare, imaš moć. Ludilo... Na sve to dodajmo medije i lakoću postojanja koju oni nude. Život je postao mnogo površan, ljudi su postali lenji i površni.

Da li je onda u svemu tome uopšte moguće da ljudi ustanu protiv tog gramzivog kapitala moći i laži? Je li buđenje te vrste svesti u svetu uopšte moguće?

– Nadam se da jeste. To što studenti ovde rade pokazuje da jeste. Problem je samo što se nekad dešava da se neke dobre ideje, kada se u njih umešaju neki drugi ljudi, pa u njih učitaju ili umetnu nešto drugo, one odmetnu od sebe i izvrnu se iz svoje originalnosti.  

Šta za sebe očekujete u nekoj bližoj budućnosti?

Ne znam smem li da kažem, ali evo, reći ću: Andraš Urban bi narednog leta trebalo da režira u Salaškom pozorištu i prijavio sam se za taj rad. Salaško pozorište ima klasične predstave, mahom komedije, to je zabavno, pučko pozorište, što je u odnosu na eksperimentalno pozorište kojim se Urban bavi, potpuno drugačije. Zato me jako zanima kako će to izgledati. Drugi plan mi je da ispunim dečački san: da najzad izgledam kao Silvester Stalone, kada je igrao mog omiljenog heroja Ramba. Sad na tome radim kroz vežbanje koreografija za “Majku Hrabrost”. Odlučio sam da je, sad ili nikad, u mojoj 42. godini, vreme da izgledam kao Rambo. 

Snežana Miletić